Ćamil Duraković

Za našu os­ve­tu i za našu prav­du jedi­no bit­no što os­ta­je jesu gen­eraci­je koje os­tavl­jamo iza nas i zeml­ja koju im os­tavl­jamo.

Preživ­io sam geno­cid da bih is­pružio ruku pomiren­ja. Ne­mam prob­lem sa tim da se ogradim od po­je­d­i­naca koji su u ime mog nar­o­da i u ime Armi­je Re­pub­like Bosne i Herce­govine počinili zločine u posljed­njem ratu.

Gru­jičiću i Bu­la­tovićevoj je draži mr­tav Srbin iz pe­ri­o­da 1992.-1995. go­dine nego bilo koji preživ­jeli iz iste faze.

Geno­cid za­počet 1992. go­dine posljed­njih go­d­i­na je dovršen ad­min­is­tra­tivn­im pro­gonom Bošn­ja­ka sa spisko­va i listi živih lju­di.

Rat koji se vodi u Sir­i­ji, i koji tra­je duže od ono­ga u Bosni, postao je neš­to na što su lju­di navikli, kao dio svaki­dašn­jih vi­jesti.

A ko će plati­ti na­jveću ci­jenu prl­javog ple­sa sa SNSD-om? Mi. Povrat­ni­ci, ali i svi dru­gi građani, čiji su prob­le­mi već odavno zab­o­ravl­jeni.

Kad Ban­ja Luka sljedeći put bude vježbala u Luci, mož­da odgov­or iz Sara­je­va nikome neće ni tre­bati, neće nas biti, navikli smo da nas nes­ta­je…

Živi­mo u en­klava­ma, na mar­gina­ma, oslon­jeni na sebe…Neće nam među­nar­o­d­na za­jed­ni­ca po­moći, neće nam poli­tike u Sara­je­vu donijeti rješen­je…