Idealan za satanizaciju: Zašto Picula toliko smeta Vučiću

Razlog zbog kog je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Tonino Picula toliko omražen među srpskom vladajućom elitom i nacionalističkim delom javnosti, i u medijima pod kontrolom Aleksandra Vučića vrlo je trivijalan, kao što su uostalom trivijalne politika i „moralne“ norme koje su okosnica Vučićeve vladavine. Jednostavno – Picula je Hrvat.

Osim što je, iz perspektive osvetnički raspoloženih šovinista, za satanizaciju Picule dovoljno već to što pripada narodu koji je u njihovim očima arhineprijatelj, „otežavajuća okolnost“ koja se u Vučićevoj Srbiji stavlja na teret Piculi je i to što on predstavlja Evropsku uniju, koja je, više se to ne može osporavati, postala omražena i među Vučićevim neistomišljenicima, navodnim borcima za demokratiju.

Dodatno, i pored toga što je među Vučićevim potčinjenima (samoproglašenim „rodoljubima“ koji patriotizam zasnivaju na mržnji prema drugim etničkim grupama) Picula za sva vremena označen kao „ustaša“, istina je da on ne samo da nije nacionalista, već je vrlo blizak levici. To je najmanje istican, ali ništa manje važan razlog zbog koga se Picula smatra neprijateljem Srba i Srbije, jer bi takvim svojim pogledima na svet mogao da pokuša da poboljša katastrofalne odnose Hrvatske i Srbije, što Vučićevoj vlasti, građenoj na omalovažanju i nipodaštavanju komšijskih naroda, uopšte ne ide u prilog.

‘Izbor Hrvata kao poruka Srbiji da nije dobrodošla u EU’

Picula je srpskoj javnosti predstavljen kao „ustaša“ istog dana kada je postao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, uz nepodeljenu ocenu svih perjanica Vučićevog establišmenta da je izbor Hrvata na poziciju sa koje može da posmatra Srbiju i o svojim zaključcima obaveštava Evropsku uniju poniženje za Srbiju i poruka da Srbija zapravo nije dobrodošla u EU.

Vučić i njegovi poslušnici Piculino postavljenje na mesto izvestioca za Srbiju prokomentarisali su istovetnim rečima – da su „shvatili poruku“, a izbor baš te sintagme pokazao je da oni odnos Srbije i Evropske unije shvataju kao odnos dve mafijaške organizacije, a ne kao odnos dva politička subjekta.

Taj narativ, zapravo klasična teorija zavere, po kojoj srpski susedi i čitav Zapad vekovima samo smišljaju načine da unize i unište Srbiju već se dobro pokazao u praksi, jer mnogo godi ušima Vučićevih fanova željnih populizma. Ta teorija kaže da Evropska unija u svojoj multikulturalnoj dekadentnosti toliko prezire Srbiju da je namerno stavila „ustašu“ na poziciju izvestioca da bi zauvek odvratila Srbiju od puta ka EU. Možda to ne bi bilo licemerno da Vučić, ali i oni koji su protiv njega i misle da on nije dovoljno nacionalno osvešćen, ne smatraju da je EU buduća tamnica srpskog nacionalnog bića i da u nju nipošto ne treba ulaziti, jer će u suprotnom Srbi izgubiti identitet i postati nešto Drugo, možda baš Hrvati, daleko bilo.

Bestidna propaganda

Treba biti otvoreno i do kraja iskren: poistovećivanje Picule, a u srpskim provladinim medijima i svih Hrvata, sa ustašama ima smisla koliko i poistovećivanje svih Srba sa Ratkom Mladićem ili poistovećivanje bilo kog zločinca sa nacijom koja je imala tu nesreću da ga iznedri. Međutim, iako je reč o bestidnoj propagandi ljudi koji koriste međunacionalnu mržnju kao kvasac za svoje sumanute šovinističke politike, javnost u Srbiji, s punim pravom, vrlo burno reaguje na bilo kakav pomen ustaša, ali nikako da shvati da Picula nije od takvih.

U skladu sa „ustaškom“ etiketom koja mu je prilepljena, Picula je i dočekan u Beogradu, u svojoj prvoj zvaničnoj poseti Srbiji, krajem februara. Susrete sa Piculom redom su odbili i Vučić, i tadašnji premijer u ostavci Miloš Vučević i šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Milenko Jovanov.

Verolomni, maltene izdajnički zadatak da se rukuje sa Piculom dopao je tako predsednici Skupštine Srbije Ani Brnabić, koja je svoj postupak objasnila time da „u principu ne odbija da se rukuje sa ljudima, tako da je pružila ruku“. Ipak, potrudila se svim silama da ne bude baš sve normalno.

„Da li mi je bilo najlepše na svetu i da li sam bila najradosnija što imam sastanak sa Toninom Piculom? Ne“, rekla je tada Brnabić.

Brojne nepodopštine vlasti

Pošto vlast u Srbiji, ne bez zdušne podrške opozicije, dnevno proizvede brojne nepodopštine, fokus sa Picule je ubrzo usmeren ka drugim temama, i tako je bilo sve dok on nije predstavio svoj izveštaj o Srbiji, početkom maja.

Očekivano, Picula se u izveštaju nije odmakao od diplomatskih floskula, pa smo mogli da pročitamo sve što smo već znali: da uprkos određenom napretku u pregovorima o članstvu u EU, Srbija i dalje mora da prevaziđe značajne prepreke. Pomenuto je da je potrebno unapređenje unutrašnjeg političkog dijaloga, reforme u oblasti vladavine prava i borbe protiv korupcije, postizanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom i potpuno usklađivanje sa spoljnom politikom EU.

Međutim, čak i ta bezbojna opšta mesta nisu bila dovoljna da vlast u Srbiji i pokoreni mediji odustanu od vulgarne diskreditacije „ustaše“ Picule. Umesto da predstave najznačanije delove njegovog izveštaja, provladini mediji usredsredili su se na ubedljivu manjinu u Evropskom parlamentu, odnosno na izjave nekoliko evroposlanika koji su kritikovali izveštaj.

Tako je srpska javnost besomučno filovana izjavama da Piculin izveštaj „nije izveštaj nego optužnica“, da „Srbija zaslužuje više, ali da to Picula ne pokazuje“ i da je „izveštaj politički pristrasan i da deli srpsko društvo“. To što je Spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta usvojio izveštaj sa čak 55 glasova „za“, i svega 13 „protiv“, te osam „uzdržanih“, uopšte nije zanimalo medije koje Vučić kontroliše.

Studentska pobuna

Ono što je zaista zasmetalo vlastima u Srbiji bili su delovi Piculinog izveštaja koji su se odnosili na studentsku pobunu i njihove zahteve, za koje je istaknuto da su „u skladu sa reformama koje se od Srbije očekuju na njenom evropskom putu“.

U Vučićevim i očima onih koji mu se klanjaju Picula je ponovo zaiskrio kao „ustaša“ najviše zbog toga što je u izveštaju konstatovao da masovni protesti 15. marta u Beogradu „predstavljaju najveće proteste u savremenoj istoriji Srbije“ i zato što je pozvao na „nepristrasnu istragu tvrdnji da je protiv demonstranata korišćena nezakonita tehnologija za kontrolu mase“, odnosno „zvučni top“.

Za najnoviji Vučićev izliv nekontrolisanog besa prema Piculi zaslužna je odluka Apelacionog suda u Novom Sadu da aktivistkinja i profesorka Marija Vasić, zajedno sa još 11 ljudi optužena za navodno planiranje rušenja ustavnog poretka Srbije, iz Specijalne zatvorske bolnice bude prebačena u civilnu bolnicu, a zatim u kućni pritvor. Vasić je prethodno, zajedno sa još pet aktivista, više od dva meseca provela u pritvoru, zbog čega je otpočela najekstremniji oblik štrajka – glađu i žeđu, što ju je i odvelo u Specijalnu zatvorsku bolnicu.

Tu odluku Apelacionog suda Vučić je pripisao Piculinim „mešanjem“ u unutrašnje stvari Srbije. U tefenoskom uključenju uživo u program privatne televizije Informer Vučić je u do sada nezapamćenom izlivu besa naveo da profesorki Vasić „ništa ne fali, jer se ona normalno hrani i pije“.

„Ništa joj ne fali. Jede i pije kao zmaj. Nikakvih problema nema. Samo ste lagali. Picula se angažovao. Ne držimo mi ljude u Jasenovcu kao ovi – sram vas bilo, vi ćete nama da govorite“, besneo je Vučić.

Nejasna veza Jasenovca i Picule

Na osnovu čega je Vučić povezao nelegitimni pritvor jedne profesorke sa užasima Jasenovca nikome nije jasno, ali je potpuno jasno odakle povezivanje Jasenovca i Picule. Ono je sasvim sigurno proisteklo iz brižljivo gajenog stereotipa da su svi Hrvati, a time i Picula – „ustaše“.

Na to što ga Vučić dovodi u vezu sa Jasenovcem, Picula je odgovorio na jedni mogući način, ukazivanjem na činjenicu da Vučić dovodi Srbiju „do karikaturalnosti“.

„Što se tiče mene osobno, to nije njegov prvi istup protiv mene i mislim da je to samo indikacija da svoj posao radim dobro. Što se tiče srbijanskog predsjednika Aleksandra Vučića, njegovi istupi postaju sve bizarniji, u onoj mjeri u kojoj on očito gubi vlast nad pojedinim segmentima u samoj Srbiji. Naravno, pri tome su Aleksandru Vučiću krivi svi za duboku polarizaciju u kojoj se zemlja nalazi već mjesecima. Svi, osim njega i ljudi kojima je okružen“, rekao je Picula.

Ipak, iza svog tog Piculinog „ustaštva“ koje mu Vučićeva vlast pripisuje zapravo se krije strah Vučićevog poretka – da će Picula, uz autoritet koji mu daje funkcija izvestioca, podrobnije upoznati Evropsku uniju sa činjenicama, da ne kažemo istinom, o autoritarnoj vladavini predsednika Srbije.

Picula nije toliko moćan

Međutim, niti je Picula toliko moćan da svojim radom promeni stav Evropske unije prema Srbiji, niti su zvanični Beograd, ali i većinska opoziciona Srbija zaista voljni da budu deo Evropske unije, jer Unija ima najmanje dva neispunjiva zahteva: priznanje nezavisnosti Kosova i eksploataciju litijuma.

Zato je kampanja koja se u Srbiji vodi protiv Picule potpuno nepotrebna. On neće promeniti ništa, iako je možda voljan da pokuša, jer to od njega pre svega ne očekuje sama Evropska unija.

Umesto toga, Evropska unija mogla bi konačno da nauči da licemerni pristup blaziranih i halapljivih briselskih aparatčika, do grla zakopčanih, ne prolazi kod ljudi koji ni po koju cenu ne dozvoljavaju da im priroda bude iskasapljena zbog litijumske groznice.

Piculin tretman u Srbiji mogao bi da ih navede da se zapitaju da li je zaista u skladu sa evropskim vrednostima bezuslovna EU podrška Vučićevoj vlasti i njegovim podivljalim medijima za koje je najveći zločin to što je neko Hrvat. Pardon – „ustaša“.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.