Pre nešto više od godinu dana napustio nas je Bojan Tončić, jedna od najboljih novinara našeg doba. Na komemoraciji koja je održana u Centru za kulturnu dekontaminaciju 7. maja 2024. godine, na Tončićev rođendan, Staša Zajović iz organizacije “Žene u crnom” najavila je da će u roku od godinu dana biti objavljena knjiga izabranih tekstova Bojana Tončića.
Obećanje je ispunjeno. Nedavno je objavljena knjiga Sam na ulici koju je priredila grupa Tončićevih prijatelja, među kojima je i autor ovih redova. Promocija je održana u prepunom kafeu “Šesnaest”, u Cetinjskoj ulici, na Tončićev rođendan.
Knjiga obuhvata presek Tončićevog novinarskog rada u poslednjih desetak godina. Tončić je svoj život posvetio borbi protiv represije i nepravde u svakom obliku. Uporno je pisao o ratnim zločinima Miloševićevog režima, o ratnohuškačkoj propagandi, o ideolozima i praktičarima radikalnog zla, o zločinačkom nasleđu pred kojim srpsko društvo zatvara oči, o stanju poricanja, o odsustvu stida i srama u post-genocidnom društvu. Pisao je u ime žrtava zločinačke mašinerije, u ime pobijenih i nestalih. Bio je glas onih kojima je uskraćeno pravo na govor, onih kojima su usta zapušena zemljom, svih onih kojih zvanična Srbija odbija da se seća.
Privlačnost zla
U knjizi Sam na ulici obuhvaćeni su odabrani Tončićevi tekstovi, objavljivani na brojnim srbijanskim i regionalnim portalima kao što su Al Jazeera Balkans, Remarker, Lupiga, E-novine, XXZ magazin, Nomad. Tekstovi su podeljeni u šest poglavlja, grupisani po temama kojima se naš kolega i prijatelj bavio.
U prvom poglavlju “Umetnici u ratovanju: Fatalna privlačnost zla” nalaze se kolumne posvećene ratnim huškačima, ideolozima zločinačkog projekta, onima koji nisu okrvavili ruke, ali su nadahnjivali i podsticali druge da postanu izvođači genocidnih radova.
Tu se, na primer, nalazi kolumna “Fatalna privlačnost Gedžinog zla”, portret Dobrice Ćosića u kojem Tončić razotkriva oca nacije: “Sve vreme se o Dobrici Ćosiću govorilo i kao o piscu – među nama – to je, primenjeno na balkanske okvire, kao govoriti o Hitleru kao o slikaru. Ne upoređujući talente dvojice očeva nacija, obojica su životnim ciljevima i delanjem prevazišla stvaraoce u sebi”. Tu je i opsežan prikaz memoara Mirjane Marković, o kojima Tončić gorko zaključuje: “Opor i gorki okus, razum je poražen, pobedili su Mirjana Marković, njen mrtvi muž, njeni živi izdavači i čitaoci; štampana stvar je u prodavnicama i na kioscima, daje novi povod ološu da slavi svoju ničim zasluženu slobodu i mogućnost da se oglašava o javnim poslovima”.
Drugo poglavlje “Kad pozovu u smrt” bavi se antijunacima našeg doba, ratnim zločincima, direktnim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata, onima koje je ovdašnja patriotska javnost odavno proglasila herojima. Nisu tu samo oni koji su okrvavili ruke, bilo je i drugih poslova u tom zlikovačkom preduzeću. Tekst po kojem je poglavlje dobilo naziv tematizuje vojne pozivare, one koji su učestvovali u mobilizaciji devedesetih. Tončić daje plastičan portret ovog specifičnog ljudskog bića, pozivar je “biološka prikaza, individua sa nesputanim porivom za demonstracijom male vlasti koja, u izvesnom periodu postaje izvor opasnosti i opasna pretnja”. Dobro je znao Tončić tu felu, jer je i on bio na njihovoj meti, kada je postao dezerter.
Kontinuitet prava na zločin
Treće poglavlje nosi naziv “Još malo o neljudima” i nadovezuje se na prethodne teme. Nakon što je zločin ideološki i medijski pripremljen, a potom izvršen, sledi završna faza – poricanje, negiranje, relativizacija genocida i ratnih zločina, guranje zločinačkog nasleđa u zaborav. U tekstu “Negiranje genocida u Srebrenici pitanje je dobrog odgoja” pisanom pre pet godina, Tončić zaključuje: “Prošlo je četvrt veka od srebreničkog genocida; u Srbiji, državi saučesnici, milioni saučesnika ćute, retki časni ljudi se oglašavaju, kao da donkihotovski brinu o savesti neizlečivo bolesnog društva i dolazećih generacija za koje, možda, ima šanse. Odlaze put Srebrenice, da se poklone žrtvama, pripadnice i pripadnici nevladinih organizacija. Pored puta, iz dvorišta nekih uzoritih srpskih domaćina, čuće neljudske krike narodnjaka i zaurlavanje poznatog stiha ‘Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće!’. Iz dvorišta će da kulja dim – komšije Bošnjaka, tradicionalno neljudski, slave Dan sećanja na žrtve genocida, okrećući prasiće na ražnjevima. Prijatno”. Isti zaključak bi mogao da napiše i danas, da je živ, jer se sve menja i sve teče, osim srpskog poricanja genocida i neljudskog ruganja žrtvama.
U četvrtom poglavlju pod naslovom “Godine opasnog življenja” našli su se drugi oblici zla i devijacija o kojima je Tončić pisao: diskriminacija, femicid, rasizam, rehabilitacija kvislinga, zatiranje kulture sećanja. Tončić piše o rehabilitaciji Draže Mihailovića, ukazujući na ideološki kontinuitet između četničke i današnje dominantne ideologije: “Hronologija novog odnosa prema koljačkom pokretu odražava kontinuitet prava na zločin, koji su, devedesetih godina prošlog veka, a posebno tokom realizacije srebreničkog genocida, prihvatile sve vlasti u Srbiji. Ne samo Slobodan Milošević, nego i njegovi navodni demokratski naslednici”. Ako je nešto konstanta u Srbiji poslednjih decenija, to je revizija istorije i rehabilitacija kolaboracionista.
Plemeniti otpor
Nakon četiri poglavlja mrklog mraka, hronike zla i naopakog, slede nešto svetliji sadržaji pod naslovom “Plemeniti poraz”. U petom poglavlju su objedinjeni Tončićevi tekstovi o otporu zlu, ideologiji i praksi nacionalizma, o onim retkim, hrabrim pojedincima i organizacijama koji se bore protiv tmine što je pokuljala iz ljudskih lobanja i zavila nas u crno. Tončić je pisao o generalu žive vojske Vladi Trifunoviću, o tragičnom herojstvu Srđana Aleksića, o Ženama u crnom, Borki Pavićević, Mirku Klarinu, Petru Lukoviću, Milanu Mladenoviću, o Drugoj Srbiji koja se, po rečima Radomira Konstantinovića, “nije mirila sa zločinom”.
Naslov knjige Sam na ulici potiče iz stiha Milana Mladenovića, frontmena EKV-a, jednog od omiljenih Tončićevih muzičara, “prve gitare Druge Srbije”.
“Sećanje na Milana Mladenovića je sećanje na pobunu. Pobunio se Milan u svoje ime, u ime onih koji nisu imali snagu, svojatali su ga i oni koji nisu imali hrabrost; svaka državna počast njegovom delu suštinski je incident, jer se suprotstavio svemu što današnji srbijanski režim predstavlja. A predstavlja nastavak rata protiv kojeg je pevao, govorio, protiv kojeg je ćutao, kad je to bilo najrečitije”, pisao je Tončić o pobunjenom muzičaru i pesniku.
Jugonostalgija kao poetika otpora
Završno poglavlje knjige, “Kad su filmove snimali pobednici”, otkriva jednog drugačijeg Bojana Tončića. Tu su sabrani tekstovi koji govore o odrastanju u socijalističkoj Jugoslaviji, o artefaktima jednog minulog doba, bolje prošlosti. Topli obrok, samoupravna radnička kontrola, “Krašove” bajadere, žvake, Pony bicikl, Vegeta, Vučko i Zagi, televizijske serije i filmovi iz SFRJ – to su teme kroz koje Tončić ispisuje svoju nostalgiju za prohujalim vremenom i rekonstruiše svet koji je odavno nestao, ugušen u krvi.
“Čitali smo, udubljivali se, smejali, saznavali da negde postoji nešto drugačije, da nije uvek bilo ovako. Usput smo se, ne svi, naravno, otresli neotesanosti, naučili šta znači to kad postoje jedan jezik sa dve svoje varijante. I neka beskrajna ravnica,u kojoj negde za nas čuvaju mesto. I tuga koju valja zaslužiti”, piše Tončić o seriji Divlje godine, rađenoj po istoimenom romanu Milana Brujića.
Tončićevi tekstovi prizivaju reči Vuka Perišića iz knjige Pojedinac i povijest: “Nemamo li kao razumna bića pravo, nemamo li kao moralna bića dužnost žaliti za situacijom, za okolnostima, za prilikom, šansom u kojoj su svi ti užasi, bolovi i patnje bili nezamislivi i nemogući? Zato je jugonostalgija samo prividno žal za državom. Ona je žal nad ubijenim ljudima i srušenim gradovima, ali i poetika otpora”.
Knjiga Sam na ulici Bojana Tončića je svedočanstvo o strašnom vremenu, o najcrnjem zlu i ljudima koji su ga stvorili, ali i o pobuni protiv zlikovaca. O svetu pomahnitalog nacionalizma, ali i o lepoti sveta koji mu je prethodio. Ispisao je Bojan Tončić briljantnim stilom mnoge nezaboravne stranice, rasejane po brojnim medijima, a sada su sakupljene na jedno mesto, spakovane u kapsulu koja će ih sačuvati za neka bolja vremena.
Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.