Veliko pregrupisavanje evropske tvrde desnice

Još su stari Latini govorili da „ime označava“ to jest određuje čovekovu sudbinu. Ali, čini se, da su u vrhu desničarske Alternativne za Nemačku (AfD) previše brinuli o imenu a premalo o prezimenu kada su odlučili da nosilac njihove liste za predstojeće izbore za Evropski parlament bude Maximilian Krah. Ovaj advokat i nekadašnji demohrišćanin sa istoka Nemačke, ne samo da nije „maksimalizovao“ šanse AfD-a na evropskim izborima, već se čini da je u dobrom delu doprineo „krahu“ šansi AfD-a da se sa ostalim evropskim desničarima udruži u poslaničku grupu čiji glas u Evropskom parlamentu ne bi mogao da bude skrajnut.

Štaviše, čini se da su Krahovi skandali i sporne izjave uspešno „maksimalizovali krah“ unutar dosadašnje poslaničke grupe u Evropskom parlamentu „Identitet i demokratija“ (ID). Ne samo što je šefica francuskog nacionalnog okupljanja Marine Le Pen odbacila mogućnost da njeni poslanici u budućem sazivu Evropskog parlamenta sede u istoj poslaničkoj grupi sa evroposlanicima AfD-a, već je samo dve nedelje pre evropskih izbora poslanička grupa ID izbacila iz svog članstva kolege iz AfD-a.

Izbacivanje AfD-a je zapravo veliko pregrupisavanje tvrdih desničara u kojem Le Pen nastoji da stvori jak blok u kojem bi trebalo da bude Fides mađarskog premijera Viktora Orbana, Fratelli d’Italia („Braća Italije“) italijanske premijerke Geiorgie Meloni, kao i holandska Slobodarska partija Geerta Wildersa pod čijim vođstvom se upravo formira nova vlada u Hagu.

Ukoliko zaista bude stvorena ova svojevrsna osovina Orban-Meloni-Le Pen-Wilders, njen cilj će biti da svoju retoriku i javni nastup što više ublaže tako da budu dovoljno pogodan postizborni koalicioni partner za Evropsku narodu partiju (EPP), čiji nosilac liste je aktuelna predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen. Čak ni Von der Leyen u predizbornim debatama ne odbacuje mogućnost saradnje sa tvrdim desničarima što će, ukoliko se ostvari, predstavljati potpunu „normalizaciju“ krajnju desnice i njeno uvođenje u mainstream.

Uslov za tu vrstu velike desno orijentisane koalicione saradnje je očigledno to da u njoj ne budu AfD i svi oni koji ne shvataju da svojevrsni sanitrani kordon prema krajnjoj desnici nije u potpunosti pao već se samo pomerio udesno.

Umivanje krajnje desnice

Nije neka tajna da se međusobno poprilično razlikuju stranke, koje se u javnosti opisuju kao krajnje desničarske, ekstremno desničarske, desničarsko populističke nacionalističke ili u poslednje vreme sve češće terminom „nova desnica“. I one se razlikuju ne samo u stepenu evroskepticizma, nacionalizma i oštre politike prema manjinama i strancima, već i po pitanju geopolitike i odnosa prema Rusiji, Kini i SAD. Pa tako su poprilično javnosti poznate veze AfD-a ili Marine Le Pen sa Moskvom, dok nasuprot njima Geiorgia Meloni zagovara jaku prekoatlantsku saradnju sa Vašingtonom.

Ova „nova desnica“ je do nedavno bila u potpunosti neprihvatljiva za saradnju takozvanim mainstream strankama centra, levog i desnog centra, koje su prema njima uspostavile cordon sanitaire, sanitarni kordon koji je trebalo da spreči širenje „desničarske zaraze“.

Međutim, sanitarni kordon prvo je pao u Austriji 2000. godine kada su slobodari Joerga Haidera ušli u vladu kancelara Wolfganga Schuessela zbog čega su zvaničnom Beču pojedine evropske vlade pretile uvođenjem sankcija. Protekle dve decenije, taj otklon je postepeno padao u brojnim zemaljama, od Italije preko Švedske i Finske do Slovačke i Holandije. Taj trend se naročito ubrzao od evropske migrantske krize 2015. i 2016. godine, pri čemu se u zemljama, poput Francuske, taj sanitarni kordon istanjio.

Migrantsko pitanje u trenutku ekonomko-finansijskih kriza i izazova, koji se nižu proteklih godina, dalo je vetar u leđa „novoj desnici“ a mainstream stranke nateralo da zaoštre migrantsku politiku ali i retoriku, čime su tvrđim desničarima suštinski dali za pravo. Istini za volju, i pojedine desničarske partije su poprilično pomogle same sebi time što su se potrudile da „umiju“ svoju retoriku u nameri da glasačima ali i potencijalnim političkim partnerima dokažu da nisu ekstremni, radikalni, niti krajnji desničari.

Zašto je AfD neprihvatljiv?

I upravo to nastojanje Le Pen, Wildersa i sličnih da izbace šovinističke poruke iz svoje retorike, koštalo je AfD članstva u ID ali, prema svemu sudeći, i nekoj novoj velikoj desničarskoj grupaciji u EP ukoliko ona bude formirana.

I niko ovde nije smestio AfD-u, već u vrhu ove stranke nisu shvatili ili svesno nisu hteli da prihvate da deo njihovih evropskih kolega ne želi više ni „odelo“ krajnje desnice, niti imidž prijatelja ekstremnih desničara koji koketiraju sa neonacizmom. A nije da već duže vreme AfD nije dobijao otvorene signale o tome, naročito iz Pariza.

Početkom ove godine Marine Le Pen je već najavila želju da prekine saradnju sa AfD-om, kada su istraživački novinari otkrili da su i pojedini funkcioneri AfD-a bili na sastanku krajnjih desničara na kojem se raspravljalo o „remigraciji“, to jest iseljavanju iz Nemačke stanovnika stranog porekla pa čak i onih koji imaju nemačko državljanstvo. Tim potezom ona je želela i da se na domaćem terenu jasno razlikuje od svog glavnog konkurenta na krajnjoj desnici – Erica Zemmoura koji upravo propagira „remigraciju“.

Uzalud je kopredsednica AfD-a Alice Weidel putovala u Pariz u pokušaju da smiri tenzije, jer je ubrzo usledio niz afera i Krahovih izjava koji su samo uverili Le Pen da je bolje bez AfD-a. Najpre je policija uhapsila Krahovog saradnike pod optužbom da su špijunirali za Kinu, dok je jedan drugi kandidat AfD-a uključen u aferu u kojoj je optužen da je prodavao uticaj jednom proruskom mediju.

Ovi skandali bi možda bili zanemarani da Krah nije dao intervju italijanskom dnevnom listu La Repubblica u kojem je rekao da „nikad ne bi rekao da je svako ko je nosio SS uniformu automatski ratni zločinac“. On je pokušao da sebe opravda time što se pozvao na to da se i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Guenter Grass kao tinejdžer priključio SS trupama, što je otkriveno pred kraj njegovog života, te da mi „ne smatramo Guentera Grassa ratnim zločincem“.

Ova njegova izjava je bila okidač za partnere u ID da krenu u obračun. Najpre je predstavnik jedne estonske strane zahtevao povlačenje Kraha, a potom su objavu da ubuduće neće sedeti u istoj poslaničkoj grupi sa AfD-om izneli stranka Marine Le Pen i češka desničarska Partija slobode i direktne demokratije.

Uzalud se Krah prvo pravdao da su njegove izjave „zlonamerno protumačene“ a potom saopštio da prekida svoju kampanju i da će se povući iz rukovodstva AfD-a. Naprosto on je svojim nastupima i izjavama proteklih pet godina, koliko je bio evroparlamentarac, poprilično naštetio ciljevima svojevrsnog evropskog projekta „nove desnice“ koja želi da osvoji vlast i odbaci epitet ekstremne.

Istini za volju, nije ni lično Krah kriv, već to što unutar AfD-a glavnu reč već nekoliko godina zapravo vodi njen najekstremniji deo okupljen u grupaciji „Krilo“ kojim suštinski upravlja Bjoern Hoecke, aktuelni šef poslaničke grupe AfD-a u parlamentu pokrajine Tiringija koji želi da posle pokrajinskih izbora na jesen postane i premijer ove istočnonemačke pokrajine. O ovom profesoru istorije možda najbolje govori to da ga je ovih dana sud osudio na novčanu kaznu zbog čestog korišenja Hitlerovih citata, dok je 2019. Upravni sud u Meiningenu presudio da on sme javno da bude nazivan „fašistom“. Hoecke je poznat, kako po učešću i na marševima nemačkih neonacista, tako i po svojim stavovima kojim relativizuje nemačku nacističku prošlost i plasira ideje o projektu „remigracije“ stranaca iz Nemačke.

Narastajući uticaj Hoeckea je zapravo zaslužan za to što su evropski desničari okrenuli leđa AfD-u. To stranci ne bi trebalo da dramatično umanji rezultat na evropskim izborima, ali će njen glas na evropskom nivou zapravo popriično marginalizovati.

Osovina Orban-Meloni-Le Pen

Može se čak reći da je sve ovo poprilično olakšalo tvrdim desničarima Francuske, Holandije, Španije, Italije i još nekoliko zemalja da se predstave „umerenijim“ i „pogodnijim“ za saradnju sa EPP.

A da se uveliko kuva stvaranje jedinstvenog bloka tvrđih desničara, kako onih iz ID, tako i onih iz poslaničke grupe Evropskih konzervativaca i reformatora (ECR), videlo se nedavno u Madridu na dvodnevnom kongresu španske nacionalističke stranke Vox. Pred oko 10.000 delegata uživo ili u video porukama obratili su se lideri iz obe grupacije, kao što su Le Pen, Meloni i nekadašnji poljski premijer i funkcioner poljske partije Prava i pravde (PiS) Mateusz Morawiecki. Ali i oni koji nisu u te dve grupacije jer su nedavno izbačeni iz EPP-a, kao što je Viktor Orban.

Iz njihovih govora se moglo naslutiti da je svojevrsna osovina Orban-Meloni-Le Pen načelno već formirana ili da se uveliko radi na njoj. Na to ukazuje to da je italijanska premijerka istakla da su ovi evropski izbori „odlučujući“ za to da dođe do „ukidanja neprirodne većine“ između EPP i Partije evropskih socijalista i progresivaca. I Le Pen je istakla značaj 9. juna, apelujući da to bude „dan oslobođenja i nade“ kako se EU ne bi pretvorila u „centralizovanu evropsku superdržavu“.

U očekivanju da rezultat evropskih izbora bude jačanje desničarskih partija, šef Voxa Santiago Abascal otvoreno je istakao da im je cilj da se pripremi „globalni savez patriota“.

I dok Abascal nastoja da okupi sve desničare, Le Pen i Meloni poprilično biraju partnere i to iz jasnih ličnih političkih interesa na ncionalnom nivou. Konkretno, šefica Nacionalnog okupljanja nastoji da se svakim potezom predstavi kao umerena a ne ekstremna desničarka kako bi sebi značajno povećala šanse na francuskim predsedničkim izborima 2027. godine. Zbog toga joj ne odgovaraju partneri koji pominju „remigraciju stranog stanovništva“, kao što to čini u AfD ali i austrijski slobodari.

S druge strane, savez sa Meloni, čija stranka će jasno imati najviše glasova u Italiji, doprineo bio joj da i ona prođe svojevrstan proces „melonizacije“, to jest normalizacije krajnje desničarske stranke i njene vođe.

Zasad je neizvesno, da li će u tome učestovovati i Orban, kao i da li će ova saradnja biti ostvarena u okviru jedne od postojećih poslaničkih grupa ECR i ID ili će biti formirana neka nova parlamentarna grupa. Za novu grupu neophodno je da se udruže evroposlanici sedam stranaka, a za Meloni i Le Pen logični partneri bi, osim Orbanovog Fidesa, bile Švedske demokrate, Pravi Finci, španski Vox, poljski PiS, kao i Danska narodna partija.

Uslovi za ‘melonizaciju’

I dok i dalje ostaje nejasno kako će konkretno na kraju izgledati ovo veliko pregrupisavanje desničarskih tabora, ono što je sasvim izvesno jeste da narodnjačke stranke iz grupe EPP uveliko im signaliziraju da saradnje sa umivenom kranjom desnicom nije isključena.

Evropski parlament ne funkcioniše kao većina nacionalnih parlamenata gde se formira vladajuća većina, koja potom izglasava izvršnu vlast i njen zakonske predloge. Na izbor Evropske komisije (EK) presudnu ulogu imaju lideri „dvadesetsedmorice“, ali je većina u Evropskom parlamentu značajna ne samo za odobravanje imenovanja članova EK već pre svega zbog zakonodavnog procesa.

Samo pre devet meseci, nemački konzervativac koji je na čelu EPP-a, Manfred Weber, je u intervjuu za nemački javni servis ZDF govorio da evropske liberalne stranke desnog centra ne mogu da sarađuju sa „nacionalističkim radikalnim strankama i ekstremistima, poput AfD-a, francuskih nacionalista Marine Le Pen ili PiS-a“. Doduše, one je potom rekao, da za saradnju sa njima postoje tri uslova: proevropska orijentacija, podrška Ukrajini i poštovanje pravne države.

U prvi mah, ovakve uslove nije pominjala aktuelna predsednica EK Ursula von der Leyen kada je kao predstavnica EPP u jednoj od prvih predizbornih debata na iznenađenje mnogih rekla otvoreno da ne isključuje mogućnost saradnje sa grupacijom ECR. Ona je potom ipak rekla da saradnja sa ECR „zavisi veoma od toga kakva bude kompozicija parlamenta i ko je u kojoj grupi“, dodavši na Weberovu listu uslova svojevrsne „melonozacije“ vlasti i to da su stranke pro-NATO i proukrajinski nastrojene.

Kada se na to doda da je predsednica EK uoči predizborne kampanje zaustavila donošenje svih spornih ekoloških i poljoprivrednih propisa protiv kojih su se borili tvrdi desničari, očigledno je da su ona i EPP zapravo pružili ruku moguće saradnje i to ne samo prilikom izbora novog šefa EK za šta je neophodno zeleno svetlo italijanske premijerke.

Kada se ukrste svi potezi italijanske premijerke, glavne francuske opozicionarke i isticanja Von der Leyen da ne bi sarađivala sa grupom ID, jasno je da umerena i krajnja desnica zapravo nisu srušili sanitarni kordon, koji se u nemačkoj politici naziva i „protivpožarni zid“. Ovaj „protivpožarni zid“ je zapravo samo pomeren udesno.

I zbog toga velika važna priča iz predstojećih evropskih izbora neće biti dramatični skok krajnje desnice, budući da istraživanja javnog mnenja prognoziraju da je je taj rast manje više u skladu sa dve decenije dugim trendom. Međutim, ono što je „priča“ jeste svojevrsna normalizacija krajnje desnice na nivou EU, koja će od nje učiniti ozbiljnu političku snagu u Evropskom parlamentu.

Dakle, postoji realna mogućnost da EPP od dela krajnje desnice napravi i deo vladajuće većine baš kao što je Plenković to učinio sa Domovinskim pokretom. Ovo pristajanje stranaka EPP-a da uvede krajnju desnicu u vlast već se desilo u Italiji, Finskoj, Švedskoj, Holandiji, kao i na regionalnom nivou u Španiji.

Ova „melonoizacija“ političkog mainstreama je trend koji će dovesti do koalicije EPP i ECR ako ne ove godine onda sasvim sigurno nakon sledećih evropskih izbora za pet godina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.