Milan Mladenović posthumno je postao građanin Sarajeva, grada iz kojeg nije ni odlazio, pre i posle melanholične posvete: Sarajevo, kristalna sećanja / Sarajevo od blata i snega.
Kao da se odnekud, iz nekog dalekog sveta, Milan Mladenović zahvaljuje na ukazanoj mu časti (posthumno je proglašen počasnim građaninom Sarajeva) i poručuje na svoj način, nimalo svečarski: “Borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo ‘opravdane’ norme uguše i opterete. Borite se za svoj život”.
Obraća se mladima, onima koji slušaju njegove pesme, nastale i kada se oni nisu rodili: “Prilagodljivost životu može da bude pozitivna osobina, ali, po meni, to je isto tako i danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje pre svega – morbidna i negativna. Šta na kraju biva: od mladog i perspektivnog čoveka, stvara se krajnje beskoristan tip”.
Sarajevo mu se odužili na jedini mogući način
Sarajevo ima svog Milana Mladenovića, na jedini mogući način odužuju mu se građani Sarajeva, žrtve u čije ime je tog 28. jula 1991. na koncertu Yutel za mir zavapio u Zetri rifovani poziv na razum:
Ovo je zemlja za nas
Ovo je zemlja za sve naše ljude
Ovo je kuća za nas
Ovo je kuća za svu našu decu.
Kao da je delićem svoje svesti verovao da se neće dogoditi najgore.
Posthumno je postao građanin grada iz kojeg nije ni odlazio, pre i posle melanholične posvete:
Sarajevo, kristalna sećanja
Sarajevo od blata i snega
Izbriši mi inje sa očiju i čela
Izađi iz mene, izađi iz mene
Pusti oči da vide još ovaj put
Pusti uši da čuju još ovaj put
Sarajevo, Sarajevo.
Grad je to sa kojim se voleo javno, a ljudi su ga slušali, menjajući, kao u njegovoj pesmi, dan za noć, i bagatelišući baterije koje su im pomagale da, iz krkljajućih zvučnika, čuju loše vesti. Kad dobrih nije bilo.
Nije ih bilo ni za Milana, video je opasnost koja dolazi, na ispražnjenim ulicama Beograda, ispostaviće se, komandnog centra artiljerijskih baterija. Jedan za drugim odlazili su njegovi prijatelji, prisilno mobilisani ili samovoljni emigranti. Ispevaće o tome jezivi ratni spomenar, u pesmama “Idemo”:
Nismo znali da je kocka bačena
Nismo da je srušen most
Reka blista ispod čizama
Čista voda, malo krvava.
…i “Zajedno”, vlastito knjigovodstvo gubitaka, ne mireći se sa gubitništvom, zbirku najtačnijih poetskih svedočanstava:
Ivan i Bojan, Mitar, Saša, Orhan
Nenad i Zoran, Dušan, Vojkan, Ljuba
U prošlim danima osvojili smo ponos
U prošlim danima izgubili smo sve
Ostajem sam
U ovom gradu strahom zatrpan
Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko
Ovaj grad bi mogao bolje
Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko
Ova je borba bila ispod časti
Protiv razuma.
Trenutak kad je Sava centar utihnuo
Dva puta se Milanova gitara nije oglasila – znao je kad se tako mora; na Beogradskom proleću, primajući 1992. nagradu za grupu godine, izgovorio je, zapravo, sve što je poručivao u svojoj ratnoj trilogiji (Samo par godina za nas (1989), Dum-dum (1991), Neko nas posmatra (1993):
“Ovo je nagrada za grupu godine. Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla.”
Tada je, u direktnom TV prenosu dvorana Sava centra zaćutala. Stekao se utisak da nešto malo normalnog sveta ćuti na urlike ratne propagande.
Drugi put, tog 7. maja 1993, veče pred nastup ad hoc benda Rimtutituki u Banjoj Luci je eksplozivom porušena Ferhat-pašina džamija, spomenik kulture iz 16. veka.
“Neću da sviram u gradu u kojem se ruše džamije”, rekao je Milan Mladenović.
Nije svirao. Niko iz benda.
Projekat ad hoc benda Rimtutituki, singl “Slušaj ‘vamo!” (“Mir, brate, mir”), podigao je marta 1992. na noge poštovaoce Električnog orgazma, Ekaterine, Partibrejkersa. Ulicama Beograda, sa kombija su deljeni vinilni singlovi, bend je svirao, tada, kao i kasnije, na koncertu “Ne računajte na nas”. Cane je zaurlavao “Mir, brate, mir!” Čuo se stih koji će se preseliti na zidove kao grafit: “Ispod šlema mozga nema”. Čulo se i pitanje “Koliko nas još ima!?”
Smješten u historiju Sarajeva
Prvi masakr na Markalama, februara 1994, Milan je u Brazilu, gleda snimak. Patnja se smestila u projekat “Angel's Breath”:
Brazgotina sanduk i crv
Obrazi dlaka i krv
Vi nemi igrači obrednog svog plesa
Vi srećni u transu u svetu što postoji
Samo u glavama ljudi bez skrupula
Ljudi bez milosti
Ljudi bez sećanja
Vi što ne znate pljuskove zvuka
Boje i mirisa
Vi ljudi bez pameti.
Milan se smešta u istoriju Sarajeva. Tamo gde pripada, kao na nekim zamišljenim Barama, aleji sarajevskih velikana. Zaljubljenih došljaka.
Da se pobuni, da brani čast Druge Srbije. One koja se, objasniće Konstantinović, ne miri sa zločinom.
Ostaje veliko priznanje za život bez kompromisa, bez predaje, ostaju lekcije iz poezije i etike, to, valjda, treba uvek smeštati među iste korice.
Ostaje i Milanova blaga rezignacija – želeo je i pokušavao da učini više, da nekako ukine patnju, da učini ono što je pevao:
Zabranjujem
Da dodir zavisti i bolesti bude kraj
Ovo ne sme biti kraj.
Ne sluteći da se oprašta sa poštovaocima, izgovorio je “Poštenije nisam mogao da potrošim godine”.
A šta je, selimovićevski rečeno, ljudskije za čoveka, nego da pokuša i da ne uspe.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.