Sakriveno iza ‘željezne zavjese’: Rusko oružje u rukama NATO vojnika

Raspad Sovjetskog saveza, koji je počeo padom Berlinskog zida 1989. i trajao nekoliko narednih godina, promenio je celokupnu geopolitičku mapu sveta, a njegove posledice se osećaju i danas.

Istoričari i analitičari se slažu da je trenutni sukob u Ukrajini velikim delom posledica (ne)rešenih odnosa današnje Ruske Federacije i NATO-a, kao i problema unutar same Ukrajine, koji sežu gotovo vek unazad.

I sam Vladimir Putin često napominje „istorijsko pravo Rusije“ te „tekovine duge nekoliko vekova“ na prostoru današnje Ukrajine.

Sporazumi samo na papiru

Na svom vrhuncu, SSSR je imao više od 60.000 komada različitog oružja za masovno uništenje – od balističkih projektila sa nuklearnim bojevim glavama, različitih vrsta hemijskog i biološkog oružja, sve do „konvencionalnih“ bombi velike razorne moći. Da situacija bude gora, i SSSR i tadašnje članice NATO-a, na čelu sa SAD-om, su se još ’70-ih godina obavezali nizom sporazuma da više neće širiti svoje zalihe oružja za masovno uništenje. Nakon raspada SSSR-a postalo je jasno da su ovi sporazumi važili samo na papiru.

Početkom ’90-ih, od nekadašnjeg Varšavskog pakta, svojevrsnog političkog i vojnog „kišobrana“ Kremlja, već je nastalo desetak novih, nezavisnih zemalja – Estonija, Letonija, Litvanija, Azerbejdžan, Gruzija, Moldavija, Ukrajina, Poljska, Češka, Slovačka. Većina bivših sovjetskih republika je već krajem ’80-ih bila „zagledana u Zapad“, te priželjkivala ne samo nezavisnost, već i integraciju sa tadašnjom novom Evropom. I sama Nemačka, sada ujedinjena, imala je planove da za brzi rast nove Evropske unije treba integrisati i što više bivših članica SSSR-a na istoku Evrope.

Iako je nova ruska država imala „garancije“ SAD-a da se NATO neće širiti dalje od hladnoratovskih granica, to se ipak nije desilo. Za praktično jednu deceniju, mnoge bivše sovjetske članice su postale i članice EU-a, ali i članice NATO-a – i to jedne od ključnih članica. Tako se danas u nekadašnjem „srcu“ Varšavskog pakta – Poljskoj, nalazi verovatno najbitniji kompleks NATO-a i SAD-a na evropskom tlu.

Ruski avioni na njemačkom nebu

Ipak, u naoružanju mnogih članica NATO-a se i danas u velikom procentu nalazi naoružanje koje datira još iz vremena SSSR-a, ili je pak, u velikoj meri zasnovano na dizajnu i tehnologijama iz ’80-ih godina.

Čak je i Nemačka do kraja ’90-ih imala u svom vazduhoplovstvu 24 aviona MiG-29 (od kojih četiri pomorska MiG-29UB), stacioniranih u bazi u Preschenu. Oni su korišćeni za obuku pilota, kao i za „head to head“ vežbe sa američkim i evropskim avionima.

Češka je svojih devet aviona MiG-29 povukla iz upotrebe 1996, zamenivši ih sa Poljskom za helikoptere W-3 „Sokol“ (današnji „Leonardo“).

Zanimljivo je da je Mađarska svoje avione ovog tipa dobila tek 1993, i to kao vid kompenzacije sa Rusijom. Oni su korišćenih sve do 2011, kada su neki otpisani, a neki ponuđeni na prodaju. Slično, i Rumunija je koristila ove avione duže od jedne decenije, a „penzionisala“ ih je 2003.

Slovačka je takođe „penzionisala“ svoju flotu ruskih aviona, ali ih je i zadržala u hangarima. Početkom marta ove godine, Vlada Slovačke je dala zeleno svetlo za isporuku dvanaest letelica MiG-29 Ukrajini, što je i realizovano do početka maja.

Bugarska, sa druge strane, i dalje koristi ove avione. U vazduhoplovnoj bazi Ignjatijevo nalazi se 12 aviona MiG-29, a njihova zamena je planirana naredne godine kupovinom američkih F-16AB (varijanta PW-220 „Block 4“).

Članica NATO-a protiv američkih aviona

Turska, kao jedna od najvećih armija unutar NATO-a je, uprkos protivljenju zvaničnog Washingtona, kao i Brisela, 2019. godine završila kupovinu ruskog protivvazdušnog sistema nove generacije S-400. Iako zvanična Ankara i danas drži sve detalje ovog „deala“ sa Moskvom daleko od očiju javnosti, najverovatnije se radi o četiri baterije sistema S-400 (u verziji ‘Trijumf PMU-3’), sa 36 lansera i oko 200 projektila. Inicijalni sporazum Ankare i Moskve iz 2017 je projektovao cenu celokupnog sistema na oko 1,7 milijardi dolara, ali je po informacijama zapadnih službi bezbednosti, na kraju čitav „posao“ iznosio više od 2,4 milijarde dolara.

Zbog nabavke sistema S-400, Turskoj su u decembru 2020. godine uvedene sankcije, korišćenjem američkog CAATSA zakona. Turska je (za sada) jedina članica NATO-a koja je kažnjena ovim vidom sankcija, a zbog njih je isključena i iz daljeg učešća u razvoju aviona pete generacije F-35.

Countering Americas Adversaries Through Sanctions Act (CAATSA) je američki Federalni zakon, donešen 2017, prvenstveno kao sredstvo za uvođenje međunarodnih restrikcija Iranu. Kasnije je ovaj zakon korišćen i za uvođenje sankcija Severnoj Koreji, kao i Rusiji nakon početka agresije na Ukrajinu. Iako je zakon u avgustu 2017. potpisao tadašnji američki predsednik Donald Trump, on je ostao i njegov veliki kritičar, navodeći da je „neefikasan“, te da „ima ozbiljne nedostatke“.

Stručnjaci smatraju da razlog zbog kog se je Turska, američki saveznik i članica NATO-a, našla na udaru CAATSA zakona, leži u poverljivim izveštajima američkih bezbednosnih službi iz 2019 i 2020. Po njima, Turska je u barem jednom slučaju (a verovatnije tri) testirala sistem S-400 tako što je njime pratila avione F-16 američke proizvodnje za vreme međunarodne vežbe „Eunomia“ iznad Mediterana 2019. godine.

Pomoć Ukrajini

Za to vreme, zvanični Kijev i dalje očekuje pomoć i isporuke oružja iz zemalja NATO-a, pre svega onih evropskih „suseda“ koji i dalje poseduju velike zalihe municije kompatibilne sa ruskim i ukrajinskim sistemima.

Iako SAD prednjače po vrednosti vojne pomoći Ukrajini, sa više od 46 milijardi dolara, odmah iza njih iz Evropske unije je Poljska, sa gotovo 2,5 milijardi dolara u oružju i municiji. Tu je i Velika Britanija, koja više nije EU-članica, sa više od četiri milijarde dolara, ali je ovo oružje i oprema većim delom „nekompatibilno“ sa snagama bezbednosti Ukrajine. Ovo je i jedan od glavnih faktora – Kijevu su preko potrebni oružani sistemi koji su „poznati“ jedinicama na terenu, poput već pomenutih aviona MiG-29.

Iako su se američki raketni sistemi HIMARS i Javelin pokazali odličnim u odvraćanju ruske invazije, za svaki ovakav sistem su potrebne posebne obuke, te dosta vremena, a vreme je upravo ono čega Ukrajina sada ima najmanje.