Basara: U Srbiji je malo ljudi spremnih da otplaćuju svoj dug

Tačno je da bi mnogi želeli da stvari u Srbiji krenu u pravcu uljuđivanja, institucionalizacije i učvršćenja zakonitosti, pod uslovom da to uradi neko drugi, jer, zaboga, za “bolju Srbiju” je ispod časti da se aktivno bavi politikom, jer da “politika nije za poštene ljude”, kaže književnik Svetislav Basara.

Svetislav Basara objavio je, u izdanju beogradskog Službenog glasnika, novi roman Rekapitulacija. Objavljivanje knjige očekuje se uskoro u Zagrebu i Sarajevu.

U intervjuu govori o svojim redovnim “pacijentima”, sivoj zoni istinske vlasti beogradske čaršije, spavačima, procesima koji su utabali put Aleksandru Vučiću, političkom slepilu današnje Srbije. O negovanju kolektivnog mišljenja plemena zbog kojeg se Kosovo periodično “oslobađa” i “vraća”.

• Vaš novi roman Rekapitulacija, sa podnaslovom Nemi film (Službeni glasnik, Beograd 2023.) tematski i stilski nastavak je prethodnog Kontraendorfina. Reč je, naizgled, o novom tomu tragične srbijanske faktografije odenutom, kao što je i prethodni, u nadrealistične sekvence?

– Najpre, hajde da umesto “nadrealističke” koristimo reč “fantastične”, uz “nadrealizam” ide paket ideoloških značenje sa kojima ni posredno ne bih želeo da budem doveden u vezu. Sam naslov – Rekapitulacija – sugeriše da je tema svođenje računa, ali ne svođenje računa sa likovima i događajima o kojima pišem u romanu – mada će to biti prva pomisao večine čitalaca – nego svođenje računa sa srpskim jezikom koji su ti žalosni junaci doveli do prosjačkog štapa. Pokušaću to da objasnim na primeru jedne Koštuničine izjave (Vojislav Koštunica, predsednik SR Jugoslavije koji je zamenio Slobodana Miloševića, prim. aut.). “Rodio sam se mišlju”, bulazni Koštunica, “da je Kosovo bilo i da će uvek biti srpsko i sa tom mišlju ću i umreti.”

Naći ćete sijaset sličnih izjava, ali zadržimo se na ovoj. Taj iskaz može da prođe kao rečenica u osnovnoškolskom pismenom zadatku na temu “Volim svoju otadžbinu” – mada bih ja i osnovcima davao jedinicu zbog toga – ali kad se od te besmislice napravi politika, onda đavo brzo dolazi po svoje.

Iz dve ogromne proizvoljnosti – tačnije masne laži – na početku i na kraju te rodoljubice rečenice – nužno proizilaze politike zasnovane na masnim lažima koje se na površini stvarosti održavaju nasilnim putem. Kako nasilnim? Evo kako. Reci javno da Koštunica lupeta i laže, skočiće stotine botova koji se neće upuštati u dokazivanje istinitosti Koštuničinog lupetanja, nego će te optužiti da “predaješ Kosovo” i da “blatiš čoveka koji ga brani”.

Problemi se umnožavaju. Koštunica nije bio u stanju da misli (u hajdergerovskom smsilu “misliti “) ni u zrelim godinama, ali eto, kaže da je još na rođenju mislio da je Kosovo srpsko i da će i na umoru misliti da je srpsko. To je takozvano “kolektivno mišljenje”, mišljenje plemena. E sad, da bi to kolekivno mišljenje imao kakvo takvo uporište u javnosti, Kosovo se povremeno mora “oslobađati” ili “vraćati”.

Teško je definisati te zaumne procese racionalnim diskursom, zato sam pribegao fikcionalnom.

• Romanom defiluju vaši pretplatnici nacionalističke provenijencije, beležite grehove iz davne komunističke prošlosti, sadašnjost je uglavnom individualna preokupacija pripovedača. Prepoznaje se i ponešto autobiografsko?

– Puno je tu autobiografskog, mada mi namere uopšte nisu autobiografske. Naprosto, tako mi je lakše. Umesto da ispredam priču – i time se izlažem rizku da ispadne neuverljiva – koristim kao skelet banalne auobiografske detalje – recimo putovanje u Zagreb, operacije, i kafanske razgovore – oko kojih posle pletem dubinski narativ.

Slično je i sa “pretplatnicima” od kojih su mnogi, ako ne i svi, komunističku prošlost zamenili nacionalističkom. Iako se pominju maltene na svakoj stranici, svi su oni sporedni likovi, što bi bio samo njihov problem – ili možda sreća – da spletom istorijskih okolnosti, koje ja ne uspevam objasniti, ne vode glavnu reč i sve poslove.

I tu glavnu reč i poslove vode na način koji je približno verno predstavljen u Andrićevoj lestvici užasa, Kontraendorfinu i Rekapitulaciji. To što to čitaocu povremeno izgleda preterano, preuveličano, isuviše fantastično, ili čak nemoguće, je posledica kompresije. Tako to izgleda kad se period od 35 godina sabije na 300 strana. Slično kao u metafori o žabi koja se postepeno prilagođava povećanju temperatiure vode sve dok ne bude skuvana. Roman ekspresno skuva žabu. To je to.

• Otkud podnaslov Nemi film, roman je itekako glasan?

– Manje više svi moji romani imaju podnaslove koji ama baš ništa ne znače niti na nešto upućuju. To su najobičnije vinjetice, sitni konceptualizmi.

• Vaše izmišljotine (korektno bi bilo kazati fikcija) na momente se, poput dveju geometrijskih prava, spajaju sa realnošću. Kao da su neka buduća realnost današnje Srbije? Jedan vaš ugledni čitalac kaže, ocenjujući Rekapitulaciju, ‘beleške jednog ludaka’, ali i to da bi se ‘razumela Srbija danas, treba čitati Basaru’?

– Realnost je teška reč. Pre svega, realnost nije stanje, nego proces koji po pravilu izmiče ljudskoj percepciji. Ono što percipiramo, već je prošlo. Mislim da je “spajanje sa realnošću” poslednja stvar kojoj bi umetničko delo – bilo koje, ne samo književno – trebalo da teži. Problem sa, kako vi kažete, “budućom realnošću Srbije” je u tome što je sve što što vidimo, ne samo prošlo, nego nekoliko puta prošlo. Istorija Srbije nema “dubinu” zato što se događajima naprosto ne dozvoljava da “prođu”; sve se tu gomila, navodno se ništa ne zaboravlja (ali se prašta) ali mislim da tu suštinski nikada ništa nije upamćeno, ili je nakardno upamćeno. Posao pisca da napravi foto robot tog stanja, a zašto je to tako, na to pitanje odgovor bi trebalo da daju znalci iz mnogih drugih oblasti.

• Teško je sakriti ono što u naslovu svoje zbirke intervjua i rukopisa Mirjana Miočinović naziva ‘nemoć očiglednog’. Da li je Vaše hiperbolisanje način da se suočite s tim što živimo? Čemu očiglednom se današnja Srbija ne suprotstavlja? Ili, šta, uprkos svemu, ne može ili ne želi da vidi?

– Preterivanje je uveličavajuće staklo. Stvari se jasnije vide kad se povećaju, zar ne. Da ne bi bilo daljih zabuna – “to što živimo” živimo potpuno zasluženo, iako odgovornost za takvo stanje svaljujemo na seriju manje ili više nasilnih tirana. Nisu u Srbiji svi pojedinačno odgovorni, pogotovo ne svi u istoj meri, ali odgovornost pada na sve. Ako ne verujete meni, možda ćete poverovati Lešeku Kolakovskom. “Ako verujemo”- piše Kolakovski – “da je narod realnost koja živi i nastavlja svoje trajanje, onda moramo verovati da današnji narod odgovara za svoju prošlost, kao što pojedinac odgovara za svoju. To znači da danas moramo brinuti o otplati juče učinjenih dugova sa uverenjem da su to naši vlastiti dugovi, koje nam je pozajmila istorija. Stvar stoji slično kao sa prvobitnim grehom, koji ne prelazi samo sa oca na sina, već i sa pokolenja očeva na pokolenja sinova”. Kraj citata.

U Srbiji ne vidim nikoga – ili malo koga – spremnog da otplati ratu tog duga. Evo odgovora na drugi deo pitanja. Polovina Srbije se suprotstavlja Vučiću, ali je slepa za procese koje su Vučića dovele na vlast i napravile ga Vućićem. Kad je trebalo da se suprotstavi onima koji su utabali put Vučiću, ta polovina im se nije suprotstavljala. I ne samo što želi da vidi ništa od svega toga nego svakog ko joj skrene na to pažnju nabedi da “radi za Vućića”. Toliko o tome. Jeste ovo krajnje pojednostavljivanje, ali drugačije ne može.

• Kao da ste, nazire se, iako Vam to možda nije ni na kraj pameti, i u prosvetiteljskoj misiji (Atlas pseudomitologije, Kontraendorfin, Rekapitulacija). Pišete, ali i govorite, o slabostima – nazovimo mane ovoga puta tako – Srba u Srbiji, njihove vlasti i opozicije. Pominjete angažmane savremenih, naprednih ljudi koji nisu pročitani, ili su marginalizovani i zaboravljeni. Vidite li nekakav izlaz?

– Prosvećivanje mi zaista nije ni na kraj pameti. Vidim mnogo izlaza. Izlazi nisu problem, problem je što niko u Srbiji ne želi da izađe. Tačno je da bi mnogi želeli da stvari u Srbiji krenu u pravcu uljuđivanja, institucionalizacije i učvršćenja zakonitosti, pod uslovom da to uradi neko drugi, jer, zaboga, za “bolju Srbiju” je ispod časti da se aktivno bavi politikom, jer da “politika nije za poštene ljude”. Što je donekle tačno, ali ako ne uradite ništa da bi onemogućili nepoštene ljude da se dokopaju vlasti – ili ih bar osujetite u nepoštenju – post festum, jadikovke o “zarobljenoj državi” su bespredmetne. Država Srbija je zarobljena bez borbe.

Tačnije predala se. Đinđić je pokušao da animira inertnu populaciju da se prene iz letargije i da preuzme odgovornost i na kraju je završio pred streljačkim strojem. Poređenje, naravno, nije na mestu, ali upada u oči da su oni koji su sada najglasniji u arlakuanju na Vućiću, možda i glasnije arlaukali protiv Đinđića.

• Ko danas upravlja, odnosno, zaboravimo eufemizme, vlada Srbijom? Često u tom kontekstu govorite o čaršiji i salonima – ko u njima sedi?

– Uoubičajilo se smatrati da Srbijom vlada svemoćni Vučić. Ali to nije tako, niti je ikada bilo tako. U Srbiji uvek ima nekoliko prstenova moći od kojih je onaj najuži oko Vučića najvidljiviji, što uopšte ne znači da je najmoćniji. Mnogo je moćniji krug koji ja u šali nazivam “cincarsko-kalburska duboka čaršija”. To je siva zona uticaja čiji najuticajnji pripadnici nisu javno eksponirani. Isto tako se smatralo da je Milošević svemoćan. On to na površini i jeste bio, ali onoga trenutka kad je duboka čaršija procenila da je njegovo vreme isteklo – ili da je možda prekoračio nepisana čaršijska ovlašćenja – pušten je niz vodu.

Stvarni vladari Srbije su ljudi iz pomente ćaršije, uglavnom književnici, delovi vojske i crkve, oni su ti koji kreiraju dominantni narativ. Taj narativ potom širi srednji čaršijski ešelon, uglavnom volonterski i beslovesno. U tom ešelonu još ima živih volontera koji su propagirali socijalističko samoupravljanje, da bi potom Savu Kovačevića zamenili svetim Savom i zagovarali svetosavlje.

• Jedan neuspešni opozicioni političar pripisao vam je, pojednostavljeno, to da ste ‘Vučićev čovek’?

–  Ako mislimo na istog, to je sjajna ilustracija napred pomenutog “slepila za očigledno”. Taj je gospodin, naime, propustio da primeti – ako je ikada i primetio – da ja već 30 godini govorim i pišem sa pozicija politike stranke, čiji je predsednik postao u poslednjoj fazi njenog raspadanja. Ako vi onoga ko zastupa program stranke čiji ste predsednik – koji je dugo godina bio njen član – vidite kao Vućićevog čoveka, ili se – tačnije – pretvarate da ga vidite da biste se dodvorili koalicionim partnerima DS, onda to samo znači da Vučić nema nikakvih problema.

• Vojislava Koštunicu davno ste obeležili kao ‘spavača’; u nedavnom intervjuu, postavljajući pitanje u svojoj emisiji Crveni karton, taj ste atribut pripisali i bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Čiji su oni ‘spavači’?

– Čaršijini, čiji bi bili. Za otresitije poznavaoce političke scene – u koje ja nisam spadao, ja sam zakasnelo pametan – Đinđića, na primer, nije bilo sumnje da je Koštunica Milošević pod B, ličnost prihvatljiva za pansrpski mainstream, koji će – kad Miloševiću istekne rok rajanja – garantovati kontinuitet i ovekovečiti status quo.

Đinđić je, lakomisleno hrabar kakav je bio, računao da će se nekako izboriti sa Koštunicom. To što je streljan govori da je umalo uspeo u tome.

• Da li je kontinuitet srbijanske vlasti, zapravo, kontinuitet sa neuništivim nacionalizmom? Da li tu treba da vidimo razlog za Vaš politički angažman u Građanskom demokratskom forumu?

– To je taj kontinuitet. I to je taj razlog.