Tokom poslednjih decenija istorijski revizionizam preinačio je sve predstave o prošlosti, koje smo imali. Četnici i ostali kvislinzi su preko noći postali antifašisti, a istinskim antifašistima, partizanima i komunistima, prilepljen je žig srama. Ljudi koji su se hrabro borili protiv fašizma i oslobodili Jugoslaviju od okupatora, obeleženi su stigmom jugoslovenstva, internacionalizma, antisrpstva, okrivljeni su za sva zla ovog sveta.
U ratu protiv sećanja revizionisti i nacionalisti su gotovo potpuno izbrisali iz kolektivnog pamćenja levičare i njihovu borbu. Imena narodnih heroja su uklonjena sa plavih uličnih tabli, a njihovo herojstvo postalo je predmet sprdnje.
Imenica “komunista” postala je ružna reč, gotovo psovka; kad se govori o pripadnicima levog pokreta, najčešće se koristi pežorativan izraz “komunjara”. Pala je u zaborav njihova herojska borba u Drugom svetskom ratu, a o međuratnom periodu da i ne govorimo – on je obavijen velom neprozirne tame u koji ne prodire nijedan zrak svetla.
Portreti revolucionara
Zato je dragocena svaka knjiga koja se bori protiv organizovanog, sistematskog zaborava komunista i falsifikovanja revolucionarne prošlosti, a pogotovo su vredna dela koja su pisali sami revolucionari. Izdavačka kuća Vukotić media objavila je autobiografsku knjigu Milovana Đilasa Ideal i profesija – Uspomene revolucionara, koja govori o njegovoj burnoj revolucionarnoj, komunističkoj mladosti tridesetih godina prošlog veka. Knjiga je posvećena Đilasovoj prvoj supruzi, Mitri Mitrović.
Pre toga, isti izdavač objavio je memoare Mitre Mitrović pod naslovom Otpisana, koji se takođe bave istom istorijskom epohom. A pre toga objavljena je Đilasova knjiga Raspad i rat, koja obuhvata dnevničke beleške pisane od januara 1989. do njegove smrti aprila 1995, u vreme raspada SFRJ, ratova, propasti svega za šta su se Milovan i Mitra borili.
Kako u predgovoru za knjigu Ideal i profesija piše priređivač Aleksa Đilas, ovo nije samo autobiografija, jer autor “posvećuje ogromnu pažnju drugim ljudima i događajima”. Mihizovski rečeno – to je i autobiografija o drugima. Đilas je ispisao stotine portreta partijaca i komunista, drugova u borbi, ljudi sa kojima je radio na promeni društva. Pisac se tu pokazuje kao izvanredan psiholog, u samo nekoliko rečenica u stanju je da uhvati suštinu nečijeg karaktera. Na primer, ovako piše o Žarku Zrenjaninu: “Njegove ljudske i partijske vrednosti nisu bile ni u umu ni u duhovitosti, nego u neposrednosti i srdačnosti i veoma borbenom i hrabrom mentalitetu”.
Poznavanje ljudske psihologije Đilasu je bilo neophodno podjednako za pisanje realističke proze, ali i za partijski rad. Kao jedan od vođa Komunističke partije, morao je tačno i precizno da procenjuje ljude, da dobro zna ko je za šta sposoban, gde su mu granice, šta je u stanju da uradi, a šta ne. Psihološki krokiji često su ispisani iz te, kadrovske perspektive, na primer kad konstatuje da je Aleksandar Vučo bio lak, a Dušan Matić težak za saradnju, ili kad beleži da je Aleksandar Ranković bio nesklon teorijskoj strani komunističkog pokreta, ali da je instinktom nepogrešivo osećao šta je partiji potrebno.
Kako se postaje komunista
Đilas je ispisao ne samo priču o svom revolucionarnom putu, kako je od buntovnika protiv poretka postao komunista, funkcioner i jedan od predvodnika revolucije, već i hroniku jedne epohe i istoriju komunističkog pokreta. Posebno je zanimljiv Đilasov opis unutrašnjeg preobražaja koji se odvija u mladom čoveku dok postaje komunista i revolucionar.
“Većina nas pošli smo na revolucionarni put iz idealnih pobuda: u želji da ostvarimo bratstvo i ravnopravnost među ljudima i da najzad radni ljudi i naša zemlja budu oslobođeni eksploatacije i da požive srećnim životom”, piše Đilas o motivima koji su mlade rukovodili da se opredele za levicu.
Vladajuće klase zarobile su društvo, suzile perspektive, stvorile gotovo tamničku atmosferu u zajednici. Osim socioloških i ekonomskih aspekata takvog stanja, postojalo je i nešto drugo. “Mi smo povrh toga osećali neku unutarnju muku, nezadovoljstvo sa svim, pa i sa samima sobom. Izaći iz tog zatvorenog kruga na prostor i svetlost – eto, to je takođe bila pobuda”. I tu nije bilo nikakvih kalkulacija, nečistih motiva, a nije ni moglo da ih bude u državi gde su komunisti bili zabranjeni, progonjeni, hapšeni, mučeni i zatvarani na dugogodišnje robije.
“Nisam video skoro nijednog da je postao komunistom iz ambicije i koristoljublja, sve dok izgledi na osvajanje vlasti nisu postali očiti”, piše Đilas. Državni teror je na izvestan način bio od pomoći partiji, jer su samo najjači, najuvereniji i najistrajniji mogli da izdrže takav pritisak. “Sama ona, diktatura, bila je najžešće čistilište od sebičnjaka, kukavica i karijerista. Trebalo je sebe očistiti od svega toga – da bi se imalo snage da se pođe u revolucionarnu borbu”.
Vjera u mogućnost izmjene svijeta
Slično piše i Mitra Mitrović u svojim memoarima koje je priredio istoričar Veljko Stanić. “Naši otpori prema delu sveta oko nas, tesnom, prostačkom i šićardžijskom, sa jednom vladom glupog i surovog generala, s lažnim izborima, s nepravdama i nejednakostima, nevaljalstvima svakojake vrste, bili su odjednom zajednička stvar više stotina pobunjenih mladića i devojaka”, piše Mitra o pobunjenoj mladosti na univerzitetu početkom tridesetih godina prošlog stoleća, a kao da piše o našoj današnjoj realnosti.
Cijelu generaciju koja je stasavala tridesetih godina nosio je revoluionarni zanos, želja za promenom nepravednog, nemogućeg sveta u kojem je nemoguće živeti životom dostojnim čoveka. “Postojala je nada i vera u mogućnost izmene sveta i čoveka. U mom ličnom životu, u mojoj maloj biografiji, ona je bila značajna, divna, ona je ceo moj život preokrenula”.
Kao ni Đilas, ni Mitra Mitrović ne piše samo o događajima, već iznosi i svoja razmišljanja o predratnoj epohi, ispisujući i intelektualnu biografiju mladih komunista. “Ni u jednoj biografiji mladog komuniste tog vremena, i ne samo intelektualca niti onoga ko bi se posebice zanimao za književnost, ne može da bude zaobiđena tzv. socijalna literatura”, beleži Mitra. U formiranju intelektualne i ideološke fizionomije mladih levičara posebno su bili značajni prevodi izdavačke kuće Nolit, koju je vodio Pavle Bihali.
Mladi su se prepoznavali po čitanju ovih dela, to je bila neka vrsta političko-ideološkog testa. “Jer ako ih čita onaj kome se obraćate, znači da je osetljiv na ljudsku bedu i eksploataciju u kapitalističkom sistemu, da je protiv fašizma koji nadire, da saoseća s narodima u kolonijama, da oseća laž malograđanskog života, lažni blesak bogatih zemalja, naročito Amerike, da je protiv potlačenosti žene, da je protiv pljačkaškog rata koji preti”. A Nolit je o svakoj od pobrojanih tema objavio bar po jednu knjigu, uglavnom romane i prozu savremenih pisaca.
Borba za ravnopravnost žena
Mitrina memoarska proza obeležena je i posebnom, rodnom perspektivom, njena biografija se velikim delom poklapa sa istorijom ženskog pokreta i borbe za ravnopravnost žena. “Bilo je to vreme žestokih naleta nemačkog fašizma na prava čoveka, na egzistenciju žena kao građana, na njihovo dostojanstvo, zaradu, vreme ponižavanja žena, koje je dobijalo i svoje teorijske obrade u nakaznim teorijama fašizma o ograničenosti žene. Strašan talas nazadnjaštva pretio je da zahvati svet”, piše Mitra.
U autobiografiji Mitra Mitrović piše i o svom učešću u borbi za poslobođenje i ravnopravnost žena, protiv patrijarhalnog sistema. Ona je rano ušla u Ženski pokret, tu je formirala Omladinsku sekciju Ženskog pokreta i bila njena prva predsednica. Bila je i deo grupe koja je osnovala list Žena danas i članica redakcije ovog feminističkog lista. Nakon rata koji je provela kao partizanka, boreći se protiv okupatora i njegovih saradnika, Mitra Mitrović postala je ministarka prosvete u prvoj Vladi Srbije u oslobođenoj zemlji. Ona je bila prva žena u istoriji Srbije koja se našla na ministarskoj funkciji. U to vreme imala je samo 32 godine.
Obe autobiografske knjige mogu se čitati i kao istorija jednog zanosa. Cela generacija mladih ljudi koji su stasavali tridesetih godina XX veka pronašla je smisao života, veru i nadu u bolji svet te se čvrsto držala te vere usred neprijateljskog sveta koji je učinio sve da ih satre. To je generacija koja je sazrela u političkim borbama, ojačala i očeličila se, pa nije ni čudo što je na svojim plećima iznela rat protiv fašizma i izvela revoluciju, stvarajući bolji svet o kojem je sanjala. Ipak, uprkos svim nevoljama, progonima, mučenjima i smrti, oni su bili srećni, kako na jednom mestu piše Mitra Mitrović. Paradoksalno, bio je to “život ucelo, a pun lišavanja”.
Protiv zaborava i laži
Dnevnički zapisi Milovana Đilasa iz prve polovine devedesetih godina mogu se čitati i kao post scriptum dveju revolucionarnih biografija. Ima tu mnogo gorkih zapisa o uništenju celog jednog sveta. Jeste Đilas brzo nakon rata došao u sukob sa Titom i partijom, postao najpoznatiji komunistički disident i proveo silne godine na robiji, ali je bio jugoslovenski opredeljen. Ni njemu, kao ni mnogim drugim tvorcima Jugoslavije nije bilo lako da gledaju kako se zemlja raspada u krvi i plamenu.
Evo samo nekoliko dnevničkih zapisa koji svedoče o tome:
2. oktobar 1991: “Dosta mirno sam dosad prihvatao zbivanja, ali sad se ponekad stidim što sam Srbin, jer te krvave ludosti radi moj narod”.
29. novembar 1992: “Ne setim se nijednog Dana Republike, ali ovog današnjeg, kad Jugoslavije više nema, ipak sa žaljenjem”.
18. mart 1992: “U Srbiji rehabilituju Nedića – nedostaje još Ljotić! No, to nema značaja, budući da je komunizam mrtav. To je iživljavanje nad lešom. Ali ima, držim, drugi značaj: to vodi rastakanju, umrtvljivanju srpske svesti o sebi kao heroičnom, prema ropstvu nepomirljivom narodu. Nacionalisti toga nisu svesni, jer njima i nije do nacije, nego do svoje koncepcije nacije, svoje dominacije nad nacijom”.
6. april 1992: “U Sarajevu najbezumnije i najveličanstvenije ljudsko i narodno ispoljavanje: srpski nacionalisti s Holiday Inna pucaju na narod koji manifestuje za mir i za suživot”.
Naš današnji svet stvoren je ratom, zločinom i genocidom, oživljavanjem nacionalizma, mržnje i šovinizma, kao i brisanjem partizanskog, antifašističkog, komunističkog i levičarskog nasleđa. Memoarske knjige Milovana Đilasa i Mitre Mitrović značajan su događaj za našu kulturu, ali njima se uglavnom bavi stručna javnost, dok šira čitalačka publika za njih mnogo ne mari. U našoj javnosti ovakva nasušno potrebna dela prolaze nezapaženo, jer govore o bivšem, komunističkom svetu, ocrnjenom i ozloglašenom.
Današnje generacije više ne znaju ni ko su zapravo bili ti levičari i komunisti, ni kakav je njihov značaj za našu istoriju. Pitanje je i da li su današnji čitaoci uopšte u stanju da sećanja revolucionara pročitaju kako treba i da razumeju njihove burne, blistave živote. Višedecenijska nacionalistička propaganda i falsifikovanje prošlosti doveli su do iskrivljene optike, navukli su ljudima na oči nazadnjačku, antirevolucinarnu mrenu. Međutim, najvažnije je da su ta dela objavljena, ta činjenica je neopoziva, i to je deo velike borbe protiv zaborava i laži. Bez obzira na nepovoljan kontekst u kojem trajemo, ne brinem za uspomene revolucionara. Da parafraziram ono što je za svoje rane stihove napisala Marina Cvetajeva – knjige revolucionara, kao stara vina, dočekaće svoj čas.
Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.