Amerika se vraća u Evropu, Rusija prijeti i – blefira

Napetost oko Ukrajine ovih dana raste do one mere kakva je bila pre mirovnog sporazuma u Minsku 2014/15. godine. Političari pozivaju na smirivanje tenzija, analitičari alarmiraju da je ozbiljni ratni sukob na pragu, kao i veliki prodor ruske vojske na teritoriju Ukrajine. Da li su takvi strahovi opravdani, a procene realne?

Nema sumnje da nagomilavanje vojski, ruske i NATO-a, u regionu nije nikakav dobar znak za stabilnost, trajni mir i osnov za politiku dobre međunarodne saradnje. Međutim, kome je u interesu da bukne Donbas?

Nakon “petodnevnog rata” u Gruziji 2008. godine i brzog upada ruske vojske sve do Tbilisija, Moskva je stvorila jasnu reputaciju države siledžije i zastrašivača, koji je spreman da agresivno interveniše svugde gde se pominje proširenje NATO-a na prostor bivšeg SSSR-a. Zapad je udarao o sto pesnicom i pretio prstom, ali to je sve što su mogli da urade i širom su zatvorili oči na priznavanje Abhazije i Južne Osetije, posebno države Evropske unije.

Neprimjereni komentar Bidena o Putinu

Isto se dogodilo nakon ankesije Krima 2014. godine; moralisanje, neprihvatanje, rezolucije, sankcije i onda se vratilo saradnji do te mere da je za vreme Donalda Trumpa izgrađena solidna osovina Berlin – Moskva, koja je decenijama bila noćna mora transatlantskog savezništva. Na Krim se faktički zatvorilo oči, isto kao na priznavanje gruzijskih republika.

Život pod sankcijama se nastavio, mada otežan, a Rusija je za to vreme uspela da u vezi Severnog toka 2 napravi ozbiljan raskol između Nemačke i Sjedinjenih Američkih Država, kao i između partnera EU-a, jer je Berlin u sred histerije i fijaska oko imunizacije najavio da je spreman za nabavku, a Bavarska čak i proizvodnju vakcine Sputnjik V. Slično se postavio ceo pojas država od Slovačke do Italije.

Neprimereni komentar Joea Bidena o Vladimiru Putinu da je ubica i pretnje da će platiti za uplitanje u američke izbore i sve ono što je mogao raditi za vreme mandata njegovog prethodnika samo je najava američkog povratka u Evropu. Posebno u jugoistočnu, gde populistički lideri poput Viktora Orbana komotno svojim državama vladaju u stilu Putina.

Nemačka i Angela Merkel zdušno je podržala stvaranje stabilokratskih režima na Balkanu i tolerisala demokratske autokrate u bivšim komunističkim državama, koji su uveliko išli na ruku Rusiji. Uz sav uloženi trud i milijarde rubalja da se prodre prema Evropi, zašto bi Putin kvario sve ono što je stvorio povoljno po Rusiju tokom poslednjih godina u raštimanoj Uniji? Da li je Putinu u interesu da testira raspoloženje Nemačke pred izborom novog kancelara? Pitanje je retoričko.

Nema rat s ‘bratskim ukrajinskim narodom’

Ruski manevri i gomilanje hiljade vojnika i ofanzivne tehnike na granici sa Ukrajinom i u Crnomorskom basenu svečani je doček Bidena i obnove američke politike u Evropi. Huligan je spreman ponovo da udari po slomljenoj nozi Ukrajine i pokaže nove rizike od povratka “Ujka Sama” u ovaj deo sveta. Videćemo možda nove žrtve, dramatične slike i napetost, možda i neki sukob, ali oko velikog rata Volođa – blefira.

Isto kao što su svi bili podignuti na noge oko Pribaltika. Rusija bi mnogo izgubila i ništa ne bi dobila jednim takvim ratom u bivšim sovjetskim baltičkim republikama. Putinu treba Donbas da Ukrajinu godinama drži kao taoca i da joj preko Minskog mirovnog sporazuma nudi spas, koji je, u stvari, za nju kukavičije jaje, koje neće moći ni da nosi, niti da ga odbaci.

Iako su u Rusiji na jesen izbori za Dumu, a kampanje željne ratne slave, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Rusi ne razumeju i ne podržavaju rat sa “bratskim ukrajinskim narodom”, koji smatraju delom njihovog “ruskog sveta”. Krim je bio nešto drugo, jer ga Rusi smatraju istorijski teriotrijalno svojim i tu je Putin imao ogromnu podršku birača.

Da li će Rusija napraviti novi prodor u Ukrajinu? Možda, ali samo toliko da dobro uplaši EU, koja bi mogla da traži smanjenje napetosti između Washingtona i Moskve. Ruski rafal ispaljen na Ukrajinu odgovarao bi najviše Americi.

Mekani ruski prodor na Balkan

Zato je Rusija skoro neprimetno napravila mekani prodor u Crnu Goru, i to uz pomoć Srbije, što nije dovoljno ozbiljno ocenjeno na Zapadu. To je daleko veći uspeh Rusije preko svoje pravoslavne kominterne nego mogući desant 150.000 ruskih vojnika u Ukrajinu.

Isterivanje Rusije iz ovog dela sveta je neophodno i SAD su jedino te ko trenutno ima kapacitet to i da realizuje. Proterivanje ruskih diplomata iz Praga prvi je u tome korak. Potiskivanje Rusije iz Evrope oslabiće populiste i desničare širom EU-a. Nelojalne evropejce u Italiji i Austriji. Oslabiće neliberalne demokratije u Poljskoj i Mađarskoj, kao i autore non-papersa i kreativce novih podela na Balkanu, poput onih u Sloveniji.

I, na kraju, ako Moskva povuče šapu sa Balkana, to bi značilo smanjivanje manevarskog prostora za Aleksandra Vučića, Milorada Dodika i nove vladajuće garniture velikosrpskog sveta u Crnoj Gori. Bilo koji korak Bosne i Hercegovine prema NATO-u značio bi i realni znak da su Rusi u ovoj geopolitičkoj rundi sa Zapadom – poraženi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.