Nebojša Krivokuća

Stih “čekao sam pro­leće, da me odnese” do­bio je dru­gači­je značen­je.

Dok ovih dana slušam novi ser­i­jal emisi­ja “Mje­hur na Mreži” ja sam pono­vo klinac, ali ne zato što me šou koji pravi vraća u neka bol­ja vre­me­na – nikako.

“Doslovce. Ovu reč tre­ba brisati. Prečesto se ono za šta se vezu­je prilog “doslovce” za­pra­vo nika­da nije ni de­si­lo. Kao, na primer, u izrazu “doslovce je iskočio iz svo­je kože”. Ne, nije. Mada, da se to za­ista de­si­lo, tre­ba­lo bi to progu­rati, pred­loži­ti za naslovnicu.”

Piše: Nebo­jša Kri­vokuća Odavno imam teori­ju da je muzi­ka pop­ut vode: bez obzi­ra na pros­torne, vre­menske ili neke treće prepreke – muzi­ka će uvek pro­biti put do uši­ju, srca i stopala ko­ji­ma je bila na­men­je­na. U pro­tek­lih neko­liko go­d­i­na bilo je sja­jnih pe­sama koje su sti­za­le sa druge strane ograde, ponekad uz nepri­jat­no dugo za­kašn­jen­je. Zato […]

Pet­naest go­d­i­na pos­to­jan­ja “Beopolisa” ima za Beograd istu važnost kao što za Lon­don ima “Stan­ford's”, koji pos­to­ji već stot­inu i pedeset.

Ak­tivisti u Beogradu pokušava­ju mala pri­va­ti­zo­vana kina vrati­ti u pr­vo­bit­nu nam­jenu, s nadom da se i ‘Kul­tura’ jed­nom vrati na mesto koje joj pri­pa­da.