Jesu li Putinove nuklearne ambicije samo ‘tigar od papira’?

Na godišnjicu početka agresije na Ukrajinu, Vladimir Putin se odlučio na, naizgled, iznenađujući potez. Kao deo posade strateškog bombardera „Tupoljev Tu-160M“, Putin je leteo u kratkoj „misiji izviđanja“. Tokom posete Tatarstanu obišao je i fabriku aviona u Kazanu, gde se proizvode delovi za ruske avione.

Ovo nije prvi put da se Putin nalazi za komandama borbenog aviona. Još za vreme rata u Čečeniji, 2000. godine, Putin se našao na mestu kopilota u (tada veoma naprednom) lovcu-bombarderu „Suhoj Su-27“.

Putinova odluka da se nađe u kokpitu „Belog labuda“, kako glasi kodno ime aviona „Tu-160“, dolazi nakon gotovo jednoglasnih kritika međunarodne zajednice zbog još uvek nerazjašnjene smrti ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog u najstrože čuvanom zatvoru u Rusiji. Putin se suočava sa sve većim kritikama i u samom Kremlju, naročito od vrha vojnog rukovodstva, zbog čega je i promenio nekoliko ključnih generala u poslednjih godinu dana.

Činjenica da Rusija jednostavno više nema dovoljno domaćih granata, raketa i municije, te da deo naoružanja sada uvozi iz Irana (poput dronova „Shahed“), te iz Severne Koreje, baca veliku senku na napredovanje „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini.

Za ruski vojni vrh je verovatno još više ponižavajuća činjenica da sada gotovo polovina topovske municije kalibra 122 mm, te raketa za sistem „Grad“ dolazi iz Severne Koreje. Uz to, topovi kalibra 122 mm su još u vreme SSSR-a, početkom ’80-ih, smatrani prevaziđenim i neefikasnim protiv modernih vojnih sredstava drugih zemalja, naročito onih sa Zapada.

Isto važi i za „BM-21 Grad“, jedan od prvih ruskih višecevnih lansera, razvijenog još početkom ’60-ih. Sovjetski savez je imao više od 8.000 ovakvih sistema, od kojih je gotovo polovina otpisana „za staro gvožđe“ početkom ’90-ih. Ovaj sistem je još u vreme SSSR-a bio zamenjivan novijim sistemima „BM-27 Uragan“ i „BM-30 Smerč“.

Moderna verzija starog bombardera

Slično važi i za samog „Belog labuda“, za čijim se kontrolama Putin nakratko našao. „Tu-160M“ je modernizovana verzija najvećeg strateškog bombardera kojeg je imao Sovjetski savez, a taj status ima i danas u ruskom vazduhoplostvu. Prvi letovi su obavljeni krajem 1981, a sam avion je konstruisan kao odgovor na američki „B-1 Lancer“, sa kojim deli mnogo konstrukcijskih sličnosti.

I dok je SAD od tada za ulogu strateškog nuklearno sposobnog bombardera koristio „B-2 Spirit“, koji bi uskoro trebalo da bude zamenjen sa najnovijim „B-21 Raider“, Rusija se i dalje „pouzda“ u tehnologiju iz ’80-ih godina.

Kremlju je na raspolaganju najmanje 28 aviona „Tu-160“, od kojih je manje od pet u unapređenoj verziji M, koja koristi avioniku i navigaciju novije generacije. Takođe, analitičari NATO-a smatraju i da se radi na „stavljanju u pogon“ još tri „Tu-160“, koji su godinama bili korišćeni „za rezervne delove“ i to upravo u fabrici u Kazanu koju je Putin i posetio.

Podizanje morala nacije

Iako su brojni mediji na Zapadu ocenili Putinov let kao „jasnu poruku Washingtonu i Briselu“, a neki čak i kao „nuklearno zastrašivanje“, u praksi se gotovo sigurno radi o „podizanju morala nacije“, ali i nekoj vrsti predizborne kampanje.

Predsednički izbori sredinom marta su verovatno najbitniji od Putinovog dolaska na vlast, iako nema pravog protivkandiata. Opozicione aktivnosti u Rusiji su praktično zabranjene, a policija je nedavno privodila čak i građane koji su odavali poštu Navaljnom. U takvoj političkoj situaciji, Putinu je lako da „igra na nuklearnu kartu“, budući da to ima veliki odjek i u domaćoj, i u međunarodnoj javnosti.

Putin, kao i drugi visoki predstavnici Kremlja, poput Medvedeva i Šojgua, gotovo nikada ne govore o sporazumu „Novi START“, koji je na snazi od 2011. Tim sporazumom, Rusija i SAD su se bile složile da ograniče svoje nuklearne arsenale na manje od 700 interkontinentalnih raketa (ICBM), sa maksimalnim ukupnim brojem od 1.550 nuklearnih bojevih glava. Iako se Rusija jednostrano povukla iz ovog sporazuma u maju prošle godine, stručnjaci smatraju da Kremlj na raspolaganju ima manje od 300 operativnih nuklearnih bojevih glava.

Pored već pomenutog „Tu-160M“, nuklearni balistički projektili se mogu lansirati i sa podmornica klase „Borej“ i „Akula“, te sa pokretnih sistema „RT-2M Topol“ i „PM-2 Topol M“.

NATO procenjuje da se više od 80 odsto ruskih nuklearnih bojevih glava još od 1997. godine nalazi u podzemnim silosima za lansiranje, poput onih u udaljenim područjima u Kozelsku, Uzhuru, Dombarovskoj oblasti i oblasti Kartalaj u Dagestanu.

Kakav bi bio američki odgovor?

Pentagon je 2020. godine unapredio dotadašnje planove za „nuklearno odvraćanje“ (nuclear detterent). Oni se najvećim delom oslanjaju na mogućnosti ranog upozoravanja (early warning system) na samo na lansiranje ruskih (ili kineskih) nuklearnih projektila, kao i na sam pokret nuklearno sposobnih letelica i vozila unutar Ruske Federacije, a njima je unapređen i komunikacijski sistem „NC-3“ u slučaju nuklearnog napada. Takođe, po prvi put je data i mogućnost da američki predsednik direktno upravlja NCCS sistemom za „brzi nuklearni odgovor“. Ovo je, u praksi, doktrina koja zamenuje hladno-ratovsko „garantovano obostrano nuklearno uništenje“ (Mutual Assured Destruction, MAD). Ova doktrina je, u teoriji, prestala da važi raspadom SSSR-a početkom ’90-ih, ali je tokom godina, zbog sve bržeg naoružavanja Kine, te nuklearnih ambicija zemalja poput Irana, ona „oživljena“, te dodatno unapređena.

SAD je nedavno lansirao i šest novih špijunskih satelita, koji su deo „sazvežđa“ satelita namenjeni praćenju hipersoničnih i balističkih raketa (Hypersonic and Ballistic Tracking Space Sensor, HBTSS). Iako je u američkim medijima ovo predstavljeno kao „snažan odgovor Kremlju“, mnogo je verovatnije da je lansiranje bilo planirano dosta ranije, i pre početka agresije na Ukrajinu, budući da je drugi deo ovog sistema u orbiti već gotovo jednu deceniju. Ceo koncept se naziva PWSA (Proliferated Warfighter Space Architecture), ima najmanje 27 aktivnih satelita, a neki od njih se nalaze u niskoj Zemljinoj orbiti (LEO) iznad delova Ruske Federacije, kao i iznad Jugoistočne Azije i Kineskog mora.

Rat koga nikad neće biti

Putin je još 2007. godine predlagao tadašnjem predsedniku SAD-a, Bushu Jr. izgradnju zajedničkog centra za praćenje nuklearnog oružja u Moskvi.

Putin je tada nudio i modernizaciju radarskog sistema za rano upozorenje „Gabala“, koji je tada bio aktivan u Azerbejdžanu, te čak i izgradnju novog modernog centra ovog tipa na jugu Rusije. Zauzvrat, Putin je tražio uklanjanje raketnih sistema NATO-a iz baze u poljskom Redzikowu. Ova baza je danas jedan od ključnih sistema NATO u Istočnoj Evropi.

Ne treba zaboraviti ni američke bojeve glave u bazi Incirlik u Turskoj, jednoj od samo nekoliko NATO baza sa aktivnim nuklearnim oružjem. Iako Turska nije uvela nikakve ozbiljnije sankcije Rusiji, a brojne ruske kompanije tamo imaju „ćerke firme“ kako bi delimično zaobišle međunarodne sankcije, između 20 i 30 američkih bojevih glava „B-61“ su stalni podsetnik Kremlju „dokle može da ide“.

Putinove „nuklearne ambicije“, iako često preuveličavane u ruskim propagandnim medijima, te korišćene kao „dokaz velike ruske pretnje“ u evropskim i američkim političkim krugovima, više su „tigar od papira“ (ili u ovom slučaju „beli labud“), nego što predstavljaju realne vojne planove Kremlja.

„Niste nas slušali ranije, slušajte nas sad“, rekao je Putin početkom marta 2018. godine u obraćanju naciji, dok je iza njega na velikom ekranu prikazivan test novog nuklearnog sistema „RS-28 Sarmat“. Dve nedelje kasnije, Putin je pobedio na predsedničkim izborima, dobivši gotovo 78 odsto glasova izašlih birača. Pet godina kasnije, ceo scenario se u velikoj meri ponavlja, ali je sada i ulog mnogi veći – cela Ukrajina, kao i politička budućnost Rusije.