‘Patriot’ za patriote u Ukrajini

Iako su gotovo od samog početka ruske agresije na Ukrajinu Sjedinjene Američke Države odbijale da isporuče pomoć u vidu raketa velikog dometa i sofisticiranijih sistema protivvazdušne odbrane, Bela kuća je ovog meseca ipak odobrila slanje novog kontingenta pomoći.

U okviru njega, centralno mesto zauzima PVO sistem ‘Patriot’, ili ‘MM-104’, kako mu glasi zvanični vojni naziv unutar NATO-a. Ovaj sistem je od preke važnosti za ukrajinske snage bezbednosti, budući da ruski agresor poslednjih meseci sve više koristi razne vrste raketa, te novu vrstu dronova koje je nabavio od Irana.

Rakete za slobodno nebo

Sistem MM-104 ‘Patriot’, naziva se, zajedno sa drugim sličnim sistemima SAM, skraćeno od ‘Surface to Air Missile’, tj. ‘raketni sistem zemlja-vazduh’. On je verovatno najkorišćeniji PVO sistem na svetu – koriste ga Nemačka, Japan, Izrael, Poljska, Holandija, Saudijska Arabija, Kuvajt, Grčka, Španija, UAE, kao i druge zemlje članice NATO-a. Južna Koreja je takođe nabavila deo svojih sistema ‘Patriot’ kao korišćene od Nemačke.

Sistem je prvi put koncipiran kao ‘nova vrsta poluautonomnog PVO sistema’ još početkom osamdesetih. Američko ministarstvo odbrane (DoD) je u to vreme bilo svesno da strategija ‘poslednjeg odgovora’ (final response) korišćenjem balističkih raketa srednjeg i velikog dometa nije realan scenario, te da se treba fokusirati na strategiju ‘nadmoći na nebu’ (air superiority). Uz razvoj nove generacije aviona-lovaca i bombardera (prvenstveno F-16 Block II, F-117 i B-2), Pentagon je u to vreme zahtevao i razvoj nove vrste sistema za obaranje neprijateljskih letelica, kao i dirigovanih raketa. Izbor je pao na kompaniju ‘Raytheon’, koja je dugi niz godina bila snabdevač za američku vojsku. Ona je takođe proizvela i prve američke rakete za PVO sisteme, ‘SAM Lark’ pedesetih, te ‘AIM-7 Sparrow’ i ‘MIM-23 Hawk’ šezdesetih godina prošlog veka.

Sam sistem ‘Patriot’ ima četiri glavne funkcije: lociranje mete, upravljanje nišanskim sistemom, precizno navođenje radarom i samo lansiranje projektila. Čitav sistem je od samog početka zamišljen kao modularni, kako bi se kasnije svaka od ove četiri glavne funkcije mogla nezavisno unapređivati.

Najčešće se sistem sastoji iz dva vozila – teška kamiona ‘M977 HEMTT’ (poslednje dve decenije i M985 HEMTT), ‘AN/MPQ-53’ radarskog sistema, ‘MSQ-104’ komandne stanice, i opciono ‘OE-349’ dodatnih radarskih panela, te ‘EPP-III’ generatora. Neke verzije ‘Patriot’ sistema imaju i nekoliko izdvojenih ‘M-901’ lansirnih stanica, koje dalje mogu imati ‘PAC-2’ ili ‘PAC-3’  lansere sa četiri ili osam raketa. Takođe, u mornaričkoj verziji, lanseri mogu podržavati i do 16 ‘MSE SkyCeptor’ raketa. Više ovakvih sistema na jednoj lokaciji obično ima i ‘ICC’ glavnu komandu stanicu, iz koje se može istovremeno pratiti i nezavisno gađati do 10 meta. Najnovija verzija sistema ima i vezu ka ‘Zajedničkom sistemu za upravljanje vatrom na bojištu’ (JTIDS), što znači da ‘Patriot’ može da obori metu koju je u vazduhu označio prijateljski avion, ili letelica za izviđanje (E-3 AWACS).

Otporan na ometanje

Radarski sistem je otporan na ometanje (IFF), te i sam može ometati ciljnu letelicu ili projektil (ECCM sistem). Za razliku od klasičnih radara sa pokretnom antenom, ‘Patriot’ ima ravni četvrtasti panel ‘FPA’ (flat phased array), koji ima daleko bolje pokrivanje neba radarskim snopom. Sam radar, uz ‘ECS’ kontrolnu stanicu, košta šest miliona dolara, a u zavisnosti od broja lansera, jedna baterija ‘Patriot’ sistema košta od 30 do 45 miliona dolara. Takođe, cena zavisi i od vrste i generacije projektila koji se koriste. Prva generacija se naziva ‘MIM-104 Standard’ i koristi se mahom za gađanje letelica. Druga generacija raketa ‘104 D/E’ je deo unapređenog sistema lansera ‘PAC-2’, i ima delimično mogućnosti presretanja letelica ili projektila, te samostalnu promenu kursa i izbor mete u toku leta. Nova generacija lansera i raketa ‘PAC-3’ je ‘F/I’ (full interceptor, raketa presretač), sa modernim ‘Ka band’ radarom, i sa ‘hit to kill’ (uništenje kinetičkim udarom) mogućnostima.

Ukrajini će, najverovatnije, biti isporučeni ‘Patriot’ sistemi ‘PAC-2/GEM’ generacije, koji su i najbrojniji. Ova generacija je proizvođena od početka devedesetih, pa sve do 2006. godine. ‘GEM’ verzija označava ‘Guidance enhanced missile’, tj. rakete sa unapređenim navođenjem do mete. U odnosu na prvu ‘104 Standard’ generaciju, ‘GEM’ ima i ‘PFS’ tj. sistem aktiviranja u blizini mete, što je ključno za obaranje neprijateljskih letelica dronova ili projektila koji dolaze pod velikim uglom. Takođe, ova verzija sistema ima i unapređenje radara, koji može da ‘vidi’ i letelice sa malim radarskim otiskom, poput iranskih dronova ‘Shahed-136’ koje Rusija koristi za napad, najčešće na ukrajinsku elektro-mrežu, ali i civilne ciljeve.

SAD gotovo sigurno neće Ukrajini isporučiti ‘PAC-3’, odnosno najnoviju generaciju ‘Patriot’ sistema, kako ih tamošnje snage bezbednosti ne bi koristile na napad unutar same ruske teritorije. Kremlj je već upozorio da ‘će srazmerno odgovoriti u slučaju da se Patriot koristi protiv ciljeva unutar Rusije’. U zavisnosti od verzije, sistem ima domet od 40 do više od 100 kilometara, tako da postoji i realna mogućnost da mete obara dok su još uvek u ruskom vazdušnom prostoru.

Savršeno nesavršeni sistem

‘Patriot’ je prvi put korišćen u Prvom zalivskom ratu početkom devedesetih za odbranu ciljeva  i snaga na zemlji od Iračkih ‘Scud’ raketa. U februaru 1991, više od stotinu ‘Scud’ raketa je palo na položaje 14te američke divizije u gradu Dhahran u Saudijskoj Arabiji. Tada je, uprkos tri aktivna ‘Patriot’ sistema, poginulo 28 američkih vojnika. Kasnije je otkriveno da je ‘Patriot’ imao softversku grešku, te da mu je efikasnost bila manja od dvadeset odsto. Softverka greška je u nekim slučajevima dovodila i do toga da se cilj promaši i za čitavih 500 metara. Nedelju dana kasnije, tadašnji predsednik SAD, George H. W. Bush, je lično otišao u fabriku ‘Raytheon’, gde je objavio da je počela proizvodnja nove generacije ‘Patriot’ sistema, koja je, u teoriji, imala uspešnost od 97 odsto. Kasnije proizvedeni sistemi, generacije ‘PAC-2/GEM+’, isporučeni Izraelu, imali su uspešnost od 65 do 80 odsto.

Neki od ovih sistema su integrisani i u izraelski PVO sistem ‘Yahalom’. Za vreme operacije ‘Protective Edge’ 2014. godine, Izrael je sistemom ‘Patriot’ uspeo da presretne svih osam dronova iranske proizvodnje, koje je lansirao Hamas. Izrael je ovaj sistem koristio i u Siriji, a 2014. i 2015. godine je oboreno više od 110 ciljeva. Takođe, tada je oboren i jedan sirijski avion ‘Suhoi Su-24’. 2017 godine je takođe u Siriji oboren i sofisticirani dron za izviđanje, koga je koristio Hezbollah.

Neki od komandanata na terenu traže i da se Ukrajini, nakon sistema ‘Patriot’, isporuče  još novija i modernija borbena sredstva. Budući da su ruski položaji dobro utvrđeni (neki od njih su građeni još u vreme SSSR-a), neophodni su sistemi za precizno gađanje, navođeni iz vazduha ili putem satelita. SAD su, ipak, odlučne da je sistem ‘Patriot’ vrh onoga što Ukrajina može da dobije od NATO saveza, budući da bi sve ostalo značilo i otvoreni rat sa Rusijom. Ukrajini su preko potrebna oružja koja mogu da uništavaju utvrđenja i bunkere, te ruske položaje na velikim površinama. Ovakva sredsta se nazivaju ‘ABAM’ (air blast missile, rakete za vazdušni udar).

Projektili velike razorne moći za uništenje utvrđenja se nazivaju ‘MOAB’ (Massive Ordnance Air Blast, projektil za uništavanje utvrđenja). SAD poseduju nekoliko sistema ovog tipa, sve do ‘GBU-43/B’, najveće konvencionalne (ne-nuklearne) bombe. Ona je toliko velika da se koristi iz transportnog aviona C-130 ‘Hercules’, te može uništiti i velika utvrđenja ili zgrade, čak i one unutar tunela ili planina. Jedini slučaj upotrebe ‘GBU-43/B’ desio se u aprilu 2017. godine, kada je njome uništen komandni centar Talibanskih boraca u provinciji Nangharhar u Avganistanu. Tom prilikom je poginulo 94 visoko rangiranih Talibanskih vođa, koji su se krili u tunelu u brdu, 120 metara ispod površine zemlje. Stručnjaci smatraju da su mogućnosti da Ukrajina dobije ‘ABAM/MOAB’ projektile ‘ravne nuli’, iz više razloga.

Prvi je taj što ih unutar NATO poseduju samo SAD, te što je njihova efikasnost na bojnom polju u velikoj meri nepoznata. Drugi je rukovanje samim oružjem – ukrajinske snage nisu obučene ni za korišćenje ‘Patriota’ (smatra se da će obuku proći u Poljskoj, a manje verovatno u Nemačkoj). Treći razlog je taj što bi korišćenje ovakvog konvencionalnog oružja velike razorne moći protiv Rusije gotovo sigurno navelo Kremlj da iskoristi nuklearno oružje male snage protiv ukrajinskih trupa – a to niko u Evropi, a verovatno i u SAD , ne želi.