O dronovima i ljudima: Pritisak na dugme za nestanak porodice

Šta to ima u ljudima, a nema u dronovima? Ovi potonji ne znaju šta rade. A prvi misle da su dronovi savršeni izum za večni produžetak “rata” ili za sprovođenje terora u nedogled, i to na dugme.

Retka istraživanja su pokazala da je u takozvanoj kolateralnoj šteti od gađanja iz bespilotnih letelica,  odnela mnogo nevinih ljudi, spalila drevna kulturna dobra, zatrla dom i rod nebrojenim porodicama.

“Kolateralna šteta”? Izraz je nastao u američkoj vojsci i po definiciji sa Wikipedije, to je “uzgredna posledica, nastala sticajem okolnosti, a ne kao glavni cilj”.

Vredi se, s tim u vezi, podsetiti priče o životu i smrti  Zamarai Ahmadija. Jer ona više od bilo kog političkog govora, rečito oslikava kako je “rat protiv terora” (objavio ga je pre dvadeset godina George Bush mlađi) za narod na terenu, ravan najgorem teroru.

Ahmadi je stradao zajedno sa još devet članova njegove porodice, 29. avgusta, dva dana pre nego što su se gotovo svi Amerikanci evakuisali iz Kabula.

Zamarai Ahmadi (43), tehnički inženjer, otac četvoro dece, vraćao se kući sa posla svojim automobilom. Radio je u nevladinoj međunarodnoj organizaciji za distribuciju hrane i obrazovanje (Nutrition and Education International, NEI).

Kad Washington pomiješa vodonošu sa bombašem

Pre nego što je krenuo kući iz bele Toyote izvadio je prazne kanistere, napunio ih vodom u dvorištu nevladine organizacije, (gde vodovod nije presušio ni pred talibanima), i vratio ih u gepek. Otkad su talibani preuzeli vlast, komunalne usluge u Kabulu su prekinute, pa je Ahmadi nosio kanistere kako bi porodica imala čime da se opere, kuća da se očisti.

Sve su to posmatrali eksperti za borbu protiv terorizma. Sedeći u udobnim stolicama u američkoj prestonici, na ekranu su pomno pratili putovanje Ahmadija, do posla, i natrag. Najviše im je zasmetao sadržaj gepeka u njegovom automobile. Takve kante, rečeno je kasnije u Pentagonu, koristili su teroristi da bi ih punili eksplozivom. “One su jeftine, imaju ručke i mogu da izdrže veliku težinu”.

Ahmadi je kući stigao nekoliko minuta pre pet popodne. Svakog dana ponovljao se ritual: Ahmadi bi iskočio iz kola i pozvao dečicu (bratovljevu i svoju) da najstariji od njih dovrši uparkiravanje kola ispod jednog drveta, u hladu. Mališani su ga sa radošću dočekivali.

No, taj običaj prekinuo je dron. Tek što je Ahmadi stigao pred kuću, neimenovani operator izdao je komandu da se na Toyotu ispali projektil, Hellfire mu je ime. I vernije od hiljadu reči, samo to ime opisuje kako su Ahmadi, sedmoro dece, i još dvoje odraslih zajedno sa autom, u sekundi sprženi u “paklenoj vatri”.

Najmlađa devojčica, Malika, ćerka Ahmadijevog brata imala je dve godine.

Dron ne vidi djecu

Kada je “paklena vatra”, iz bespilotne letilice krenula ka meti, operator drona, na ekranu nije video nikakvu decu. Ona su se tu stvorila neki delić sekunde pošto je projektil već bio ispušten. A dron nije programiran da ispušteno vrati natrag u svoje visine.

Dve nedelje posle ovog događaja, Washington je pred prošli vikend javno saopštio da je ovaj napad bio “tragična greška” i da je meta napada bio bombaš samoubica Islamske države, koji bi bio direktna pretnja za aerodrom u Kabulu na kome su se skupljali ljudi radi povlačenja iz Avganistana.

“U vreme napada, bio sam uveren da je napad sprečio neposrednu pretnju našim snagama na aerodromu”, rekao je general Frank McKenzie, šef Centralne komande SAD-a.

McKenzie je naveo da osobe koje su poginule nisu bile članovi Islamske države i da “Pentagon razmatra isplatu odštete porodicama poginulih civila”.

Zapravo, vozač, Zamarai Ahmadi, bio je dugogodišnji pomoćnik jedne fondacije sa sedištem u SAD-u i vukao je limenke vode za svoju porodicu, priznali su zvaničnici Pentagona.

U Washingtonu se stidljivo pominje da iz “tragična greška” može poslužiti kao lekcija za budućnost.

„Sada znamo da nije postojala veza između gospodina Ahmadija i ISIL-a, da su njegove aktivnosti tog dana bile potpuno bezopasne i nimalo povezane sa neposrednom pretnjom za koju smo vjerovali da se suočavamo, te da je gospodin Ahmadi bio isto tako nevina žrtva kao i drugi koji su tragično ubijeni”, rekao je ministar odbrane Lloyd Austin u saopštenju u kojem je najavio zaključke vojske.

Ahmadijevog brata, Emala, se polovinom ovog meseca još poneko od medija sećao. Rekao je da se oko njihovog porodičnog doma i dalje nalaze ostaci “paklene vatre”. Niko nije očistio olupine bespilotne letelice, urušenih krovova, kamenje, šut, izgorele kante… Od vode, kojom je Ahmadi hteo da opskrbi svoju porodicu – nema ni traga.

Nema više američke čizme

Da Sjedinjenim Američkim Državama nisu više potrebni njihovi državljani na avganistanskom terenu, već da će u ratu protiv terorizma mnogo bolje, brže i bezbolnije delovati bespilotne letilice, to je teorija koju je tim predsednika Joea Bidena prihvatio kao apsolutnu istinu. Teroristi se mogu likvidirati iz velikih daljina i sa velikih visina. Američke čizme ne moraju više da gaze po prašnjavom terenu.

U nju ne veruje fondacija za prehranu i obrazovanje (Nutrition and Education International NEI) koja je sa svojim ljudima , pretežno lokalcima medju kojima više nema dugogodišnjeg službenika Ahmadija, nastavila da radi na licu mesta u ugroženim područjima.

Osnovana je 2003. u Kaliforniji sa vizijom da se iskoreni pothranjenost, naročito medju decom i ženama. I da se obuče lokalni poljoprivrednici kako da u malim kooperativama proizvedu dovoljno hrane za okolne naseobine. Doktor biohemije Steven Kwon, osnivač i predsednik ove nevladine fondacije je boraveći u Avganistanu na jednom simpozijumu pre osamnaest godina, rešio da ostavi svoj dobro plaćeni posao i da se posveti humanitarnom poslu.

Povodom priznanja američke administracije da je 29. avgusta gađana pogrešna meta, te da je počinjena tragična greška na sajtu NEI osvanulo je pismo dr. Kwona.

U ime zaposlenih kolega Kwon se zahvaljuje što je “najzad” sa Ahmadija, njegove porodice, i sa humanitarne Fondacije skinuta lažna optužba o njihovoj povezanosti sa ISIL-om. Zato što su činjenice iznete na videlo, zahvalnost duguje, kako je dodao, “dubinskom istraživačkom radu Los Angeles Timesa, New York Timesa, Washington Posta…CNN-a, ABC-a, CBS-a, NPR-a, kao i mnogim drugim manjim regionalnim medijskim kućama. A te činjenice su oduvek bile poznate ovoj humanitarnoj organizaciji.

Meka moć koja ne pada iz zraka

Kako je Ministarstvu odbrane “teško izvodljivo da kontaktira Zemarijevu porodicu i da im uruči materijalnu naknadu za pretrpljenu bol” NEI nudi da im  “preko svojih avganistanskih kolega i kancelarije u Kabulu, olakša ovaj proces”. Da preko njih kontaktiraju Zemarijevu familiju. Do sada , kaže NEI, niko iz Ministarstva odbrane im se nije obratio.

Fondacija se takodje “nada” da će se američka administracija izviniti direktno Zemarijevoj porodici, njegovom bratu koji je izgubio dvogodišnju ćerku, i ostalim.  “Nadamo se” kažu, da će za Zamarijevu ženu i kćerku, biti obezbeđena doživotna penzija. Inače među talibanima, bez Zamarijeve plate, oni neće imati od čega da prežive.

Još mnogo drugih podataka koje se navode u tom tekstu NEI , moglo bi da bude od velike koristi za Bidenov tim, ako zaista želi da se borba protiv zlodela vodi na svrsishodniji način.

Jer dronovi, pokazalo se, nemaju tu meku moć koja društvu donosi progres. Niti se ona može uvesti u bilo koju zemlju klikom na tastaturu.

Neposredno pred obeležavanje dvadesetogodišnjice od najvećeg terorističkog napada na tlu Amerike (11. septembra 2001) , izašli su podaci o broju civila koji su stradali od američkih bespilotnih letilica.

Utvrđeno je da su u tim američkim akcijama usmrćene najmanje 22.000 osoba koje nisu imale veze sa teroristima.

Grupa za monitoring civilnih šteta Airwars, međutim smatra da je broj stradalih građana u dvadesetogodišnjem “ratu protiv terorizma” bar dvostruko veći. Trojica Bidenovih prethodnika, George Bush, Barack Obama i Donald Trump uveliko su se oslanjali na napade iz vazduha bespilotnim letelicama u Siriji, Iraku, Avganistanu, i na gađanje naoružanih grupa u Jemenu, Somaliji, Pakistanu i Libiji, navodi se u izveštaju Airwarsa.

Teško doći do ‘inventara’ o stradalim civilima

Za američku administraciju pitanje civilnih žrtava tokom rata protiv terora, oduvek je bio klizav teren. Više se o fatalnim greškama ili o kolaterarnoj šteti moglo videti u ekranizovanim serijama (poput Domovine – Homeland) nego u zvaničnim izveštajima Pentagona.

Na pitanje o stradalim civilima SAD i njihovi saveznici su odgovarali zaobilazno: “…uloženi su ogromni napori da se smrt i povrede civila svedu na minimum…”.

Koliki je taj takozvani minimum, pokušavaju da otkriju profesionalni mediji i u Britaniji. Pa je pre dva dana, londonski Guardian, posle više pozivanja na zakon o dostavljanju informacija od javnog interesa uspeo da od Ministarstva odbrane iscedi podatke o broju civila u Avganistanu kojima je na ime odštete zbog stradanja njihovih rodjaka isplaćen novac. Po tom računu, britanske trupe su u toku avganistanskog konflikta su povezane sa ubistvom 86 deteta i 200 odraslih civila.

Porodici kojoj je greškom ubijeno četvoro dece 2009. godine, na primer, isplaćeno je oko 4.000 funti.

Mnogima je odrezana višestruko manja suma na ime kompenzacije za usmrćivanje ili osakaćivanje najbližeg člana uže porodice. A Murray Jones, autor ovog istraživačkog posla, navodi da je vrlo teško dešifrovati ove dokumente. Stotine tragičnih smrti, među kojima su i deseci dece, ubeleženi su banalno, poput nekog popisa o inventaru.

Uloga medija i nevladinih organizacija, je da svaku žrtvu izvuče iz birokratske banalnosti bilo da su te cenzure uvedene iz političkih interesa vladajuće elite, ili u jurnjavi za profitom korporativnih multinacionala.

Dehumanizacija muslimanskih života

Priča o stradanju časnog Ahmadi Zemariju i njegove porodice, sticajem okolnosti uspela je da se nakratko probije u svetsku javno mnjenje. Ali zgroženost nad američkom agresijom neće mnogo značiti ukoliko se istovremeno ne prepozna jedna od najznačajnijih pokretačkih poluga rata protiv terorizma. A to je islamofobija, kako primećuje Afroze Fatima Zaidi.

Ova aktivistkinja i književnica naglašava činjenicu da su dronovi udarali po mestima gde živi muslimansko stanovništvo , i da je “ratu protiv terora”, od početka svojstvena islamofobija. Pod zastavom odbrane od terorizma, omogućena je i legitimisana dehumanizacija muslimanskih života.

“Izašli ste iz Avganistana, da li okončavate “rat protiv terorizma””? Novinarka Rozina Ali, i stručnjakinja za Bliski istok, volela bi da to pitanje postavi bar jedan od akreditovanih novinara kada na prvoj sledećoj konferenciji za štampu u Beloj kući.

Ona podseća da su u Iraku i Avganistanu završene vojne operacije. Ali je jako brine što još uvek postoji zakonsko pravo za upotrebu i dejstvovanje bespilotnih letilica .

Svaki put  kad neki dron razruši bolnicu, ili sprži nečiji život, svaki put kad se u vojsci govori o kolateralnoj šteti, trebalo bi da o tome raspravljaju Kongres, sudovi, mediji. Bar u okviru razgovora o američkoj spoljnoj politici, kaže Rozina Ali.

Ona traži odgovore na pitanja: Koji je krajnji cilj američkog ratovanja na dugme? I koja mu je cena?  Odustajanje od napora za bolji svet. Avganistan je nedavno ostao bez desetoro ljudi koji su se u teškim vremenima trudili da žive bolje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.