Marko Vidojković: Srbija propada zbog velikosrpskog nacionalizma

Najnovija medijska kampanja u Srbiji koju je potaklo kratkotrajno hapšenje glavnog urednika lista Informer, bliskog srbijanskom predsjedniku Aleksandru Vučiću, ponovo je u prvi plan izbacila novinare koji otvoreno kritikuju vlasti sa istočne strane Drine.

Objašnjeno najjednostavnijim žargonom, ako urednik Informera može u zatvor, kako to da su oni koji konstantno “blate” i kritikuju vlasti, na slobodi? I tako, u srbijanskoj javnosti se ponovo priča o „izdajnicima“, među kojima je i Marko Vidojković, pisac, novinar, umjetnik i muzičar koji je nedavno napustio Srbiju zbog silnih prijetnji smrću koje je godinama dobijao.

Posljednje djelo Vidojkovića, autora 12 knjiga i dobitnika nagrade „Kočićevo pero“, bestseler iz 2021. nazvan Đubre, koje govori o realnosti Srbije pod postojećim režimom, u kojem sve počiva na kriminalu vladajuće elite i njenih podanika, imalo je ogroman odjek, no, ono je bilo samo jedna od karika lanca mržnje koji ga je zbog silnih kritika na račun vlasti, sve čvršće ovijao.

Na kraju, Vidojković je napustio Srbiju.

„Na početku mogu reći da nisam ja odlučio da napustim Srbiju. Nekoliko međunarodnih organizacija procenilo je moju bezbednosnu situaciju i bukvalno su me naterali na hitnu relokaciju. Stručnjaci su ocenili da je situacija u kojoj smo supruga i ja živeli zadnjih godina neizdrživa i da podhitno moramo biti sklonjeni ne bismo li izašli iz života pod neprekidnim pretnjama i kampanjama“, rekao nam je u razgovoru koji je vodio sa nepoznate lokacije.

“Srbija je zatvor za svakoga ko se usudi da kritički govori o režimu i ide mimo te trasirane priče o zlatnom dobu, velikim uspesima, „srpskom svetu“ i svega onoga što se nabija u mozgove ljudima od strane režima i njegovih medija. Na jednom od protesta 2019. u Pančevu prvi put sam uporedio Srbiju sa zatvorom zbog onih koji su otišli iz Srbije jer u njoj nisu mogli naći sreću. Tada sam rekao – ‘kada si u zatvoru, jedina ti je želja da odeš iz zatvora, a kada odeš, poslednja ti je da se tamo vraćaš’.

Sada sam u situaciji kao da sam izašao iz zatvora. Pogrešno sam pretpostavljao da je Srbija neko bojno polje u kome ja vodim neku borbu za bolje društvo, demokratiju, ljudska prava… Ne, to je zatvor u kome imamo upravnika, čuvare i robijaše, a među robijašima su, što je najgore, oni kojima se sviđa što su u zatvoru. Meni je krajem 2022. zaista pregorelo. Nisam mogao da sedim u sredini u kojoj su članovi moje porodice pod neprekidnim stresom zbog mene i onog što radim. Kad sam se obratio međunarodnim organizacijama, i ja sam imao u mislima neku privremenu relokaciju, čisto zato što se onakav način života može porediti sa pokušajem ubistva. Razočaravajuće je koliko brzo do istog tog zaključka dođu strani eksperti kad ih suočiš sa dokazima i onime što ti se dešavalo. Oni kažu ‘vaš način života je neizdrživ i tako ne može da se živi, već samo razboli i umre'“.

• Šta su vlasti radile na sve te prijetnje o kojima govorite?

– Vlasti su generator pretnji. U tome i jeste najveći problem, što su sve pretnje koje sam dobijao posledica sledećeg modus operandija – neko iz vrha režima reaguje na nešto što sam rekao ili kritikovao, napravi od mene metu, a onda njihovi mediji uđu u kampanju koja me predstavlja izdajnikom. Kako se ona zahuktava, kreću pretnje smrću. Uvrede neću ni da spominjem, one su bile svakodnevne i mere se u hiljadama. Izuzetno mi je drago što nisam više među takvim narodom. Ne bi bilo mudro očekivati od režima koji generiše mržnju prema neistomišljenicima, kampanje, pretnje…, da će nešto da reši. Možemo pričati o jednom i po rešenom slučaju. Kažem ‘i po’, jer sumnjam da je u jednom slučaju reč o žrtvenog jagnjetu. Tužilaštvo ne odgovara, do policije ne možeš niti doći, a i da dođeš, imaš u vidu da je tadašnji ministar unutrašnjih poslova bio Aleksandar Vulin, koji mi pretio hapšenjem. Šta onda očekivati?

• Da li Vaša relokacija znači i da odustajete od borbe za neku bolju Srbiju, da prihvatate poraz od onih koje ste opisali u svojoj knjizi ‘Đubre’?

– Ja borbu sa slobode nastavljam još jače nego dok sam bio u „zatvoru“. Primećujem tek sada koliko sam bio stegnut autocenzurom. Misliš da daješ sve od sebe, misliš da si iskren, a onda shvatiš koliko si tema izbegao jer znaš da će ti se čitav srpski svet sručiti na glavu ako nekoliko puta pomeneš Srebrenicu ili ono što ti smeta kod srpskog nacionalizma. Ako kreneš da preteruješ, stići će te kazna. Tek sada to primećujem, jer opušteno pišem i govorim. I tada sam bio glasan, ali kada jednom kažeš da se u Srebrenici dogodio genocid, odmah dobiješ pretnju klanjem na kućnom pragu. Uvek odmah dobiješ po njušci od režima. Za takve stvari nema milosti dok god je taj nacionalistički narativ dominantan u srbijanskom društvu.

• Mislite li da bi neka druga vlast u Srbiji bila bolja?

– Ne vidim alternativu, jer je osnovni problem u tome što bi prava alternativa trebala biti građansko-liberalna, a ne nacionalna. Bojim se da je ta industrija nacionalnog transa, kako je rekla istoričarka Dubravka Stojanović, koja je započela još 80-tih godina, a kojom je srpski narod zatrovan od strane nacionalističke elite, bespovratna. Niko nije pokušao da nas vrati u rikverc, već se forsirala nacionalna priča da Srbi treba da žive u jednoj državi i kako su srpske zemlje apsolutni prioritet. Ne vidim da je iko od toga odustao, izuzev nekih marginalnih faktora. Da Vučić i njegova mafija izgube vlast, sutra bismo imali jednu apatiju, crnu rupu sa gomilom nacionalističkih stranaka, koje su nacionalističke da bi se dodvorile glasačkom telu. To je ono što je najstrašnije. Ti ideali iz doba 80-tih i Slobodana Miloševića pretvorili su se u kalkulaciju za glasove jer se nije radilo na edukaciji glasača. Zato danas niko ne može otvoreno govoriti o tome šta se dešavalo u Hrvatskoj, BiH i Kosovu i Metohiji.

• Kakvo, onda, zamišljate način da Srbija bude bolja? Šta bi se moglo desiti da se situacija promijeni?

– Ne vidim način da će biti bolja. Mislim da Srbija srlja u propast. Možda se već nalazi u propasti zato što se propast jedne zemlje ili naroda ne dešava u jednom danu. Prisustvujemo propasti Srbije i srpskog naroda upravo zbog paradoksalno velikosrpske nacionalističke politike. Gomila naroda se raselila a njom se upravlja maćehinski – a ne domaćinski. Zemlja je zatrovana, voda je zatrovana, ljudi su zatrovani. Ne vidim budućnosti, što ne znači da treba da se obesim, niti ja, niti neko drugi ko drugačije misli. Moramo po nekom nagonu da nastavimo da radimo, samo je pitanje šta ćemo da radimo.

Rekao bih da su meni u zatvoru Srbija prošle najbolje godine za pisanje knjiga. Užasne muke sam imao pišući ‘E baš vam hvala’ i ‘Đubre’. Te knjige jesu bestseleri, ali smučile su mi se, jer sam ih jedva pisao, u najgorim mukama. Ni u jednom trenutku ih nisam pisao u miru nego usred rata koji sam vodio za takozvano bolje sutra i Srbiju. Nije ništa strašno ako jedna zemlja propadne, strašno je što pojedinci koji žele dobro toj zemlji propadaju boreći se i gube svoj jedan jedini život u uzaludnoj borbi. Traće ga kao da će imati nekih novih 11 godina koje su izgubili pod Miloševićem ili skakutali u mestu pod takozvanim demokratskim vlastima. A bile su demokratske što zato što nisu proganjale živote svojih kritičara.

• Svi ovi problemi, elite, njihovi podanici i kriminalne grupe koje ste opisali u knjizi nisu problem samo Srbije, već i drugih zemalja ove regije. Postoji li za sve nas svjetlo na kraju tunela?

– Ta je slika posledica nezavršenih ratova, ostanka na vlasti kriminogenih i ratnohuškačkih elita, pre svega u Srbiji, kao najvećoj od zemalja, ali nacionalizam se dobro prodaje svuda na Zapadnom Balkanu. Nacionalizam kao oruđe za zavađenje građana i bogaćenje kriminalnih elita. Ni u jednom društvu ne postoji zdrava ekonomija, a u retkim je zdrava demokratija. Rekao bih da je na Kosovu demokratija prilično zdrava, jer se tamo dešavaju određene promene. I u Crnoj Gori ima demokratije, jer se vlast menja na izborima. U Srbiji to ne vidimo. Vlast je nesmenjiva, jer to nije vlast, već organizovani kriminal.

• Hajdemo malo izaći iz okvira Srbije i skrenuti na temu zvanu rat u Ukrajini. Šta za Vas znači srbijanska ‘neutralnost’?

– Stav Srbije je kukavički. Odavno je trebala da zauzme stav koji je u potpunosti u skladu sa politikom Evropske unije i SAD-a. To se nije desilo. Srbija ima veliko opterećenje, naročito predsednik, jer je svoju imperiju u ovoj deceniji gradio na idolopoklonstvu Putinu. Teško se sada otrgnuti od heroja i spasioca kakvim se predstava Putin u Srbiji, jer to sigurno ima svoju cenu. Rusija jeste ekonomski prisutna u Srbiji, ali mnogo je prisutnija EU. Bojim se da je Rusija prisutna u Srbiji na najgori način. Vučić je dužan Putinu za opstanak na vlasti, za korištenje sve tehnologije i metoda Putina za opstanak na vlasti i obračune sa neistomišljenicima i kritičarima. Ne može sada tako lako da kaže da je Putin ratni zločinac. Srpski režim je isprao mozak ogromnom broju stanovništva koje i dalje veruje da je Ruska Federacija nama najbliža država. Putin je čak i omiljeniji od Vučića.

• Kad je riječ o odnosu Srbije prema susjedima, BiH, Kosovu i Crnoj Gori, kako biste ocijenili njenu politiku?

– To je teška tema, jer, otkako se pojavila teorija o srpskom svetu, za koju ne znam je li izašla iz srpskih ili ruskih mozgova, radi se na namernoj destabilizaciji regiona. Kad se pogleda stanje u Republici Srpskoj, to je zastrašujuće, a to ne bi moglo bez zelenog svetla iz Srbije ili Rusije. Kada vidimo kako se vrše pregovori sa Kosovom i da se u danima kada treba da se primenjuje tzv. sporazum, koji je po mom mišljenju fijasko, dešava paljenje automobila sa kosovskim tablicama na severu Kosova, hapšenje onih koji su osumnjičeni, pa onda pretnje ustankom Srba na severu, to govori koliko su bili uspešni pregovori Vučića i Kurtija. Isto je zastrašujući uticaj velikosrpskih nacionalista na izborima u Crnoj Gori. Podržali su pobednika, i vlast i opozicija u Srbiji.

Meni je drago što se Jakov Milatović zasad ponaša suprotno od onoga kako bi srpski nacionalisti voleli. On neće priznati Kosovo, produbit će saradnju sa NATO-om i obećava da će Crnu Goru za pet godina uvesti u EU. To je ohrabrujuće, ali čovek je tek došao na vlast i ima puno nepoznanica vezanih za njega. To što je iz Srbije dobio tapšanje po ramenu nije ohrabrujuće, ali njegovi potezi zasad jesu. No, mi smo u situaciji da treba da se tresemo za izbore u celoj regionu, zbog uticaja Srbije, a jasno je da taj uticaj ne može u skorije vreme biti sprečen. Samo se bojim da nekome ne prekipi sa takozvane druge strane i da taj neko ne krene u obračun silom sa takozvanim srpskim narodom, odnosno, Srbijom. Da se to ne prelije u nasilje i oružani sukob, jer bi haos na ovim prostorima savršeno odgovarao Rusiji.