Pasoš Srbije je Dodikov pojas za spašavanje

Piše: Ratko Femić

Predsednik bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska Milorad Dodik dobio je pre neki dan pasoš Srbije, koji je, zbog njegovog glasovitog vlasnika, ponovo postao medijski atraktivan kao kada je bivša srpska snajka Adriana Lima izrazila želju da dobije tu crvenu knjižicu s grbom Srbije. Nije sporno što je Dodik dobio pasoš, jer na to ima pravo. Ne može se reći ni da je iznenađujuće, jer je on već govorio da mu je srce u Srbiji i da Beograd voli više od Sarajeva.

Mogućnost da Srbi iz regiona dobiju pasoš Srbije odavno postoji i obični građani, kojima je potreban, već je koriste. Nekima dobro dođe da se prehrani porodica; idu na bauštel u Austriju, Nemačku… Rade na crno i kombinuju – tri meseca na bosanski, tri na srpski pasoš. Moglo bi se reći da i Dodik koristi pasoš zbog preživljavanja, ali druge vrste. Nada se da može da mu pripomogne u političkom opstajanju.

Nije sporno što je Dodik dobio pasoš, jer na to ima pravo. Ne može se reći ni da je iznenađujuće, jer je on već govorio da mu je srce u Srbiji i da Beograd voli više od Sarajeva.

Ali interesantno je zašto se to desilo baš sad, odnosno zašto tek sad, jer Dodik je još 2007. godine, prilikom otvaranja Konzulata Srbije u Banjoj Luci, u prisustvu tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, predao svoj zahtev za srpsko državljanstvo. Čudno je to da je Dodik čekao na pasoš punih sedam godina ili je možda staru putnu ispravu iz nekog razloga oglasio nevažećom i izvadio novu, neko dojavio medijima i – eto priče u izbornoj godini.

Nedavno je Dodik optužio opoziciju u RS-u da vodi probosansku politiku. Dakle, jasno je kako Dodik hoće da kaže da jedini on vodi prosrpsku politiku, a srpski pasoš u tom nastojanju neće biti višak. Jer kad ponestane vrpci za presecanje, za nesigurnu vlast uvek je lekovit nacionalizam. “Izbori u oktobru će biti na priči o probosanski i prosrpski orijentisanim političkim partijama u RS-u, odnosno opozicionim partijama koje misle da grade Bosnu i Hercegovinu i nama koji mislimo da treba istrajati na konceptu jačanja autonomije RS-a do njene nezavisnosti”, rekao je Dodik.

Samo se jedan čovjek pita

Jeste da je čudna logika zagovaranje nezavisnosti neke autonomne celine, a onda uzeti pasoš druge države, ali baron iz Laktaša ne ide toliko u dubinu. Važan je samo utisak koji daje šminka ili fasada. Tako će, uz podršku medija, da još zacementira svoj status u odnosu na političku konkurenciju u RS-u i prikaže se kao čovek koji je politički, emotivno i duhovno (neki bi dodali – i poslovno) vezan za maticu Srbiju. Otud njegova bliskost – i politička i lična – sa svakom vladajućom garniturom u Beogradu, a naročito sa najmoćnijim eksponentima srbijanskog establišmenta.

Bio je u izuzetnim odnosima sa Vojislavom Koštunicom, a tek kako je voleo Koštuničinog rivala Borisa Tadića, naročito kada je njegova Demokratska stranka imala apsolutnu vlast u Srbiji… Toliko da je čak aktivno učestvovao u Tadićevoj kampanji 2012. godine, kada je pobedio njegov protivkandidat Tomislav Nikolić, čija je Srpska napredna stranka formirala Vladu. Adaptacija na nove okolnosti nije dugo trajala, te su Dodiku sada predsednik Nikolić i premijer Aleksandar Vučić isto ono što su mu ranije bili Koštunica i Tadić.

Dodik je Koštunici i Tadiću dodelio ordene, a Vučiću još nije. To ne znači da neće, već da Vučić takvo odlikovanje tek treba da očekuje, jer se bliže oktobarski izbori.

Sada, kada se u Srbiji za sve pita jedan čovek – premijer Vučić, jasno je kome Dodik gravitira. Doduše, Koštunici i Tadiću je dodelio ordene, a Vučiću još nije. To ne znači da neće, već da Vučić takvo odlikovanje tek treba da očekuje, ali ne zadugo, jer ako mu Dodik ne okači lentu do oktobra, kada se održavaju izbori, velike su šanse da posle neće biti u prilici to da uradi. Ali ne bi se moglo reći ni da Vučić izbegava Dodika, isto kao što ga nisu zaobilazili ni raniji gospodari iz Beograda.

Šta je tu po sredi? Da li je to samo uviđajnost predstavnika državnog vrha Srbije prema liderima Srba iz zemalja u regionu i potez kojim se pokazuje briga za sunarodnike u okruženju ili opet igrokaz koji treba da doda malo nacionalnog naboja kad ga zafali? Dobro je pričati o standardu, evropskim integracijama, smanjenju nezaposlenosti, borbi protiv korupcije, reformama… ali kad zatreba – valja se isprsiti, lupiti u grudi junačke i na razne načine demonstrirati nacionalni ponos. To se može i sa Dodikom pored sebe. Dok Evropejcima treba zbog dodvoravanja delu biračkog tela, nacionalisti ga vole, jer u njemu vide nekoga ko može da izbriše granicu između Srbije i RS-a, jer ako nas samo Drina razdvaja, jedino Dodik može da je popije.

Neka pasoša, može zatrebati

Zato ga možda nisu svi političari u Srbiji voleli, ali su ga često koristili – i medijski i zakulisno – jer u političkim kuloarima se često govorilo da Dodik govori ono što Srbija misli. Ali Srbija može i da pusti Dodika da priča, a onda da se nametne kao faktor koji kobajgi gasi požar. Da li to što je Dodik inventar na svim okupljanjima i političko-nacionalnim spektaklima raznih vlasti u Beogradu znači da Srbija podržava Dodika u njegovoj politici u Bosni i Hercegovini? Dodikovo zalaganje za dezintegraciju Bosne i Hercegovine već je bilo povod za susrete državnog vrha Srbije sa političarima iz belog sveta. Tada Beograd može da se pokaže kao faktor stabilnosti, odigra u interesu moćnijih igrača i usput izdejstvuje za sebe neke olakšice.

Dodikov politički razvoj govori da je reč o pragmatičnom političaru, majstoru prilagođavanja, čiji su lični (poslovni) interesi debelo isprepletani sa političkim. Bio je reformista Ante Markovića, govorio da je ponosan što nije učestvovao u ratu, na vlast je došao uz odlučujuću podršku međunarodne zajednice, čiji je bio miljenik (bivša državna sekretarka SAD-a Medlin Olbrajt ga je nazivala “daškom prolećnog Sunca sa Balkana”), a sada je neko ko redovno prkosi međunarodnoj zajednici, koja, zbog njegovog disciplinovanja, povremeno traži pomoć Beograda. Prvi je “probio led” i ugovorom se pobratimio sa partijom iz entiteta Federacija Bosne i Hercegovine (Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine Zlatka Lagumdžije), a pre neku godinu je izbačen iz Socijalističke internacionale zbog nacionalističkih eskapada.

Zato ga možda nisu svi političari u Srbiji voleli, ali su ga često koristili – i medijski i zakulisno – jer u političkim kuloarima se često govorilo da Dodik govori ono što Srbija misli.

Kao što je i deset najboljih sportista iz RS-a dobilo državljanstva Srbije, čime im je omogućeno da na svetskim borilištima nastupaju za Srbiju, tako će i Dodik moći da, u slučaju poraza na izborima, političku karijeru zameni karijerom reprezentativca u onome u čemu se, pored politike, najbolje pokazao – pravljenju novca i širenju imperije. Mogao bi da se pridruži timu srpskih tajkuna, jer već se u javnosti dosta špekulisalo o njegovoj imovini, poslovima i firmama u Srbiji.

A i politički obračuni se ovde često završavaju angažovanjem snaga reda. Mnoge karijere bivših predstavnika vlasti završene su optužnicama ili čak zatvorom. Stoga ne bi bilo loše imati rezervnu varijantu, za ne daj Bože. Bosna i Hercegovina je već gledala sličan film, kada se bivši član državnog Predsjedništva Ante Jalević od optužbi spasao bekstvom u Hrvatsku. Nije valjda to u pitanju u ovom slučaju, ali ko će ga znati na šta su sve spremni Dodikovi oponenti i koliko ima toga što predsednik RS-a ne bi želeo da se sazna.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera