Čekajući ulicu Zvezdana Jovanovića

Od Zvezdana Jovanovića, osuđenog za ubistvo premijera Zorana Đinđića, beogradski advokat Toma Fila bi “tražio da prizna ubistvo iz političkih motiva” i “ubedio ga da je to uradio iz patriotizma”. Još bi Jovanović, zvani Zmija, time kako je rekao Fila dobio “oreol patriote i rodoljuba, kao što je, recimo, ubistvo Ferdinanda, ono sa Principom”.

Poznati advokat, koji je i ranije tokom polovične mandature lidera Socijalističke partije Ivice Dačića u fotelji premijera Srbije bio njegov savetnik, to je izjavio nedavno u intervjuu nedeljniku Ekspres. A novu znatiželju medija sada je pribavio time što se našao među kandidatima za beogradske odbornike na SPS-listi za izbore na koje ova stalno koaliciono poželjna partija izlazi samostalno.

Fila je, inače, često “veoma zanimljiiv” za svaku vrstu štampe. Ovoga puta jednom njenom delu verovatno i zbog stava da je Đinđićev ubica streljanog premijera “smatrao izdajnikom jer je hteo najbolje borce na Kosovu, a i u ratovima u Hrvatskoj i BiH, da izruči Haškom tribunalu”.

Retrogradne tendencije prožimaju Srbiju

Za studiju najnovijeg “slučaja Fila”, međutim, nije najbitnija predizborna komponenta ove zgražajuće izjave, već druge okolnosti: karakter javnih reakcija, ideološko-politička kretanja unutar SPS-a i među drugim srpskim strankama, te na kraju društveni kontekst, odnosno njegovo kreiranje.

Bezočnost i gnusoba ove, u advokatsku antihašku veštinu zaodevene, izjave približuju stvarnoj mogućnosti zloguko predviđanje da kako je “krenulo, može doći vreme da Ulica admirala Geprata (iz koje je pucano na Đinđića) bude preimenovana u ‘ulicu Zvezdana Jovanovića Zmije'”. Malenkost autora ovih redova je u nekoliko navrata pisala o ovakvom “epilogu”, ali tek kao o hipotetičkom opisu retrogradnih tendencija što sve više prožimaju srpsko društvo.

Bojazan da bi tako i moglo odista i biti sada je samo pojačana Filinom “drčnošću”, ali se vidi i na “barometru” javnih reakcije na nju. A to će merenje zabeležiti nekoliko “žestokih” saopštenjskih vapaja protivljenja sličnih onom iz Demokratske stranke. U njemu stoji (a istini za volju ponovljano je i usmeno na nekim predizbornim okupljanjima) da “svaki pokušaj da se ubica amnestira predstavlja ponovno ubijanje Đinđića”.

A da bi se pojačao politički značaj dodaje se i da je “Jovanović ubica koji je pucnjem zaustavio ideju moderne i prosperitetne Srbije” kao i da je to “neoboriv dokaz da je postojala politička pozadina tog bezumnog čina”.

Šta je sve sahranjeno u Požarevcu

Osim površnih “analitičarskih” naklapanja koja uglavnom potcenjuju repertoar ovakvih izjava jer su “predizborne” – kao da svaka od njih ne predstavlja po jednu novu ciglu u izgradnji  srpske desničarske tvrđave – bilo je i upozorenja na dublje procese u samom SPS-u. Tu su pominjane grupe i pojedinci koji su još i na dan i u vreme atentata na Đinđića veličale taj čin (“znamo mi ko je tog dana slaviio”). Ali je činjenica da su one u SPS-u ili bliske njemu, kao uostalom i SNS-u, sada dobila dodatnu boju.

Nezaobilazne su u tome izjave Mire Marković Miloševićeve supruge, liderke Jugoslovenske uzdružene levice (JUL), koji je kao partija, po mišljenju mnogih socijalista, pa i potpredsednika Predraga Markovića (prebega iz Demokratske stranke), upropastio “dični” Slobin SPS. Ona pak akcentira da je “SPS sahranjen pod lipom u Požarevcu”.

Zato se smatra da lideri SPS-a moraju, osim idejama poput one da se Slobi mora podići spomenik, da kod simpatizera, posebno u beogradskom predizborju, pojačaju utisak da još slede izvorne ideje. Da “pod lipom” uz bivšeg lidera nije sahranjena i partija i da oni nisu njeni “revizionisti”.

Time se nadalje otklanjaju i bojazni da ponovna verbalna ofanziva JUL-ovske prve dame iz Moskve nije možda i nekakav antidačićevski ideološki pritisak iz istog grada. Banalizovano, ako taj glas dolazi iz Moskve, govori li Mira to sama?

Više od višednevnih feljtonizovanih “sma(t)ranja” drugarice Marković u tabloidu Kurir pažnju zaslužuje jedno reagovanje glumca Čedomira Petrovića, sina istoprezimenog Miodraga, poznatijeg kao – Čkalja.

On je kao drugogodišnji Filin prijatelj, koji je poodavno prestao s njim da se druži, pokušao da se zgraža nad pravdanjem atentata na Đinđića. I onda je, podsećajući Filu na njegovog čestitog oca, advokatsku veličinu Filotu, te na principijelnost svog oca Čkalje, zaželeo da sina Tomu “pred Bogom i ljudima odbranim tebe od tebe”.

Poenta, pak, ove epistole je da se advokat okane politike, jer ona prlja ljude, da se Fila vrati sebi kao dobrom čoveku i da se politički ne ističe po nagovoru drugih. (Nije nezanimlljivo da je mlađi Petrović ovo pismo štampi objavio samo nekoliko dana pošto je sa gradskim čelnicima sa Vučićeve izborne liste, otkrio spomen bareljef u Čkaljinu čast, na zgradi u kojoj je on živeo, koji je eto izliven i postavljen baš ovih dana).

Gde je danas ‘vukomobil’?

Pitanje je zašto na odvratne ispade – a ovaj nije ni usamljen ni jedini, pa možda ni, dozvolimo i to, najvažniiji po značaju – nema adekvatnog odgovora opozicije, intelektualne elite, bezb(r)ojnih društvenih organizacija? Ili je bar njihov otpor minimalan, “saopštenjski” ili “tviteraški”, samo za umirivanje savesti?

Neki su analitičari počeli da tragaju za kapitalnim odgovorom na pitanje gde su danas one nepregledne kolone devedesetih spremne da 77 dana protestuju hodajući za liderima “rogovi-u-vreći” koalicije, odnosno za jakim ciljem i razglasom na “vukomobilu” – “đinđimobilu”.

Deo odgovora svakako se sastoji u tome što su prigušene javnosti, i društvena i politička prosto “zatrpane” stvarnim otvorenim temama, ali i onim nametnutim i izmišljenim upravo zato da bi ove prve bile zatrpane. Ili prekrivene maglom stvarnosti od koje se ništa dobro ne vidi.

Veliko je zapravo vrenje u paklenom kotlu srpskog političkog i društvenog konteksta. Kako se baviti pretvaranjem Zmije u heroja kad u kotlu vri od svega i svačega?

Još se “sakupljaju čaure” atentata na Olivera Ivanovića. Pritom srpski zvaničnici bogorade kako u okviru “paralelne istrage” iz Prištine nema nikakve dokumentacije i u dane kad je ona stigla.

Urnebesni nacionalni praznik Sretenje je Bogom dan za dizanje patriotizma, pa i “filinskog” tipa. Pritom se ne zna šta je bilo, odnosno zašto je nema – čuvene vučićevsko-dodikovske deklaracije za sprečavanje smanjenja srpstva do mere za pod “Tarabićevu šljivu”.

Pod blještećim sjajem podeljenog ordenja nije se videla ni ona tradicionalna sretenjska mečka koja dugoročno prognozira vreme.

Ali se zato još troši kapital od predsednikove posete Hrvatskoj, pod gustom maglom prepucavanja sa domaćinima i pod tabloidnim naslovima kako ga “u Zagrebu dočekuju razjarene ustaše”. A ni ministar mu Aleksandar Vulin ne odustaje od sličnih “čašćavanja” zvanične Hrvatske.

Nadalje, tu je i rok, nešto “pod hitno”, a nešto do 2025. godine – ako Zapadni Balkan bude dovoljno dobar za ulazak u Evropu. Ali se istovremeno uz najave o nastavku briselskog dijaloga, “unutar unutrašnjeg” ponovo priča o “razgraničenju sa Albancima”. Još se ministru spoljnom Dačiću u dodavanju gasa u tome pridružio, i naravno, Vulin…

Haški osuđenik u unutrašnjem dijalogu

A šta se tek dogodilo ili je namešteno da se dogodi. U centru Beograda, uz “zighajlovanje” učesnika i paljenje sveća i uz oskudne kontraproteste šačice DS-ovaca i LDP-ovaca, “proslavljen” je rođendan srpskog kvislinga Milana Nedića.

Najviše instance ne(do)voljno reformisanog sudstva otvorile su put da se dvojici heroja i Zmijinih drugara Branku Berčeku i Miloradu Ulemeku Legiji ponove suđenja. Strahuje se da je namera da se za neka od zlodela i ukinu presude – Berčeku konkretno za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića po kome je nazvan pomenuti “vukomobil”.

Jedni bi da uz spomenik suprugu vrate u zemlju pomenutu gospođu-drugaricu Marković, a drugi bi, pišu u saopštenjima, zatražili da je Rusija izruči za dalja suđenja pošto joj je u jednom nedavno dosuđena – nevinost. A druga čeka zastarevanje.

Predlog ustavnih promena u pravosuđu nailazi na otpor strukovnih udruženja, ali se predlagači nadaju da će se usvojiti tako da skupština (čitaj politika) dominira nad drugom granom vlasti – sudstvom. Da li su zato sudovi popustljivi pred pominjanim rehabilitacijama?

U sesiji o bezbednosti u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu govori i Vinko Pandurović, osuđen u Hagu za zločine u Srebrenici. Legitimitet mu daje članstvo u beogradskom (paj’ sad to!) Klubu generala i admirala.

A uz već dosad čuvene floskule iz vlasti (Vlade) da ko je odležao hašku kaznu – ravnopravni je građanin, čuli smo i novu, dosad neprevaziđenu. “Ja se ne bavim biografijama učesnika”, reče potpredsednik SNS-a i šef za Kosovo Marko Đurić jer se “svaki skup organizuje u partnerstvu radne grupe i organizacije na koju se odnosi tema”.

Povratak iz prljave politike

Kao što u dobroj meri u srpskoj ne samo predizbornoj (uvek je predizborna) situaciji zaista važi ona da vlast, čitaj vrhovna, Vučić, dozvoljava veliku slobodu desnici kako bi se njegova “desnost” doimala umeronom, tako je i sa temama koje se krčkaju u pomenutom kazanu. I sve gušćom parom koja se iznad njega kondenzuje u neprobojnu maglu. Zasad uspeva da procese kanališe, a prognoze su da se ne zna kad može da izgubi kontrolu. U svakom slučaju ne u dogledno vreme.

U mogućnosti, pak, da vlast sama, čitaj vrhovna, po sopstvenom nahođenju bira teme za bacanje u kazan ili vađenje iz njega – ne vide se baš nikakva ograničenja. Kad su stranke gotovo u potpunosti dezideologizovane, svaka tema koju Vučić sam odabere postaće im važna, pa makar samo za zamajavanje. I van svake ideološke određenosti. Tako je onomad promocija neke knjige mitropolita Amfilohija u Ruskom domu bila važan opozicioni događaj, a reakcionarni mitropolit pozitivan junak, samo jer je govorio protiv Vučića.

Važan nauk je i vera usamljenog javnog glasa “mladog Čkalje” da dobar čovek koji se upleo u prljavu politiku može da se vrati sebi, dobrom čoveku. Odatle se lako dolazi, do zaključka da onom ko se presvlačenjem prodobrio, može da se oprosti i ono kad nekad je bio loš. Još ako se takve nade “podmažu” predizbornim poklonima vlasti – nekom spomen-ploča, nekom ulje, pa još brašno. I deterdžent.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera