Može li Rusija oboriti Međunarodnu svemirsku stanicu na Zemlju?

Dmitrij Rogozin, šef svemirske agencije Roscosmos, upozorio je da ‘Rusija može lako oboriti ISS u okean’ te da će ‘NASA letjeti u svemir na metlama’; koliko su takve prijetnje realne?

Situacija s prijetnjama koje dolaze iz Moskve podsjećaju na 'već viđenu' situaciju iz sedamdesetih godina (NASA)

Međunarodna svemirska stanica (ISS) se nalazi u orbiti Zemlje već skoro četvrt veka. Iako je njen životni vek planiran na 18 do 20 godina, ona, zbog svoje velike važnosti za naučnike i istraživanje svemira, i dalje radi.

Dmitrij Rogozin, šef ruske svemirske agencije Roscosmos, nedavno je medijima rekao da “Rusija može lako da obori ISS u okean, a da će NASA leteti u svemir na metlama”. Roscosmos je, takođe, objavio i video na svom sajtu koji prikazuje odvajanje ruskog modula od ISS-a.

“Saljut 1 je prva svemirska stanica lansirana u orbitu. Kada se sredinom aprila 1971. godine svetom proširila vest o prvoj stalnoj stanici za kosmonaute u svemiru, mnogi su prognozirali brzi kraj Hladnog rata te nastavak istraživanja svemira SAD-a i SSSR-a, “ruku pod ruku“. I sama NASA je tada predviđala međunarodne baze na Mesecu do sredine devedesetih te prvu bazu na Marsu posle 2000. godine.

Program Saljut sa sedam generacija

Saljut je najuspešniji svemirski program u istoriji, ne računajući američke misije Apollo, koje su koristile praktično istu opremu u svim misijama. Saljut je imao čak sedam generacija, a u više od 25 letova su istraživane i mogućnosti za dalja unapređenja svemirskih modula i izgradnju veće stanice. Ta stanica je bila “Mir“, koja je lansirana 1986. godine i predstavljala je prvu stanicu sa stalnom ljudskom posadom. “Mir“ je i prva svemirska letelica koja je sklapana u samoj orbiti, od nekoliko višenamenskih modula. Kompletiranje stanice je trajalo deset godina, sve do 1996. godine.

“Mir“ je prevashodno služio za veliki broj naučnih istraživanja i testova u uslovima mikrogravitacije same stanice te u punom bestežinskom stanju. Istraživanja su išla i dalje od toga, sa eksperimentima vezanim za biologiju, psihologiju, fiziku čestica, sve do meteoroloških opita. Imao je ljudsku posadu tačno 3.644 dana, a kosmonaut Valerij Polakov je tokom 1994. i 1995. godine na njoj neprekidno proveo 437 dana i 18 sati.

Stanica je mogla da podrži život od tri do pet kosmonauta na duži rok, ali i do 12 u kratkim misijama. Stanica “Mir“ je bila i najbrži objekat sa posadom u orbiti, sa prosečnom brzinom od 27.700 kilometara na čas, gotovo 25 puta brže od zvuka.

Ruski, američki, japanski, evropski modul

Ono što su Sovjetski savez i kasnije Ruska Federacija naučili iz programa Saljut i “Mir“ upotrebili su za razvoj svemirskog modula TKS (Letelica za transport i snabdevanje). TKS se zapravo sastoji iz dva dela – VA Merkur, koji ima pogonski deo i deo za smeštaj posade, te FG Blok, u kome se nalaze gorivo i sam materijal koji se prevozi. Unapređenje ove letelice je završeno sa modulom “Zarja“ (Zora), koji će postati prvi modul buduće Međunarodne svemirske stanice. Ovaj modul ima naziv i FGB – funkcionalno pogonski blok.

“Zarja“ danas ima ulogu skladišta opreme, a sa spoljne strane se nalaze tankovi sa gorivom. Na ovaj modul se nadovezuje američki “Unity“ (Jedinstvo), danas nazvan “Node 1“. Ovaj modul ima zadatak da povezuje druge module u celinu stanice ISS. Na “Unity“ se nadovezuje ključni ruski modul “Zvezda“, koji je zapravo nekadašnja stanica “Saljut 8“ (DOS-8). “Zvezda“ obezbeđuje sve uređaje i opremu za održavanje života na ISS-u kao i mesto za život dva član posade. On je u isto vreme i centar strukture i funkcionisanja samog ISS-a.

Moduli “Quest“ i “Destiny“ služe kao laboratorije za razne vrste eksperimenata te za obavljanje misija u otvorenom svemiru (EVA).

I Japanska svemirska agencija (JAXA) ima svoj modul na ISS-u. Nazvan “Kibo“, on služi kao laboratorija za napredne eksperimente u oblasti fizike, kvantnih polja i čestica, kao i za razne medicinske eksperimente u kojima se istražuje uticaj nulte gravitacije na čovekov metabolizam.

“Cupola“ je modul Evropske svemirske agencije (ESA) i najpoznatiji je javnosti. Sadrži sedam prozora postavljenih u kupolu i koristi se za fotografisanje Zemlje iz svemira.

’Stari znanac’ evropskih političara

Kada je Rusija početkom ove godine izvršila agresiju na susednu Ukrajinu, usledio je čitav niz sankcija – od finansija, preko privrede, pa sve do sporta. Dmitrij Rogozin, današnji šef Roscosmosa, “stari znanac“ je evropskih političara – bio je zamenik premijera Ruske Federacije za pitanja odbrane te ruski ambasador pri NATO-u od 2008. do 2011. godine. Kao vicepremijer, Rogozin je pokrenuo i značajne programe unapređenja ruske vojne i svemirske industrije te osnovao Fondaciju za napredna vojna istraživanja. Poznat je i kao jedan od najodanijih saradnika ruskog predsednika Vladimira Putina.

Rogozin često i na društvenim mrežama napada protivnike ruske politike, a krajem februara je u svom tvitu upitao: “Ko će spasiti ISS od pada u okean ili na neku državu u Evropi?“ Iako sam Rogozin nije dalje objasnio zbog čega bi se takav scenario uopšte i odigrao, stručnjaci upozoravaju da Ruska svemirska agencija “drži ključ za ISS“.

Iako je prilikom izgradnje same stanice bila isključena mogućnost da se moduli odvajaju, velika je verovatnoća da Roscosmos ipak ima način da odvoji module “Zvezda“ i “Zarya“. Gubitak bilo kog od njih, ili oba modula, značio bi gubitak orbite i inklinacije cele stanice, što bi dovelo do nekontrolisanog leta te pada na Zemlju. Iako bi deo ovako oštećene stanice sagoreo u atmosferi, veći deo bi ipak završio u okeanu ili na kopnu.

Iako ruska strana to negira, modul FGB (“Zarja”) i danas ima raketne motore, kojima je moguće pokrenuti ceo ISS iz orbite. Kada su 2001. godine naučnici iz NASA-e direktno pitali Jurija Kopteva, tadašnjeg šefa Ruskog svemirskog programa, “da li je ipak moguće da se ruski moduli odvoje od ISS-a“, on je posle nekog vremena odgovorio: “Da, ako je u pitanju neka opasna i nepredviđena situacija, modul ’Zarja’ može da ponese četiri kosmonauta i da ih vrati na Zemlju“ te da je “potrebno samo promeniti softver na modulu FGB ‘Zarja'“.

Ruski dijamanti u svemiru

Situacija sa pretnjama koje dolaze od Rogozina i iz Kremlja podsećaju na “već viđenu“ situaciju iz sedamdesetih godina sa svemirskom stanicom “Almaz“. “Almaz“ (brušeni dijamant, dragi kamen) je bio tajna vojna svemirska stanica Sovjetskog saveza, a činili su je moduli “Saljut 2“, “Saljut 3“ i “Saljut 5“.

Interno nazvana GRAU, skraćeno za “Orbitalna stanica sa pilotima“, stanica “Almaz“ je dugo vremena bila najveća tajna unutar SSSR-a, a informacije o njoj su bile nedostupne čak i šefovima KGB-a. Stanica je imala i dva modifikovana lansera projektila Rikhter2, koji bi u teoriji služili za obaranje neprijateljskih satelita. Ovo je, takođe, jedini slučaj naoružane svemirske stanice u Zemljinoj orbiti.

Tri vojne posade su boravile na “Almazu“, između 1973. i 1976. Iako je bilo predviđeno da se lansiraju i stanice “Almaz-1A“ i “Almaz-2“, između 1988. i 1991. godine, to se zbog raspada SSSR-a i odlaska brojnih naučnika iz zemlje nikada nije ostvarilo.

Izvor: Al Jazeera