Beskućnici iz autobusa na liniji 90

Jedan od najvećih problema su troškovi stanovanja, koji su u evropskim metropolama iz godine u godinu sve veći (EPA)
Jedan od najvećih problema su troškovi stanovanja, koji su u evropskim metropolama iz godine u godinu sve veći (EPA)

Svake noći na ulicama evropskih metropola prespava na stotine hiljada beskućnika. Procenjuje se da je broj ljudi koji nemaju svoj krov nad glavom porastao za 70 posto od 2009. godine do danas.

Kada je u dokumentarnom filmu Time Out of Mind (2014), američkog režisera Orena Movermana, glumac Richard Gere prerušen u beskućnika lutao ulicama New Yorka, kako bi prikazao surovu realnost ovog američkog grada, u Evropi je tada situacija bila još uvek pod kontrolom, ali sa izvesnom dozom alarmizma da bi se broj beskućnika u skorijoj budućnosti mogao naglo povećati.

Upravo, tako nešto se i dogodilo, a prema podacima iz marta 2019. godine nevladine organizacije Feantsa i francuske fondacije Abbé Pierre, najmanje 700 hiljada ljudi živi na ulicama velikih evropskih gradova. Među njima se nalaze mnogi stariji, ali i mlađi muškarci i žene, građani istih tih gradova, kao i mnogi stranci i migranti koji su na ulicama završili uprkos nadi u bolji život koji bi trebalo da garantuje Evropska unija.

Međutim, ovakva situacija nije u svim zemljama identična. Dok recimo u Finskoj, zahvaljujući dobroj socijalnoj politici, broj beskućnika se sa 20 hiljada, koliko ih je bilo 80-ih godina, smanjio na oko 6.000 registrovanih u 2017. godini, a među kojima većina boravi u privremenom smeštaju ili se snašla zahvaljujući rođacima i prijateljima.

S druge strane, prema istraživanju Evropske agencije za poboljšanje životnih i radnih uslova Eurofound, stambena nesigurnost stanovništva posebno je naglašena u zemljama poput Španije, gde 38 posto stanovništva rizikuje da završi na ulici, zatim u Portugalu (37 posto), Republici Češkoj (33 posto), Francuskoj (30 posto), Belgiji (29 posto), Italiji (27 posto), Grčkoj i Poljskoj, a u kojima 26 posto ljudi ima sasvim neizvesnu budućnost.

Iako su objektivi kohezione politike tj. regionalne politike Evropske unije usmereni na to da do kraja 2020. godine doprinosu stvaranju novih radnih mesta, poboljšaju kvalitet života građana i povećaju ukupni ekonomski razvoj država članica, izgleda kao da je pitanje socijalne isključenosti određenih kategorija građana ipak ostalo van utvrđenih ciljeva.

A kada je reč o socijalnoj izolaciji, konkretno u Italiji, kao i drugim pomenutim državama, posebno su osetljive kategorije stanovništva, poput samohranih roditelja, ponajviše žena, mladih nezaposlenih ljudi od 18 do 24 godine, kao i mnogi stranci koji nisu uspeli da se dovoljno asimiluju, i samim tim ostali na margini društva.

Bez posla, porodice i dostojanstva

Autobuska linija broj 90 u Milanu je jedan od najkomotnijih prevoza jer kruži 24 sata oko grada. Iako ovaj italijanski grad ima metro koji sasvim dobro funkcioniše, linija 90 povezuje za relativno kratko vreme suprotne strane grada i neretko je prvi izbor kod mnogih stanovnika Milana.

Međutim, još jedna njegova partikularnost zbog kojeg je ovaj autobus poseban, jeste što se u njemu veoma često sreću ljudi koji zapravo nemaju nikakav cilj da bilo gde stignu, ljudi koji se ovim autobusom voze kako bi im prošao dan ili kako bi se noću zagrejali, jer nemaju gde da odu.

Gospođa Marija je jedna od njih. Svakog jutra, šezdesetgodišnja Marija, poreklom sa juga Italije, tačnije iz regije Apulija, se umiva i presvlači u jednom milanskom parku, nedaleko od menze humantirane organizacije “Opera Cardinal Ferrari” u kojoj svakodnevno ruča. Posle ručka, ova tamnoputa Italijanka zelenih i radoznalih očiju odlazi u šetnju po kraju, a kako bi pre ili kasnije, pred sumrak, uhvatila autobus 90.

“Počela sam da se vozim ovim autobusom pre više od dvadeset godina. Noći bih provodila u njemu, posebno zimi, kako bih se ugrejala. Od prošle godine spavam u prihvatilištu za beskućnike Enzo Jannacci. Međutim, kažu da ću tamo moći da ostanem samo godinu dana”, objašnjava Marija.

Njena priča dolazi iz malog patrijarhalnog grada na jugu Italije, čije okruženje nikako nije umelo da se nosi u to vreme, a bilo je to 80 i neke, sa mladom tek punoletnom Marijom, a koja je sticajem okolnosti ostala u drugom stanju sa oženjenim lokalnim trgovcem.

Iz tog razloga, Marijina braća su je poslala u Rim kod časnih sestara. Kada je njen sin Christian rođen, veoma brzo je dat na usvajanje, a posle ovog traumatičnog događaja, Marija je uhvatila prvi voz za Milano, i stigla na razvijeni sever. Bez novca, bez dokumenata i bez ikoga svog, njen život od tada je ulica.

Ljudi bez adrese i ličnih dokumenata

Kao što je Marija, 14 posto od ukupnog broja beskućnika na ulicama Milana jesu žene. Mnoge od njih su iz sličnih ili istih razloga završile na ulici. Sa muškarcima je situacija nešto drugačija, a najčešći razlog je gubitak posla. Takođe, veliki broj beskućnika jesu i bivši zavisnici, kao i određeni broj migranata.

Claudia Polimene iz humanitarnog udruženja Cena dell’Amicizia Onlus objašnjava da žene ipak teže završavaju kao beskućnici, jer su snalažljivije za razliku od muškaraca.

“Razlozi kod žena su isključivo familijarni, dok muškarci završe na ulici uglavnom zbog serije događaja koji su u većini slučajeva posledica gubitka posla”, naglašava Polimene.

Prema poslednjim podacima iz februara prošle godine, italijanskog instituta za statistiku Istat, ukupan broj ljudi koji su beskućnici u Milanu je oko 3000. Njih oko 600 spava isključivo na ulici, dok ostali borave u privremanim prihvatilištima, a u kojima imaju mogućnost noćenja, korišćenja kupatila i toplog obroka.

Ovaj broj je daleko veći u glavnom italijanskom gradu Rimu, sa oko 17 hiljada beskućnika, skoro polovina od ukupnog broja od 50 hiljada ljudi bez krova nad glavom u celoj Italiji.

Skoro 23 posto beskućnika ne ispunjava uslove za prihvatilište tj. privremeni smeštaj. Najčešći razlozi su droga, alkohol, agresivnost ili kućni ljubimci kojima nije omogućen boravak u ovim centrima.

Ljudi koji nemaju svoje prebivalište, takođe vremenom izgube adresu, lična dokumenta, kao i pravo na zdravstveno osiguranje ili pravo glasa. Iz tog razloga, mnoge italijanske opštine izmislile su nazive ulica, poput “ulica Bez adrese”, “ulica Pošte” ili poetični nazivi kao što su “ulica Zvezda” ili “ulica Sunca”, a u kojima ovi ljudi mogu da registruju svoje prebivalište.

Ovi veoma alarmantni podaci poslednjeg izveštaja nevladine organizacije Feantsa i fondacije Abbé Pierre, iz marta ove godine, pokazuju da iako socijalna politike u zemljama Evropske unije postoji, postoje takođe i veliki propusti, a koji su doveli do ovakve situacije, smatraju nadležni u ovim organizacijama.

Nedostatak strateške politike

Primer Finske, koja je uspela drastično da smanji broj beskućnika na svojim ulicama, pokazuje da je borba protiv socijalne isključenosti određenih kategorija građana, ipak moguća, ali da nedostaje politička volja, kao i precizan strateški plan na evropskom nivou.

U periodu od poslednjih deset godina, broj beskućnika se u Engleskoj povećao za 71 posto, u Nemačkoj za 150 posto, dok u Irskoj za 160 posto. Svake zime, u glavnim gradovima država koji se suočavaju sa ovim problemom, teži se da se obezbedi siguran meštaj za sve ljude koji bi zimu mogli da provedu na ulicama. Međutim, takva kratkoročna rešenja, tj. ona na sezonskom nivou, su se do sada pokazala izuzetno neefikasnim.

Freek Spinnewijn, direktor Feantse, smatra da je problem beskućnika na evropskom nivou rešiv, ali da nedostaju politička volja, jasan strateški plan, uspostavljanje zakona i aktiviranje evropskih fondova.

“Borba protiv smanjenja broja beskućnika mora postati prioritet, ne samo iz razloga pitanja dostojanstva tih ljudi, već i kada je u pitanju kredibilitet evropske socijalne politike”, kaže Spinnewijn.

Troškovi stanovanja, koji su u evropskim metropolama iz godine u godinu sve veći, zapravo su jedan od najvećih problema u rešavanju ovog problema. Neravnomerna raspodela bogatstva i sve veći jaz između bogatih i siromašnih, glavni su uzrok trenutne situacije, smatra Christophe Robert, direktor fondacije Abbé Pierre.

Evropska unija u kojoj danas žive njeni stanovnici, izgleda je sasvim drugačija od ideala za koju su se isti borili. Dovoljno je samo reći, da u Francuskoj u 21. veku svakoga dana umre najmanje jedan beskućnik.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO