Kraj rata na prostoru bivše Jugoslavije tek nakon prestanka negiranja istine iz ’90-ih

Dio prozapadnih stranaka i zastupnika pokušavali su ukazati na potrebu suočavanja sa prošlošću i ulogom Srbije u ratovima devedesetih godina prošlog vijeka.  Jedan od prioriteta vlade Zorana Đinđića iz 2001. godine bilo je “savladavanje prošlosti”. Njegovim ubistvom skoro će stati ti procesi, a zemlja će nastaviti tonuti u potpuni revizionizam.

Tri decenije nakon okončanja ratova na prostoru bivše Jugoslavije u Srbiji se nesmetano slave razni zločinci. Šef obavještajne službe Srbije Aleksandar Vulin sredinom je jula objavio je da će stipendirati dvije studentice iz Bosne i Hercegovine, koje su glorifikovale Ratka Mladića, generala Vojske Republike Srpske, osuđen pred Međunarodnim sudom u Hagu za najteže ratne zločine iz devedesetih, uključujući i genocid u Srebrenici.

Gdje takva politika vodi Srbiju, i njene susjedne zemlje, prije svega Bosnu i Hercegovinu?

Sofija Mandić, autorica knjige ‘U krugu negacije’, koja se bavila istraživanjem stavova službenog Beograda u posljednjih 25 godina u odnosu na ratove devedesetih, kaže da će tek zaustavljanje negacije u svim zemljama bivše Jugoslavije označiti konačan kraj tog rata i početak bolje budućnosti. “U životu je uvek opasno kada odbijate da prihvatite realnost. Takav pristup neminovno vodi u stranputicu i nove greške”, rekla je Mandić Al Jazeeri.

• U vašoj knjizi ‘U krugu negacije’ govorite o kontinuiranom izbjegavanju službene politike da se suoči sa pogrešnom ulogom Srbije u ratovima devedesetih. Šta se promijenio u zadnje tri decenije u vezi sa tim? Vidite li barem mali napredak koji bi jednog dana mogao dovesti do šire katarze?

– U krugu negacije možemo da vidimo stavove narodnih poslanika, odnosno predstavnika građana, tokom punih 25 godina – od zaključenja Dejtonskog sporazuma do 2020. godine. U tom periodu Srbija je promenila čak devet skupštinskih saziva. Stranke na vlasti i u opoziciji su smenjivale i moramo reći da su pojedine stranke i pojedini poslanici pokušavali da ukažu na potrebu suočavanja sa prošlošću. Najjasniju politiku u tom pogledu imala je Vlada Zorana Đinđića iz 2001. godine. Đinđić je kao jedan od prioriteta Vlade naveo, kako on kaže, savladavanje prošlosti. Kao što znate, Đinđić je ubijen nakon samo dve godine mandata, a izvršioci ovog ubistva su se aktivno i javno protivili politici hapšenja, a naročito izručenja optuženih ratnih zločinaca. U tom smislu, Đinđićevo ubistvo je otupelo oštricu vlasti koja je smenila Slobodana Miloševića, bar kada je reč o odgovornosti za zločine. Bilo je jasno da pitanje suočavanja sa prošlošću nije nimalo bezazleno, te da postoje čitave državne, a naročito bezbednosne strukture koje su spremne da se na sve načine bore da do tog pogleda u prošlost nikada ne dođe.

To naravno nije opravdanje, ali jeste razlog zbog kog je glavna i najglasnija struja odnosa prema prošlosti bila ona negatorska. Tu politiku su sistematski i temeljno predvodile Srpska radikalna stranka (SRS) i Socijalistička partija Srbije (SPS). SPS je i danas na vlasti u Srbiji, zajedno sa većim partnerom (SNS) koji je nastao otcepljenjem od radikala.

• Koliko je opasna politika negacije? U kakvo društvo Srbija uopće izrasta, odbijajući da prizna odgovornost za brojne masovne grobnice iskopane početkom i krajem devedesetih? Dejan Ilić u predgovoru vaše knjige, čini mi se, taj dio srpske prošlosti naziva prošlošću koja odbija da prođe.

– U životu je uvek opasno kada odbijate da prihvatite realnost. Takav pristup neminovno vodi u stranputicu i nove greške. Međutim, u knjizi možemo videti dva koloseka kada je reč o priznavanju odgovornosti. Na jednom koloseku se nalazi brojčano dominantna nacionalistička politička elita (elita bi se moglo staviti i pod znake navoda – ovde se radi o skupini koja raspolaže praktično svim polugama društvene moći), dok su na drugom koloseku građani Srbije, odnosno njihovi stavovi.  Stavovi građana, koji su ispitivani periodično od 2001. do 2020. godine nam pokazuju da su najveći kočničari priznavanja istine i odgovornosti upravo političari. Građani dele neke zablude političara, ali su mnogo češće zbunjeni i sluđeni porukama koje čuju od njih. Međutim, od građana smo mogli da čujemo da su većinski protiv toga da optuženi i osuđeni za ratne zločine vrše bilo kakve javne funkcije i da su spremni da čuju istinu o ratovima devedesetih, pa makar ona i bila nepovoljna po Srbe. Građani su očekivali da takvu istinu saopšte Vlada i Narodna skupština. To se nažalost do danas nije desilo.

Drugim rečima, prošlost koja odbija da prođe nije nešto sa čim se prosečni građanin Srbije u potpunosti identifikuje. Život u prošlosti je pre svega konstrukt onih koji su potpirivali mržnju i rat a koji su, nažalost, i dalje u poziciji moći. Zašto su i dalje u poziciji moći je složeno pitanje, ali recimo da je najjednostavniji odgovor taj da su se stranke starog režima, pre svega SPS i SRS, prividno preobukle u mirotvorce i ljude ‘novog doba’. Međutim, ispod površine, one vode istu nacionalističku politiku.

• Šta je konačan cilj takve, revizionističke politike?

– To je dobro pitanje. Čitajući skupštinske transkripte ostala sam uverena da je jedini cilj ove politike da se od odgovornosti zaštite političke stranke i lideri koji su svojim delovanjem, pre svega kroz propagandu, omogućili političku pripremu i izvršenje zločina. Te stranke ne rade ništa drugo, već brane same sebe. Njih tokom ovih 25 godina suštinski nije zanimala odbrana Karadžića i Mladića, nisu ih zanimale zanemarene i zapostavljene srpske žrtve, iako su najčešće tvrdili da ih upravo to zanima. Kada zagrebete ispod tog prvog sloja, ostaje potreba da se odbrani zločinačka politika radi održanja na vlasti. Održanje na vlasti garantuje slobodu i zaštitu od krivičnog progona. Toliko je jednostavno.

• Koliko bi zaustavljene negacijskog narativa u Srbiji značilo za smirivanje napetosti u cijeloj regiji Zapadnog Balkana? Čini se da su ratne rane iz devedesetih jedna od ključnih prepreka za stabilizaciju Bosne i Hercegovine?

– Zaustavljanje negacije u svim zemljama bivše Jugoslavije bi označilo konačan kraj rata i početak budućnosti koju verujem da mnogi ljudi žele. Međutim, u knjizi o kojoj ovde govorimo ja sam pošla od teze da mi ne možemo jedni drugima da držimo lekcije o tome šta neko drugi treba da uradi. To je ono što najčešće viđamo kada dođu pojedine godišnjice – svako vidi šta je ono što onaj drugi radi pogrešno; šta nije pospremio u svom dvorištu.  Zapravo je jedino moralno održivo stanovište ono u kom prvo preispitujemo zločine koji su učinjeni u naše ime, uključujući tu i priznavanje kako je politika zločina dobila podršku. Verujem da svaka zemlja regiona treba da se okrene sebi i da postavi to pitanje. Imajući u vidu da živim u Srbiji, osećam odgovornost da to pitanje postavljam u svojoj zemlji, sve do izlaska iz kruga negacije. Verujem da je taj izlazak moguć i da će se nove političke generacije u Srbiji kretati u tom pravcu.

• Zašto vam je bilo važno da prošlost Srbije koju tretirate u knjizi podijelite na ratnu i tranzicijsku?

– To je jedna od podela koju možemo da vidimo (neke druge podele se odnose na vremenske periode, događaje, političke stranke).  Zaključno sa 1999. godinom oružani sukob na Kosovu i Metohiji je i dalje u toku. Tek 2000. nastupa mir i dolazi do smene Slobodana Miloševića. To je period koji se može nazvati tranzicionim, prelaznim, koji je trebalo da vodi ka nekom novom sistemu – ne samo u ekonomskom, već i u političkom i vrednosnom smislu.

U Srbiji je trenutno bilo kakav razgovor o ratnim zločinima i prošlosti ‘pauziran’. Zvanično je to tako jer vlast kaže da ne možemo više da gledamo u prošlost, da se moramo okrenuti budućnosti. Aleksandar Vučić je to formulisao kao – moramo uzeti dvogled umesto retrovizora. Moje uverenje, u kom su me učvrstile i skupštinske rasprave u koje sam imala uvid, jeste da je ova pauza u odnosu na prošlost nastala samo zbog toga što stranke i akteri starog režima ne mogu da sude sami sebi. To se naprosto ne može očekivati i oni pronalaze razne izgovore zbog kojih ova tema navodno više nije aktuelna i nije važna.

Kada dođe do političke promene koja će politički marginalizovati stranke starog režima i njihove protagoniste, a do toga će neminovno jednom doći, tek onda će se otvoriti siguran prostor za otvoren razgovor o prošlosti.