Trump sahranjuje globalizaciju – može li EU to da preživi

Britanski premijer Keir Starmer iznenadio je mnoge posmatrače na Zapadu kada je nedavno, u jednom autorskom tekstu, zaključio da je era globalizacije „završena“ i da smo „sada u novoj eri“ kojom „manje upravljaju utvrđena pravila, a više dogovori i savezi“. Osvrćući se na Trumpov trgovinski rat carinama, šef britanskih laburista je istakao da je prvo bila na udaru odbrana i nacionalna bezbednost, a „sada su na redu globalna ekonomija i trgovina“ te da je „svet kakav smo poznavali nestao“.

I dok Starmer uverava svoje građane da je britanska vlada spremna za „novi svet“ koji zahteva „najbolje britanske vrline – hladnu glavu, pragmatizam i jasno razumevanje svog nacionalnog interesa“, baš kao i većina vodećih evropskih političara prećutkuje da je posredi podela sveta i podela globalizacije koju bi Sjedinjene Američke Države sprovodille i da na njenom čelu nije Donald Trump.

Zapravo, i većina evropskih komentatora uzroke svega što se dešava proteklih meseci, zaključno sa visokim carinama koje je SAD uveo pa potom na 90 dana zamrzao celom svetu osim Kini, vide isključivo u Trumpu. Iz brojnih komentara i analiza stiče se utisak da ništa od ovog „završetka globalizacije“ i američko-kineskog trgovinskog rata ne bi bilo, samo da se Trump nije vratio u Belu kuću. Čitajući uglednu svetsku štampu, bezmalo se nameće zaključak da je sve ovo plod Trumpovovog cilja da – ili iz ludosti ili iz zlurade namere – sruši međunarodni ekonomski sistem, koji je SAD negovao od kraja Drugog svetskog rata.

Bidenove skice, Trumpova realizacija

I dok analitičari iz svake izjave čelnika Trumpove administracije pokušavaju da razotkriju naznake o potencijalnim konturama novog ekonomskog i bezbednosnog poretka na kojem radi Bela kuća, skice američkog viđenja novog svetskog poretka, naročito ekonomskog, poznate su već pune tri godine.

Samo mesec dana od početka ruske sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, tadašnja američka ministarka finansija u administraciji predsednika Josepha Bidena, Janet Yellen je u govoru na skupu Atlantskog saveta iznela predlog nove trgovinske arhitekture „na osnovama koje više idu u prilog američkim radnicima“.

Ona je ne samo predložila reformu ključnih institucija kojima je SAD branio temelje posleratnog slobodnog tržišta i globalizacije – Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke – već je ukazala da SAD ne bi trebao da dozvoli da pojedine države koriste svoju „tržišnu poziciju u ključnim sirovinama, tehnologijama ili proizvodima kako bi imao moć da poremete druge ekonomije ili to iskoriste kao geopolitičku polugu“.

Zapravo, Bidenova bliska saradnica je skicirala američke geoekonomske interese i zabrinutosti na isti način kao Trump i njegovi saradnici, samo sa više „diplomatske retorike“. Drugim rečima, pominjanjem američkih radnika, fer trgovine i poteza drugih država ona je iskazala praktičnu istu frustraciju kao i Trump po pitanju toga koliko koristi od globalizacije trenutno (ne) oseća SAD.

I ona je htela reindustrijalizacijom da odbrani interese američkih radnika. I ona je poručila da će SAD sve učiniti da ne zavisi o kineskim nalazištima retkih metala, jeftine radne snage ili pak tajvanske dominacije u proizvodnji čipova. A da ovo čemu svakodnevno svedočimo predstavlja zapravo Trumpovu realizaciju nove američke politike skicirane još u vreme njegovog protivnika Bidena ukazuje i to da je pre pune tri godine Yellen najavila fokus na takozvani „friendshoring“, to jest da se investicije, trgovina i lanci snabdevanja razvijaju isključivo sa „prijateljskim“ i „pouzdanim“ zemljama sa kojima se dele zajedničke vrednosti.

Štaviše, kada se pogleda koga je prvo Trump „uzeo na zub“ pokušavši da ih bezmalo pripoji SAD-u (Kanadu, Meksiko, Grenland, Panamski kanal), kao i kojim zemljama je odredio minimalne carine od 10 odsto (Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, zemljama Južne Amerike), jasno je da je to apsolutno ista lista zemalja o kojoj je govorila Yellen.

Razlika je samo u retorici i načinu na koji se vuku potezi zarad istog cilja. Dok je Bidenova saradnica govorila o „plurilateralnim sporazumima“ sa ovim zemljama, Trump nema nerava za duge pregovore sa više partnera već primenjuje šok-terapiju koja tera sve ove zemlje, kako kaže, da se same javljaju i „ljube mu zadnjicu“.

Sve se vrti oko Kine

Suočen sa bezmalo krahom američkih kompanija na berzama, Trump je „pauzirao“ takozvane uzvratne carine celom svetu, ali je trgovinski rat sa Kinom nastavio još većom snagom. Iz Trumpovih izjava, kada je u poslednji čas odložio uvođenje carina, bila je jasna poruka – sve ovo je zbog Kine. I svi ostali ključni igrači moraju da postupaju u skladu sa tim. Drugim rečima: imaju 90 dana da odluče kojoj strani će da se priklone – američkoj ili kineskoj.

Paradoksa li, većina sveta se bavila metodologijom kako je Trumpova administracija došla do pojedinačnih iznosa uzvratnih carina ili time šta će sada biti sa brojnim američkim investitorima koji su bežeći iz Kine preselili proizvodnju u Vijetnam i Kambodžu, koji su među zemljama kojima je nametnuo najveće carinske stope.

A zapravo brojne analize, pa i ismevanja američke formule za određivanje uzvratnih carina, suštinski su promašivali poentu. To što su, primera radi, mediji u Srbiji dokazivali da u trgovinskoj razmeni sa SAD-om Srbija ima blagi deficit, a ne suficit od više od 600 miliona dolara, takođe je bilo besmisleno jer Trumpova formula i korišćeni podaci nisu postavljeni da bi izdržali odbranu u naučnom doktoratu već im je svrha bila da šokiraju i izvrše uticaj širom sveta. Što je cifra bila ekstremnija, to je jači bio podsticaj drugim zemljama da dođu za pregovarački sto sa SAD-om.

Čak i za tim pregovaračkim stolom neće biti ključne carine. Jer, ovde nije reč o carinskim stopama, na primer za Vijetnam, već o tome kako da se Kina izbaci iz njene sada centralne uloge u globalnim lancima snabdevanja. Drugim rečima, ako se, na primer, Vijetnam uskladi sa tim američkim ciljem, onda će SAD-u carinske stope za robu iz Vijetnama biti nevažne.

Naprosto, sve ovo nema veze ni sa jednom zemljom pojedinačno, izuzev sa Kinom. Čak i to što su carine propisane i za ostrva na kojima su u odnosu na ljude pingvini većinski stanovnici, dokazuje da je sve smišljeno da bi izazvalo konfuziju i strah širom sveta, ali tako da dođe do podele sveta na dva „globalizovana sveta“, to jest dve ekonomske orbite – američku i kinesku. Carine su samo bile poluga da se kolateralne žrtve američko-kineskog trgovinskog rata – a to su sve ostale zemlje – nateraju na brze pregovore.

Paradoksa li, ono što je svojevremeno radio i Barack Obama kada je gurao sporazume o trgovinskim partnerstvima sa pacifičkim zemljama i EU, Trump to radi pretnjom carinama kako bi ih naterao na brze pregovore i svrstavanje.

I zbog toga nije čudno što će prvi u pregovorima sa Belom kućom biti Vijetnam, Indija, Južna Koreja i Japan, jer to su pacifička partnerstva na koje SAD računa kako bi suzbio narastajuću ekonomsku i bezbednosnu moć Kine.

Evropa na klackalici

Trumpovo „sahranjivanje“ dosadašnje globalizacije i strategija „velikog opkoljavanja“ Kine stavlja pred veliku dilemu Evropsku uniju, još konkretnije Nemačku, kao jednog od najvećih profitera dosadašnjeg koncepta globalizacije i slobodnog tržišta. Može li Evropa da se opredeli između američke i kineske orbite? Ima li mogućnost da profitira u Trumpovom carinskom ratu? Da li uopšte može da uspostavi zajednički odgovor na novu američku trgovinsku, bezbednosnu i ekonomsku politiku? Ili je EU sposobna da stvori sopstvenu orbitu?

Ono što je jasno da je došlo vreme za teške odluke, a da je evropski, zapravo dominantno nemački strateški tronožac – čije tri nogare su bile ruska energija, kineska tržišta, bezbednost o kojoj se brine SAD – polomljen. Posmatranje sa strane više nije moguće, a što se duže odlaže donošenje odluke o svrstavanju, cena postaje veća.

Evropa se nalazi na klackalici: ili da se usaglasi sa SAD-om, ili da padne u kinesku orbitu u kojoj je Rusija značajni deo. Svet ulazi u novu binarnu eru, novi hladni rat u kojem Evropa, sva je prilika, nema taj luksuz da bude nesvrstana.

Teoretski, možda još i postoji prostor za treći centar moći koji bi uspostavio jake veze sa istomišljenicima među zemljama širom Globalnog juga. Ipak, za građenje takvog trećeg centra koji bi održavao iole kredibilnu geopolitičku protivtežu, neophodno je da Evropska unija izgradi stvarne i efikasne vojne sposobnosti, uskladi svoju ekonomsku politiku sa nacionalnim interesima država članica i, pre svega, da bude spremna da u ovoj velikoj igri zaista podmetne svoje leđa.

Čak i ako se odluči da bude deo američke orbite, za EU se tu ne završavaju problemi i to pre svega zbog Nemačke, budući da SAD zahteva „uravnoteženiju trgovinu“ da svako brine o svojoj bezbednosti, a da im bude zajednička obaveza da se Kina isključi sa zajedničkih tržišta. To bi značio da Nemačka napusti svoj izvozno orijentisani ekonomski model i prihvati potrebu da poveća domaću potrošnju, da kupuje više od SAD-a i pošalje više svojih proizvođača da tamo otvori proizvodnju. Za tako krupne promene u brzom roku, Nemačka nije najspremnija, budući da je već tri godine u blagoj recesiji.

A ako se ne odluče da budu u američkoj orbiti već okrenu Kini, kako je na jednom skupu američkih bankara rekao Trumpov ministar finansija Scott Bessett, Evropljani bi „prerezali sopstveni grkljan“.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.