Gorica Popović: Pozorište mi je uvijek bilo čarobno mjesto

Glumica Gorica Popović počela je karijeru sedamdesetih godina prošlog veka.

Pojavila se u filmu Miris poljskog cveća, a potom su usledila ostvarenja koja su joj donela veliku popularnost: Nacionalna klasa, Dorotej, Boj na Kosovu, Kozje uši i mnoga druga.

Pored rada na filmu podjednako je aktivna i u matičnom pozorištu Atelje 212. Pamte se njene uloge u predstavama Kosa, Slavna Florens, Arsenik i stare čipke.

Paralelno sa glumom, muzika je važan deo njenog umetničkog izraza. Bila je deo kultne grupe Suncokret, a oprobala se i kao rediteljka i scenaristkinja.

Gorica Popović se u kratkom razgovoru prisetila svojih početaka i koliko joj gluma znači.

• U rodnom Kragujevcu ste napravili prve glumačke korake. Sećate li se osećaja kada ste kao devojčica stali na scenu?

– Moj otac je bio slikar – izvođač u kragujevačkom pozorištu, tako da sam ja praktično prohodala u pozorištu. Za mene je to oduvek bilo čarobno mesto. Pozornica, neki ljudi čudno obučeni, svetlost reflektora, miris šminke i lepka za brkove i bradu, perike… Sve je to bilo čudesno za devojčicu bujne mašte.

• Kada je došlo saznanje da profesionalno želite da se bavite glumom?

– Rano sam počela da recitujem i pevam na školskim priredbama, a negde pred kraj osnovne škole počela sam da igram u Dramskom studiju Doma omladine… Sve to vreme nisam razmišljala o glumi kao pozivu kojim ću se baviti. Bilo je to divno vreme koje je pružalo mnogo životnih mogućnosti. Tek u poslednjem razredu Gimnazije, kada sam sa mojim društvom napravila predstavu sa kojom smo pobeđivali na takmičenjima, rešila sam da polažem prijemni ispit na Akademiji. Bila sam primljena na klasu profesora Predraga Bajčetića sa još 12 mladih ljudi.

• Sa kakvim izazovima ste se suočavali tokom karijere i da li je bilo momenata kada ste želeli da odustanete?

– Nikada, ali baš nikada nisam pomišljala da odustanem. Ušla sam u jedan divan svet gde sam mogla da se igram, da uživam u svom poslu, da srećem divne ljude i predele, da ispitujem i pomeram granice. Naravno, to nije moglo da prođe i bez teških, veoma zahtevnih izazova, ali toga ima u svakom pozivu.

• Kakva je pozicija glumice danas u odnosu na vreme kada ste Vi počinjali karijeru?

– Nema neke bitne razlike, čini mi se. Za svoj prostor i mesto u umetničkom životu morate se boriti istrajno, pametno i ozbiljno. Tako je bilo nekad, tako je i sad. Danas je možda sve površnije, brže, bezobzirnije. Ako hoćete da budete istinski umetnik, morate se svojski truditi i istrajati u svom umetničkom kredu.

• Muzika je bitan deo Vašeg života. Bili ste deo grupe ‘Suncokret’. Kako je izgledalo to vreme i festivali na kojima ste nastupali?

– Predivno je bilo sve to sa “Suncokretom”. Iskreno, zabavno, ludo. Snimanja, putovanja, živi nastupi… bili smo sjajni drugari, uživali na probama i koncertima, a ostali smo prijatelji do danas. Više od 45 godina je prošlo.

• Ako ne grešim, u pripremi je dokumentarni film o Vama, ali i monografija. Šta se događa sa tim?

– Povodom nagrade „Pavle Vujisić“ koju sam dobila u Nišu, gotova je i monografija, koju je uradila Tanja Njezić, kao i dokumentarni film reditelja Branka Kičića. Korona nas je omela da napravimo promociju u Nišu, ali ćemo je uraditi u Beogradu ili u Kinoteci, ili uskoro u mom matičnom Ateljeu 212.