Ko je pucao na Sarajevo?

Vlast u Srbiji ima jasan cilj: zamutiti prošlost, napraviti zbrku u glavi, osigurati budućnost u kojoj niko neće moći pronaći glavu hobotnice izraslu iz granata i snajpera.

U Sarajevu ni snajper nije uspio ugroziti ljudsko dostojanstvo, piše autorica (EPA)
U Sarajevu ni snajper nije uspio ugroziti ljudsko dostojanstvo, piše autorica (EPA)

Optužiti koronu za “zaključavanje” moglo bi da se podvede pod uobičajeni vokabular aktuelne zdravstvene krize. Ali, kad se govori da “korona zaključava Sarajevo”, što je jedan od udarnih naslova ovih dana u ovdašnjim medijima, onda neuporedivi prizori iz bliske prošlosti izlaze iz savesti, ukoliko je još ima. Ljudi pod snajperskom paljbom, u redu za hleb i vodu, grmljavina, mrak, hladnoća, žega, glad, bolest, smrt… I tako 1.425 dana. I tako bezmalo četiri godine… Svakog dana 399 granata – u proseku.

Zbog svoje nečovekoljubivosti, mnogo je asocijacija iz bliske prošlosti izazvao ovaj virus. Globalno se uobčajilo i da se tvrdi da smo “u ratu protiv nevidljivog neprijatelja”, da ga moramo zaustaviti i svim sredstvima suzbiti razorne posledice ove bolesti. Ali, u Sarajevu se ne može govoriti o ratu sa nevidljivim dušmanima. Ovaj grad zna i pamti njihovo ime i prezime.

Na primer, Radovan Karadžić, pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995. godine… Za “genocid u Srebrenici, progon Hrvata i Muslimana, opsadu Sarajeva, kršenja zakona i običaja ratovanja i zločine protiv čovečnosti…” Čini se da, i pored svih zlodela koje je počinio, nisu svi vakcinisani protiv njega.

Trojka koja je branila ratnog zločinca

Malo, malo pa lik i delo ovog zločinca izranja sa oreolom oko glave. Tek je pre neki mesec sa Studentskog doma na Palama skinuta ploča Radovanu Karadžiću, pod čijim su se krovom vaspitavaju mlade generacije. Nebrojeno puta haški osuđenici učestvuju u debatama na televizijama sa nacionalnim frekvencijama u Srbiji. Na tapetu je uvek Hag i slobodoljubivi osuđenici, koje proganja nepravedni sud da bi naudio srpskom narodu. Vojislav Šešelj nam usred korone iskače iz svih kanala.

Povodom tekućeg  takozvanog obračuna sa mafijom, opet se tu negde pojavilo ime Radovana Karadžića. Za Slavišu Kokezu, jednog od najbogatijeg ljudi u Srbiji, sada osumnjičenog da je sarađivao sa jednim krakom srpske mafijaške hobotnice, javnost je prvi put saznala kada se 2008. godine pojavio za govornicom u društvu sa dva buduća predsednika Srbije, Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ova dvojica radikala dovela su Kokezu (sadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije), kome je čelo bilo maskirano u zavoj, a jedna ruka u gipsu. Svedok je trebalo da govori o navodnom napadu policije na Vučića, tadašnjeg generalnog sekretara Srpske radikalne stranke.

Konferenciji za štampu prethodio je protest zbog hapšenja Radovana Karadžića, koji se godinama šetao slobodno po Beogradu. Otkako je Kokeza predstavljen kao branitelj (neki kažu, telohranitelj) Vučića, počeo je njegov “uspon” – u tajkuna i u nomenklaturi novoosnovane Srpske napredne stranke. Obojica budućih predsednika Srbije tada su, u odsustvu Šešelja (otišao je u Hag dobrovoljno, pred samo ubistvo premijera Zorana Đinđića), organizovali proteste protiv hapšenja Radovana Karadžića, koga je tadašnja vlast Demokratske stranke, na čelu sa Borisom Tadićem, uspela najzad da izruči Tribunalu u Hagu.

‘Bez Vučića niko ne bi znao da postoje’

Vučić je u prvog čoveka srpskog fudbala, po sopstvenim rečima, imao apsolutno poverenje, sve do pre neki dan, kada ovaj tajkun odbio da na poligrafu kaže da li je učesnik u navodnoj zaveri za likvidaciju predsednika Srbije. Do Tomislava Nikolića i predsedničke vile, koja mu je, voljom njegovog naslednika, data na korišćenje, već dugo se ne može doći.

Kokeza, nekadašnji trećerazredni fudbaler, ostao je do daljnjeg predsednik FSS-a, dok se prorežimski tabloidi utrkuju da otkriju koliko je kuća, limuzina, novca… stekao svojim mahinacijama, kao da su do sada sve te nekretnine velikog gabarita bile nevidljive, poput virusa koji se širi, a niko ga ne vidi. A poslanik Vladimir Đukanović, član glavnog odbora SNS-a, na sve to konstatuje da je uhapšena ili osumnjičena družina “nezahvalna”. Jer, da nije Vučića, za njih “niko živ ne bi znao da postoje… O vašem nenormalnom bogatstvu i imperijama koje ste stekli naširoko može da se govori i piše.”

Da li je Đukanović, perspektivni pravnik, advokat nekolicine optuženika iz redova njegove stranke, svestan šta govori kad upozorava ovu družinu da ništa od “nenormalnog imetka” ne bi stekli da nije bilo predsednika Srbije? Po kom to zakonu i Ustavu predsednik Republike ima ovlašćenja da milionima nagrađuje svoje odabrane podanike?

Reagujući na aktuelni performans “rata protiv mafije”, Predrag Koraksić Koraks je pre nekoliko dana objavio karikaturu sa hobotnicom. U centru tog oktopusa je prepoznatljiva glava predsednika Srbije. Sa sekirom u rukama, Vučić saseca vrh jednog kraka svoje hobotnice. Ali tako da sebe nikako ne ozledi. I zato su na krajeve ovih pipaka navučene crne fantomke. Dok od glave, iz korena, pipci čvrsti i debeli ostaju neozleđeni. Ne mogu u ovu glavu (oktopusa) da stanu sve figure koje su pomogle da krakovi izrastu. Čak ni Koraksovo pedantno ocrtavanje njihovih osobina ne može iz dana u dan da nas podseća na bližu i dalju istoriju. Ne može karikatura da zameni udžbenike, školu, učitelje…

‘Nisam pucao, na Palama sam radio svoj posao’

“Jesi li pucao na Sarajevo?”, pitao je Senad Hadžifejzović Aleksandra Vučića u Sarajevu. Intervju na televiziji Face upriličen je pre petnaestak dana, pošto je predsednik odlučio da lično preda donaciju vakcina Bosni i Hercegovini. Vučić je sam otvorio ratnu priču. To je bilo iznenađenje i za samog Hadžifejzovića, kako je objasnio. Seća ga se kao ratnog reportera sa Pala, koji je radio za “S kanal”, tu “monstruoznu propagandnu spravu Radovana Karadžića… Nije dugo bio reporter, samo je odjednom nestao sa ekrana i pojavio se na ekranima u Srbiji, kraj Šešelja”

A šta je Vučić odgovorio? “Nisam pucao, ali sam bio na Palama i radio svoj posao.” Dodao je da se naslušao tih gluposti i da “snajper nikad u životu nije uzeo”. Objašnjavao je da se “samo magarac ne menja”. Sarajevski intervju se odigrao baš kada je od pripadnika optužene mafijaške grupe oduzet i jedan snajper i kada se javnosti objašnjava kako je taj snajper mafija nabavila kako bi likvidirala predsednika. Baš kada je iz arhiva izvađena zajednička fotografija Nikolića, Vučića i Kokeze iz 2008. glodine. Baš kada se, onako uzgred, pominje da su sva trojica organizovala protest protiv hapšenja Radovana Karadžića.

Na opsadu Sarajeva i snajperske metke koji su nišanili decu podsetila je još u aprilu  prošle godine rediteljka Biljana Srbljanović. Odmah pošto je preležala COVID-19, uputila je prekor “razmaženom građanstvu” što kukaju zbog kratkotrajnih zatvaranja. Usledile su salve uvreda na njen račun. Poručeno joj je da osvežava “izmišljene teorije o opsadi Sarajeva”. I da je to skandalozno.

Sarajevo je u toku pandemije ponovo posetio i Benjamin Moser, prošlogodišnji dobitnik Pulicerove nagrade za knjigu Sontag: Život i delo. Iako je sa svojom knjigom obišao mnoge daleke gradove, “od Rija, do Utrechta, od Dallasa do Jaipura”, posebno mu je bilo stalo da je predstavi Sarajlijama, jer je to mesto do kojeg je junakinji njegovog nagrađenog dela najviše bilo stalo.

Grad koji nadahnjuje ljudskim dostojanstvom

Za Susan Sontag, koja je usred rata i granata postavila predstavu Čekajući Godoa, Sarajevo u vreme opsade bilo je najznačajnije na svetu. “To je bio trenutak kada su morali da se pobune svi ljudi koji su se borili za civilizaciju, za religijsku toleranciju, protiv rasizma, za ideju kosmopolitskog društva”, opisuje Benjamin Moser.

Moserov esej o ponovnoj poseti Sarajevu objavljen je u decembarskom broju New York Review of Books. U intervjuu za njujorški časopis u januaru autor otkriva i zašto uvek želi da dođe u Sarajevo. Voli Sarajevo zato što je to grad pun prkosa. Zato što ga, “uprkos ratu, uprkos siromaštvu, uprkos emigriranju, uprkos podelama, uprkos pandemiji, Sarajevo nadahnjuje ljudskim dostojanstvom”. I tako je, usred pandemije, najcenjeniji književni časopis, u dva uzastopna broja, govorio o Sarajevu, gde ni snajperi i granate, ni ovaj virus, nisu uspeli da ugroze ljudsko dostojanstvo.

Za to vreme bujica likova, koje je obiljem dokaznog materijala sud imenovao kao zločince, preplavila je javnost. Vrlo su vidljivi i pritom uvaženi. I ništa od njih ne može da se nauči o dostojanstvu. Čini se da živimo u zbrci pojmova i sudova. Za one koji drže vlast cilj je jasan. Zamutiti prošlost kako bi budućnost bila za njih neupitna. Kako nikada ne bi više odgovorili na pitanje “Ko je pucao u Sarajevo?”

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO