Hladni hakerski rat

Zapadne službe su identifcirale posebne ruske jedinice ‘državnih hakera’ koje su specijalizirane za napade na računarske mreže vlada, vojnih organizacija i međunarodni nevladin sektor.

Iako je Hladni rat završen 1989. godine, nepoverenje između Istoka i Zapada je ostalo isto (Reuters/Ilustracija)
Iako je Hladni rat završen 1989. godine, nepoverenje između Istoka i Zapada je ostalo isto (Reuters/Ilustracija)

Od prvog susreta dvojice predsednika, Džoa Bajdena i Vladimira Putina je očekivano mnogo. I iako su mnoga pitanja, posle četiri godina mandata Donalda Trampa i republikanaca, konačno pokrenuta, problem hakerskih napada između SAD i Rusije je ostao – na početku.

U svetu u kome je gotovo sve digitalizirano i povezano na Internet, bezbednost podataka, i samih mreža postaje izuzetno bitna, ne samo za pojedinačne korisnike, već i za kompanije, pa i cele države. U svetu gde je gotovo polovina od globalno najmoćnijih 100 kompanija  iz oblasti tehnologije, a koje obrću stotine milijardi dolara kapitala, ne čudi ni da veliki broj bezbednosnih službi, vojski i državnih institucija širom sveta ima svoje stručnjake za sajber ratovanje, popularno nazvanih – hakerima.

Podaci su moćniji od atomske bombe

Robert Openhajmer, fizičar i matematičar, često je nazivan i ‘ocem atomske bombe’. Njegove ideje su dovele do pokretanja Projekta Menhetn u laboratoriji Los Alamos u SAD, za vreme Drugog svetskog rata. Baziran na radovima mnogih drugih naučnika, ukjlučujući i Alberta Ajnštajna, ovaj projekat će na kraju dovesti do stvaranja prvih atomskih bombi, od kojih će dve biti bačene na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki. Opemhajmer je često govorio da je razvoj nuklearnog oružja “krajnja tačka čovečanstva, te da nikada neće biti stvoreno moćnije oružje”. Ipak, samo deceniju kasnije, i SAD i tadašnji Sovjetski savez kreirali su još moćniju i razorniju – hidrogensku bombu.

Iako je Hladni rat završen 1989. godine, padom Berlinskog zida, nepoverenje između Istoka i Zapada je ostalo manje-više isto. Uz brz rast Kine na dalekom istoku, kako u ekonomskom, tako i u vojnom domenu, postalo je jasno da su ideje o nuklearnoj nadmoći, kojima su se obe strane podjednako služile, postale zastarele. U isto vreme, 90ih i prvih godina 21. veka, došlo je do jedne druge eksplozije – u broju računara širom sveta, i sve većeg broja korisnika interneta. Još je američki predsednik Ronald Regan sredinom 80ih pozivao naučnike i kompanije u SAD da razvijaju napredne računare i softver “jer će se u budućnosti ratovati bez oružja, uz pomoć miša i tastature”. Robert Opemhajmer je preminuo 1967. godine, ali je do kraja života tvrdio da ništa neće moći da ugrozi SAD i njen nuklearni program.

Naravno, to nije bilo tačno. Mnogi veterani i penzionisani generali su kasnije svedočili da je bilo svakakvih problema, a najviše onih vezanih za kompjutere za lansiranje i navođenje balističkih raketa. Tako su čitavi kontigenti LGM-30 raketa, poznatih i kao Minuteman, imali pogrešno programirane računare za kontrolu leta. Treba reći i da su ovi računari imali samo par desetina kilobajta memorije, a po snazi procesora bili slični današnjem digitronu. Čak je i računar koji je odveo prve astronaute na Mesec, Apollo AGC, mogao da zapamti samo 2000 instrukcija u svojoj memoriji, i da izvršava samo jednu istovremeno.

Posle pada Sovjetskog saveza i raspada Varšavskog pakta, i Ruskoj strani je postalo jasno da se više ne može ‘takmičiti’ sa zemljama NATO u broju letelica, brodova i tenkova, niti u broju aktivnih vojnika. Ali, ono u čemu su Rusi oduvek bili izuzetno napredni su prirodne nauke – matematika, fizika i hemija, a  posledično i informatika i računarstvo. Sovjetski savez je za samo par godina uspeo da razvije čitav niz računara, kako za vojnu, državnu i obrazovnu primenu, tako i za kućnu upotrebu. Mnogi od njih su bili ‘klonovi’ zapadnih rešenja, uglavnom britanskih Spectruma i Amstrada, ali su mnogi bili i potpuno originalna rešenja i vrlo moćni, barem za to vreme. Čak je i tadašnja Čehoslovačka imala nekoliko fabrika računara, od kojih je najpoznatiji bio PMD-85.

Hakerski napad jednak oružanom

Rusija ima posebnu jedinicu “državnih hakera” pod imenom APT28. Iako Rusija već godinama unazad negira da APT28 uopšte postoji, zapadne službe, uključujući CIA, NATO i Interpol imaju za nju čak niz naziva – Pawn, Sofacy, SEDNIT, a kompanija Microsoft je naziva Strontium. Zanimljivo je i da se sami hakeri pri nekim od napada potpisuju kao “Fancy Bear” (Medved Šmeker) i “Cozy Bear” (Medved Veseljak). I stručnjaci za internet bezbednost iz kompanije “Kaspersky” su više puta potvrdili da je Fancy Bear zapravo APT28, te da se čak i sami pripadnici ove jedinice međusobno oslovljavaju sa Bear 1, Bear 5, Bear 8, itd. Fancy Bear postoji verovatno od 2000. godine, a aktivni su u napadima od 2006. Grupa je specijalizovana za napade na računarske mreže Vlada, vojnih organizacija, kao i međunarodni sektor nevladinih organizacija. Za sada se pouzdano zna da Fancy Bear stoji iza napada na Parlament Nemačke (Bundestag), Parlament Norveške, Francusku TV kuću TV5 Monde, Belu Kuću, Demokratsku stranku SAD-a, OSCE, pa čak i izbornu kampanju francuskog predsednika Emmanuela Macrona. Smatra se da Fancy Bear ima oko 1.500 pripadnika, a najverovatnije rade iz zgrade pod upravom Ruske službe GRU pod imenom “Jedinica 26165”.

Poslednjih godina primetan je i trend pojave novih ransomware napada (ransom – otkup za kidnapovanje). Ovakvi napadi ne uništavaju niti kradu podatke, već jednostavno “zaključaju” računar ili uređaj, obično dok se napadaču ne plati otkup, najčešće u bitkoin digitalnoj valuti. Ovakav napad nije veliki problem ako na računaru imate nešto muzike i fotografija, ali, kada ransomware napad pogodi kompaniju sa stotinama računara i terabajtima bitnih podataka, ili neku od državnih agencija ili ministarstvo, šteta može biti nesaglediva. U mnogim slučajevima, kompanije čak i pristaju da plate “otkup” napadačima, kako bi dobile svoje podatke nazad. Mnogi stručnjaci, kao i kongresmeni i političari u SAD smatraju da “je pretnja sajber napada nekoliko puta veća od izravnog vojnog napada drugih država, ili domaćeg terorizma (homegrown terrorism)” . Naravno, internet, razne aplikacije, pa čak i društvene mreže imaju i svoju ulogu u širenju političke propagande velikih sila, stručno nazvana ‘meka moć’.

Dejan Tomić, IT stručnjak, kaže da je i na prostoru Balkana sve očigledniji uticaj velikih sila u onlajn prostoru:

“Tabloidni portali su prepuni vesti iz Rusije, Belorusije i Kine. Mnogi mediji čak i čitav svoj rad zasnivaju na prenošenju vesti iz Rusije, iako za to postoji malo ili nimalo interesovanje domaćih čitalaca. Naravno, tu su i profesionalni mediji koji imaju kvalitetne tekstove o dešavanjima širom sveta, ali se čini da su oni u manjini. Takođe, na Facebooku i Instagramu imate na hiljade raznih stranica na kojima se daje podrška aktivnostima Rusije u Ukrajini, istočnoj Evropi, kao i njihovom državnom rukovodstvu. Naravno, u domaćem onlajn prostoru su prisutne i SAD, kao i Evropska unija, ali se čini da je to više bazirano na promociju aktivnosti, kako kroz direktne projekte tako i kroz rad nevladinog sektora ” kaže Tomić.

Aleksandra Stanković, zamenica direktora Instituta za evropske poslove, smatra da je uticaj velikih sila itekako primetan u onlajn prostoru u regionu:

“Meki uticaj, kao jedan od načina postizanja spoljnopolitičkih ciljeva jeste potekao sa Zapada, ali se u Srbiji, posebno poslednjih petnaestak  godina, sve više širi i meka moć Rusije. Ova dva uticaja se ukrštaju i, iako ponekad izjednačena po pitanju intenziteta, suštinski su drugačija. SAD je uspela da se u velikom delu zemalja u svetu sa građanima poveže na jedan neinvazivni i naizgled bezazlen način – kroz popularnu kulturu, filmove, muziku, novu tehnologiju, hranu i brendove, pri čemu se engleski jezik konstantno nametao kao neminovnost, tako da danas imamo nove generacije kojima su mnoge reči iz maternjeg jezika zamenili engleski izrazi. Na drugoj strani, Rusija je bila dovoljno pametna da shvati da je trka u ovim oblastima izgubljena, tako da je njena meka moć utemeljena na nešto drugačijim, više političkim osnovama – pre svega kroz onlajn medije.Veza koju je između Srbije i Rusije predstavljao socijalizam u prošlom veku, sada je zamenjena crkvom kao uticajnom institucijom te ovo predstavlja gotovo neiscrpan izvor uticaja Rusije u Srbiji. Naposletku, ne može se poreći ni povećan broj studentskih udruženja, pokreta, pa i stranaka koje su Rusi pokrenuli u Srbiji u cilju širenja moći i ovim političkim kanalima. Još jedna razlika je u samom cilju koji ‘meke moći’ SAD i Rusije treba da postignu – Zapad kroz svoj uticaj afirmiše svoje veze sa Srbijom bez osvrta na Rusiju, dok je uticaj sa Istoka često angažovan samo u cilju degradacije odnosa Srbije sa EU i SAD. Kada je onlajn prisustvo u pitanju, Rusija još uvek zaostaje za SAD kao pionirom korišćenja ovih platformi u razne, pa i političke svrhe širenja ‘mekog uticaja’, ali ne bismo se iznenadili ukoliko bi situacija kroz pola nekoliko godina bila drugačija” objašnjava Stanković.

Dogovorili smo se – da se nismo dogovorili

Odnosi između Rusije i SAD su na najnižoj tački u poslednjih deset godina, slažu se analitičari i na Zapadu i na Istoku. Odnosi su dodatno pogoršani nakon Ruske aneksije Krima 2014. godine, optužbi za mešanje u Predsedničke izbore u SAD 2016. godine, i nakon brojnih sajber napada na institucije i kompanije, od kojih je najveći skorašnji napad na kompaniju ‘Solar Winds’.

Zbog svega ovoga, u međunarodnim diplomatskim krugovima se sa nestrpljenjem čekao sastanak Bajdena i Putina u Ženevi 16 juna. Ocene rezultata sastanka su, u najmanju ruku, podeljene. I dok se svi slažu da je dobro što Istok i Zapad konačno ‘sede za istim stolom’, primetno je da Rusija i dalje želi da igra ‘čvrstom rukom’.

“Optuživali su nas za svakakve stvari – mešanje u izbore, sajber napade i slično. I nijednom, ponavljam baš nijednom, nije bilo nikakvih dokaza za to. Tražio sam – dajte mi dokaze za vaše tvrdnje. Nije ih bilo – samo optužbi” rekao je Putin nakon sastanka u Ženevi.

Sa druge strane, američki mediji i analitičari bliski Beloj Kući navode da je “predsednik Bajden jasno dao do znanja ruskoj strani da odmah treba da prestanu sa ransomware sajber napadima na američke kompanije, te upozorio da će SAD uzvratiti istom merom ako se ovakve aktivnosti nastave”. Da li će doći do smirivanja tenzija i u onlajn prostoru, ili će hakeri na obe strane ostati ‘digitalna pesnica’ velikih sila – čini se da svetska javnost neće dugo čekati na odgovor.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO