Stefanović: Kako sam ušao u Beograd kroz ključaonice kuća

Grad ukotvljen na obali dve snažne reke vekovna je značajna tačka na vojnim i avanturističkim mapama, zagonetka i metafora, inspiracija umetnicima. Njegove ulice, kuće i slavni stanovnici zainteresovali su Nenada Novaka Stefanovića da na stranicama knjiga Beograd kroz ključaonice sto kuća i Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda sazda mapu rodnog grada sa koje se doznaje kako se uzgredni susreti pretvaraju u velike ljubavi i male odluke postaju nosioci revolucionarhnih dela.

Od kneza Miloša Obrenovića i kneginje Ljubice do Tita, Jovanke i Davorjanke Paunović autor osobenom književnom arhitekturom daje nesvakidašnji pogled na mnogobrojne ličnosti i njihove sudbine, ali i osvrt na društveno-političke prilike i zakulisne radnje.

Samo retki stanovnici velikih gradova imaju sreću da pronađu mesto na kojem se ukrštaju vetrovi grada i njihovog unutrašnjeg bića, piše novinar i pisac Nenad Novak Stefanović i otkriva šta ga je podstaklo na istraživanje, kakav je Beograd njegove mladosti, ali i pojedinosti o romansama koje privlače veliku pažnju.

• Reči jednog zida bile su povod da napišete knjigu Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda. Šta Vam je inspirativno kazao i u kojim ste arhivama i instutucijama prikupljali građu tokom četvrt veka istraživanja?

Istorija Beograda je puna priča, ali je u njoj malo zidova koji se mogu dodirnuti. Rekorder po broju bombardovanja među prestonicama, Beograd je osiromašen materijalnim tragovima istorije. A ja sam upravo hteo da napišem knjigu o istoriji koja se može dodirnuti. Zahtevan zadatak. Kada položim dlan na neki zid, tako sam počinjao istraživanje za svaku svoju priču, ja sam prvo očekivao da čujem neki „govor zida“, slušao sam dlanovima, hteo sam da čujem šta mi to poručuje zid koji je preživeo vekove. Tako su nastajale moje knjige o istoriji srpske prestonice, Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda i Beograd kroz ključaonice 100 kuća. Knjigu je lako pročitati, treba je prepešačiti, poručio sam čitaocima pozivajući ih da krenemo u šetnju po istoriji koja se može dodirnuti. Istraživao sam u arhivama, privatnim i javnim, listao memoarske knjige, ali najvažnije – razgovarao sam sa starim beogradskim porodicama, slušao njihove povesti. Na primer, jedna ugledna Beograđanka iz Njegoševe ulice mi je pričala o svojoj prabaki koja je poslužila kao uzor Branislavu Nušiću za lik gospođe ministarke Živke, najčuvaniji i dugovečniji lik srpske drame. Nušić je bio njihov kum, dobro je poznavao svog prijatelja ministra vojnog, znao je i narav ministarkinu, njene kockarske dugove, između ostalog. ‘Uh, nećete vljada da pišete o tome, to baš nije pohvalno za našu porodicu’, uplašila se ta stara Beograđanka za reputaciju familije.

• Vi ste ipak pisali?

Pa, šta da radim, morao sam. Vidite zašto – većina mojih sagovornika nije više živa, tako da imam osećaj da sam otrgao od zaborava njihove sudbine koje bi nestale u ništavilu prolaznosti. Šteta je od te građe ne sazidati knjigu.

• Među slavnim romansama opisali ste i ljubav Davorjanke Paunović Zdenke i Tita. Da li je ona zaista bila njegova najveća ljubav?

Bez sumnje, i to bih rekao, ne najveća nego i jedina. Ja sam imao tu sreću da gimnaziju učim na Dedinju. Osnovnu školu sam završio na Karaburmi, koja je radničko-prigradsko naselje, i kad sam se obreo na Dedinju kao da sam upao u neku stranu zemlju. To je fascinantan osećaj biti među tim vilama, meni sa Karaburme, a još veće zadovoljstvo da slušam sve te priče sa brega na kojem živi elita Jugoslavije. Na primer, u razred sa mnom išao je sin Titovog baštovana. Zatim, ćerka Titovog oficira iz maršalata, dve ćerke, zapravo, oficira iz kabineta. Imao sam prilike da slušam još od gimnazijskih dana o tome da Tito pije viski, recimo, što me je iznenadilo, ja sam mislio da on pije vinjak, kao moj otac, ali sam polako shvatao da su Dedinje i Tito neka natprirodna pojava pored koje ja svaki dan prolazim, imam sreću da prolazim Užičkom gde su stajali postrojeni gardisti. Mi gimnazijalci smo imali svoju parče trotoara na kojem smo dočekivali Tita i njegove goste iz dalekog sveta, delili su nam papirne zastavice na drvenom štapiću s kojim smo mahali, dobijali smo po dve zastavice, jugoslovensku i zastavu zemlje gosta. Tito nam je odmahivao iz mercedesa ‘Pulmana’ lagano rukom. Preko puta nas je bila Pedagoška gimanzija, njima je sa te strane zadnjeg sedišta odmahnivala Jovanka. Jednom sam prešao ulicu i otišao na njihovu stranu da i ja mašem najmoćnijoj ženi Jugoslavije, koja je uvek sa sobom u damskoj tašnici nosila pištolj Beretu. Tito se Jovanke plašio, sirotu Davorjanku je voleo. Razvod braka Tita i Jovanke, de fakto odvajanje od stola i postelje, je faktički značio da je Jovanka izbacila Tita iz rezidencije i za njega je adaptirana Kuća cveća u koja će dve godine kasnije postati njegovo mesto počivanja.

• Pažnju čitalaca budi i priča o Ivi Andriću i Milici Babić Jovanović. Kako su se upoznali pisac i kostimografkinja? Da li postoji neki poseban detalj o njima koji ste otkrili?

Oni su bili, ono što se kaže, Bosanci u Beogradu, prepoznali su se prvo po toj zavičajnoj liniji. Ono novo što ja donosim u knjizi, to je da sam otkrio mesto gde su se njih dvoje upoznali 1929. godine, u Jovanovoj ulici, u domu Pavlovića. Milica je bila prijateljica slikarke koja je bila zaljubljena u mladog i ćutljivog diplomatu Andrića. To je bila Bela Pavlović, potomak stare i čuvene beogradske porodice Pavlovića. Ona nije smela po tadašnjim običajima da prima Andrića nasamo, pa je pozvala svoju prijateljicu Milicu Babić, kostimografkinju iz Narodnog pozorišta. Pogrešila je. Između dvoje zemljaka počela je da se razgoreva ljubav, iako se Milica udala, takođe za Bosanca iz Tuzle, Nenada Jovanovića. Menage a trois trajaće decenijama.

• Koji su značajni tragovi Osmanskog carstva sačuvani u Beogradu i zbog čega Vam je važna česma Mehmed-paše Sokolovića na Kalemegdanu?

Osim zadužbina po Bosni, Mehmed paša je sagradio i tri u Beogradu: veliki bazar i karavan saraj, vojni logor na Dorćolu, u Dušanovoj ulici, i svoju zadužbinsku česmu na Kalemegdanu, koja je jedina ostala u manje-više izvornom obliku. Mehmed-paša je podigao na mestu gde je preživeo smenu sultana. Po pravilu, tada veliki veziri gube glavu. On je preživeo i u čast te životne sreće, koja je poduprta njegovom političkom veštinom, on je podigao spomen-česmu. Lepa je to građevina izgrađena od istog kamena – sige od koga i most na Drini. Ja tu sednem, na korito česme, i prizivam lik tog najmoćnijeg Srbina ikada, čteca manastira Mileševe, koji se otisnuo u Istanbul i probijao se kroz meandre vlasti, vukao je za sobom i svoju porodicu, deleći braći i stričevićima položaje, koje su oni zadržali i posle njegove smrti. Zanimljiv je to preplet islama i pravoslavlja u jednom čoveku. Meni inspirativan da o njemu mislim dok držim dlan na vekovnom kamenu.

• Kakav je bio Beograd Vaše mladosti i koju poruku biste zapisali u književni notes za buduće generacije?

Beograd moje mladosti je bio mnogo otvoreniji grad nego što je danas. Ratovi su učinili svoje, stisnuli Beograd, uvukli ga u čauru izolacije, a to nije njegova duša.  U mojoj mladosti, ja sam išao redovno do Trsta da kupujem farmerke, put me je koštao 50 maraka spavaćim kolima, išli smo u Temišvar na debele ćevape. Svuda bez vize. Do Amerike je leteo JAT-ov avion DC-10, takođe bez vize. Iznad mog solitera na Novom Beogradu četvrtkom pre podne spuštao se Kvantasov Boing 747 iz Australije, a utorkom Jatov na direktnom letu. Radio je veliki Američki kulturni centar u Knez Mihailovoj. Mi ga više nemamo. Nisu postojale političke partije, osim jedne, ali je grad bio otvoren. Na naš Bitef i Fest su dolazila najveća imena sveta, sada to nije slučaj. Ali se nadam da će Beograd ponovo postati svet.

Izvor: Agencije