Reljić: Sve što je omeđeno ‘nacionalnim torovima’ u startu je propalo

Novosadski novinar, režiser i producent Aleksandar Reljić je premijerno prikazao svoj novi film ‘Novosadsko sećanje’, o zločinu mađarskog okupatora nad Jevrejima, Srbima i Romima u januaru 1942.

Aleksandar Reljić je autor nekoliko dokumentarnih filmova, a posljednji, 'Novosadsko sećanje', nedavno je imao premijeru (Peđa Uzelac - Ustupljeno Al Jazeeri)

„Bilo je sjajno i zaista veličanstveno biti u sali, prepunoj dragih lica i osetiti da to što si radio, zanima ljude i da si filmom [o Novosadskoj raciji] otvorio neka pitanja i da niko nije otišao kući ravnodušan. A ovo je bila tema koja ima dosta kontroverznih momenata, poput Spomenika nevinim žrtvama 1944/45. i zato mi je posebno drago da je film ovako dobro prihvaćen”, kaže Aleksandar Reljić, novinar, reditelj i producent. U Beogradu i Novom Sadu premijerno je prikazan njegov dokumentarni film Novosadsko sećanje, koji govori o Novosadskoj raciji koja se dogodila 1942.

I kao novinar i kao autor dokumentarnih filmova autentičan je, hrabar i voljen i od publike i od kritike. Njegovi filmovi (Enkel, Proces Sandžak, Do Daske, Mamula: All inclusive i drugi) nas, pre svega, suočavaju jasno i bez rukavica sa svetom čiji smo deo.

Dobitnik je više nagrada, među kojima nagrade programa AJB DOC Film Festivala za Enkel, The Best TV DOC History Film Festivala za Enkel, a taj film je bio nominovan za Najbolji evropski dokumentarni film 2018. na festivalu Prix Europa u Berlinu, za film Do Daske dobio je specijalnu nagradu na Merlinka Film Festivalu i New Balkan Film Festu u Stockholmu, za film Mamula: All inclusive nagradu publike na festivalu Slobodna zona…

Za zajednicu autora dokumentarnog filma na balkanskim prostorima Aleksandar Reljić kaže da je ‘divna, fantastična porodica’ (Peđa Uzelac – Ustupljeno Al Jazeeri)

U intervjuu, koji smo radili nakon novosadske premijere filma, govori o filmu Novosadsko sećanje, o kulturi sećanja koja pokreće pitanje solidarnosti danas, o veštini i zadatku dokumentarnog filma da ispita kontekst kom pripada, o zajednici autora dokumentarnog filma na ovim prostorima, za koju kaže da je „divna, fantastična porodica”.

  • U razgovoru sa publikom, sad, nakon novosadske premijere, nakon filma rekli ste da Vam je motiv da se bavite temom racije bilo (i) to što se ovom temom jako manipulisalo. Osim toga tu su i knjige profesorke sociologije iz novosadske Gimnazije ‘Jovan Jovanović Zmaj’ Marije Vasić.

– Jeste. I kao novinar sam bio svedok raznih pokušaja manipulacije tim događajem, političkih konotacija, različitih boja, da tako kažem, te priče… Jedni su na jedan način manipulisali sa tim događajem, drugi na drugi način… Postojala su prepucavanja ovde u lokalu, dešavale su se situacije da Crkva, koja se postavila kao organizator komemoracije poslednjih par decenija, neće da vidi nekog od političara na komemoraciji. Tako smo bili svedoci da je pokrajinska vlada jedno vreme odvojeno donosila venac, mimo zvaničnog komemorativnog skupa i slično. Osim toga, danas imamo polemiku o tome da li za Novosadsku raciju treba da se i dalje koristi taj termin ili treba da se zove pogrom? Da se razumemo, to jeste pogrom koji se zove Novosadska racija. Pogrom je pojam za tu vrstu zločina, ali se konkretan zločin zove Novosadska racija.

Profesorica Marija Vasić je cijeli januar posvetila temama vezanim za holokaust, Novosadsku raciju kao i racije u Šajkaškoj na časovima u Zmaj Jovinoj gimnaziji (Peđa Uzelac – Ustupljeno Al Jazeeri)

Kao što je Kristalna noć termin za pogrom koji se dogodio u Nemačkoj 1938, tako je i Novosadska racija termin za ono što se dogodilo. E sad, da li pojam racija odgovara svemu onom što se tada dogodilo, to je sasvim druga priča, ali je važno da taj termin ostane, kako ne bi izgubili kontinuitet u kulturi sećanja. Sve su to stvari koje su „bočno” uticale na odluku da uradim ovaj film.

Sa druge strane, bila mi je jako zanimljiva sama ideja i činjenica da je Marija Vasić, a na to ima pravo kao profesorka, ceo januar posvetila temama vezanim za holokaust, Novosadsku raciju, kao i racije u Šajkaškoj na časovima u Zmaj Jovinoj gimnaziji. Meni je ta ideja izuzetna, kao i činjenica da je napisala dve knjige inspirisane tim temama: Kada Bog zažmuri i Pismo na šinama, koje su napisane u formi kratkih ljudskih priča i sve to zajedno bio je razlog da krenem da radim Novosadsko sećanje. Na kraju krajeva, ovim filmom sam se vratio kući i napravio priču o svom gradu.

  • Kakav ste imali odnos prema novosadskoj premijeri? Atmosfera je bila kao i na premijeri filma Mamula All Inclusive, pominjem, jer je to bilo relativno nedavno, a to znači da ljudi dođu otvoreno, posvećeno, zaista sa poštovanjem, ne samo prema onom što radite nego i sa poštovanjem i podrškom Vama.

– Kada dođe do premijere ponekad bih voleo da sve to neko drugi radi (smeh) umesto mene. Bilo je sjajno i zaista veličanstveno biti u sali, prepunoj dragih lica i osetiti da to što si radio, zanima ljude i da si filmom otvorio neka pitanja i da niko nije otišao kući ravnodušan. A ovo je bila tema koja ima dosta kontroverznih momenata, poput Spomenika nevinim žrtvama 1944/45. i zato mi je posebno drago da je film ovako dobro prihvaćen. To je odličan osećaj. Ipak, pre svega, volim proces nastanka filma. I trenutno radim na dva filma. Isto tako je bilo i dok se snimao film Mamula All Inclusive, uporedo smo radili Novosadsko sećanje i film Do daske. Do sada sam imao paralelne projekte i evo nastavio sam u tom pravcu.

  • Tema Spomenika nevinim žrtvama 1944/45. je, na izvestan način, sama postala deo filma. Naime, taj slučaj se dogodio dok ste radili na filmu. Kako biste to objasnili? Za novinarstvo govorite u više intervjua da je za Vas pank, a pošto je to i Vaš odnos prema životu, čini mi se da Vam život skladno na to i odgovara, kroz jednu vrstu izazova.

– Dobro, da, pank (smeh)… to je tako. Ali je nos najvažniji. Moj nos je meni najjači novinarski alat i ranije se dešavalo da umem da nanjušim dobru priču, pa se tako i taj Spomenik nevinim žrtvama 1944/45. desio u procesu rada. U tom smislu, naravno da je to učinilo film još značajnijim.

  • Kako razumete kontekst priče o tom spomeniku?

– Došlo se do predloga da se pravi Spomenik nevinim žrtvama 1944/45. jer je fakat bilo odmazde nad mađarskim i nemačkim stanovništvom posle rata. U toj odmazdi su zaista stradali i neki nevini ljudi, civili i tim žrtvama treba podići spomenik, odati im poštu i ostaviti neki materijalni memorijalni trag u ovom Novom Sadu, u kojem su i oni živeli do 1945. Ipak, ono što je strašno u celoj priči je što su, za taj spomenik, u spomeničkoj dokumentaciji pronađena imena osuđenih ratnih zločinaca i to osuđenih upravo za zločine u Novosadskoj raciji. To je zaista više nego strašno i sramotno. Šta god da je posredi, da li otvoreni, bezočni i namerni istorijski revizionizam ili nemar, svejedno je svinjarija. A definitivno nije nemar, nego se radi o nečem drugom.

Detalj iz Reljićevog filma (Peđa Uzelac – Ustupljeno Al Jazeeri)

Spisak tih “nevinih žrtava” je pravljen u vreme kada je tražen grob Draže Mihailovića i namera je bila da se prikaže kako je komunistički teror bio veći od fašističkog terora. To nikad niko nije priznao, ali je evidentno bila namera, jer se na spisku nalaze svi i osuđeni ratni zločinci, i neosuđeni i oni što su umirali posle rata od gladi i bolesti i svi živi koji su mogli biti prikazani kao nekakve žrtve stradale od zlih komunista i partizana. U tom smislu je podmetnut taj spisak i Novom Sadu, na kojem su i imena zločinaca. Meni je to nedopustivo.

  • Često govorite da Vas novinarstvo, parafraziraću Vas, oslobodilo od frustracije, spasilo. Šta je onda uloga filma u Vašem životu?

– Film je sva moja interesovanja i sve moje, uslovno rečeno, talente sakupio na jednom mestu. Film me je zanimao odavno, ali sam mislio da te stvari rade neki strašno ozbiljni tipovi. Onda se pojavilo novinarstvo. I za novinarstvo sam mislio da je to nešto što rade strašno ozbiljni tipovi (smeh ). Počeo sam da se bavim novinarstvom sa 21 godinom, ali dugo sam držao novine u rukama i one su za mene bile deo jedne strasti i lektire koja me je održavala u zdravom duhu. U godinama ludila, ratova, zločina… čitati Borbu, pa Našu Borbu, ili Vreme, ili Nezavisni, ili crnogorski Monitor, ili posle 1995. dobaciti do prvih primeraka Feral Tribunea, bilo je zaista lekovito. Sve to su bila štiva koja su čoveka održavala da bude zdrav.

Frustraciju koju sam lično osećao i koja je bila svuda oko nas, pobedio sam tako što sam ušao u novinarstvo. Uspeo sam da kanališem sav taj pakao, jer sam direktno ušao u njega, proizvodio tekstove o njemu, izveštavao i to je za mene bilo terapijsko iskustvo. A film je ljubav koja je proizašla iz svih mojih interesovanja. Na primer, muzika koja je meni jako važna, ima jako značajno mesto i u mojim filmovima, a što se tiče filmskog jezika, iz filma u film se učim i nadam se da se vide nekakvi pomaci (smeh).

  • Govorite u filmovima o kulturi sećanja. Način na koji govorite o tome, a kako ja to razumem, jeste i priča o solidarnosti. Šta je za Vas solidarnost danas na prostoru jugosfere?

– Najvažnija je umreženost koja postoji na ovim prostorima. Osećao sam je kroz novinarstvo svih ovih godina i ta veza, solidarnost među novinarima koja postoji od Triglava do Đevđelije je bila moj dodatni pogon da se još više bavim temama koje su me zanimale. E sad, ta ista solidarnost se oseća i u ovoj maloj filmskoj zajednici dokumentarista koja je divna, fantastična porodica. Recimo, moja radost je neizmerna što je Nebojša Slijepčević dobio Zlatnu palmu u Kanu. Kao da sam je ja dobio, zaista sam se tako osećam. Smatram solidarnošću to što je on radio tu temu o zločinu i otmici putnika iz voza u Štrpcima 1993, pogotovo što je ona i za mene veoma značajna.

U dva svoja filma sam se bavio temama stradanja ljudi u Sandžaku devedesetih. Činjenica je da je ovo jedinstveni kulturni prostor i ko god pokušava da nam ga omeđi na bilo koji način, neće mu poći za rukom. Sve što je omeđeno ovim malim torovima, u samom startu je propalo. Takvi projekti predstavljaju kič, jer se iz aviona vidi da iza njih stoje neke sitne političke namere, propagande i slično. To se ne može sakriti i tome se u startu ne veruje.

  • Na čemu trenutno radite? Nakon novosadske premijere ste otišli u Mostar.

– Radim na filmu Ciganska je tuga pregolema i baviću se genocidom nad Romima u Drugom svetskom ratu, ali i sa osvrtom na odnos prema tome danas, dakle opet kulturom sećanja, ali na stradanje Roma. Ciganska je tuga pregolema je pesma i film će na jedan poseban način govoriti o tome kako je ona nastala.

Izvor: Al Jazeera