Nekad utopija fašističkog režima, danas grad umjetnosti

Edmondo Rossoni, ministar poljoprivrede i šumarstva u vreme vladavine Benita Mussolinija, je tokom svog mandata, uspeo da izgradi ceo jedan grad. Nije u pitanju bio bilo kakav grad, već realizacija njegove utopističke vizije o tome kakvi bi trebalo da budu gradovi širom fašističke Italije.

Tresigallo je bilo siromašno selo u kojem je živelo 500-ak stanovnika. Njegovi stanovnici su ga vremenom napuštali, tražeći bolje uslove za život u većim gradovima u okolini.

Kada je 1935. godine Rossoni postao ministar i dobio zadatak od “vrhovnog vođe” da unapredi proizvodnju hrane u zemlji, on se tada vratio u svoje rodno mesto. Zapravo u Tresigallo, gde je i rođen, s idejom da od svog sela napravi idealan grad u kojem će ljudi bolje i srećnije živeti.

Metafizički grad napravljen da zadivi sve

Za samo nekoliko godina, od 1935. do 1939, koliko je trajao mandat tog ministra, ovde su izgrađene široke avenije, visoke zgrade, veliki trgovi, stadioni, hoteli, restorani, sanatorijumi, teretane i fabrike.

Međutim, nisu to bile samo na brzinu izgrađene montažne kuće, zgrade ili hale. Bila su to arhitektonska dela sa elementima modernizma, koja podsećaju na metafizičku lepotu umetničkih dela kakve je stvarao Giorgio de Chirico. U vrlo kratkom vremenskom roku, to selo postalo je urbano okruženje sasvim drugačije od bilo kakvog drugog koje je postojalo u Italiji.

Jedna od najikoničnijih zgrada na centralnom trgu, jeste zgrada nekadašnjeg javnog kupatila na kojoj velikim slovima piše “Sogni” (Snovi). Danas je to sedište istoimenog pozorišta. Odmah pored, nalazi se zgrada nekadašnjeg sedišta fašističke partije. Takozvana “Casa di Fascio”, tipična građevina sa duguljastom kulom na kojoj se nalazi veliki sat, danas je sedište karabinjera. Tokom fašizma sagrađeno je 11.000 ovakvih građevina širom Italije.

Centralni trg izgrađen je u obliku slova D, dok se na sredini nalazi fontana nad kojem bdiju četiri gazele. Neko bi rekao: svaka za po jednu afričku koloniju koju je Italija osvojila uoči i tokom Drugog svetskog rata.

Urbanistička i arhitektonska rekonstrukcija

Tokom godina Tresigallo je stekao nekoliko denominacija, ali je svakako ostao poznat kao “metafizički grad”, zbog njegove savršeno linearne geometrije. Rossoni je hteo svetu da pokaže kakav bi trebao da bude idealan grad u 20. veku, ali isto tako je želeo da urbanističkom, industrijskom i arhitektonskom reorganizacijom ovog sela, stvori bolji odnos između stanovnika i teritorije. Stvaranje novih resursa, mogućnosti, većeg bogatstva i blagostanja bio je pravi cilj projekta.

Fašistički ministar je takođe izgradio deo autoputa koji je povezao ovo italijansko selo sa najbližim gradom, Ferrarom. Do tada, ono je bio toliko izolovano unutar svojih močvarnih područja da je bilo lakše doći čamcem nego putem, uprkos tome što je bio udaljen samo 20 kilometara od Ferrare.

Rossoni je uveo takođe vodu za piće, te otvorio javno kupatilo sa prvim tuševima i toaletima u selu. Bilo je to veliko oduševljenje za većinu stanovnika koja ih nisu imali u svojim kućama. Izgradio je najsavremeniji sanatorijum za pomoć bolesnicima, okruživši ga botaničkom baštom. Gradio je plesne dvorane, fudbalske stadione, društvene klubove i škole.

Industrijska revolucija

Tresigallo nije imalo svoju industrijsku zonu, pa je dosetljivi ministar sagradio hotel kako bi namamio bogate industrijalce i ubedio ih da izgrade fabrike, obećavajući im zauzvrat unosne ugovore u italijanskim afričkim kolonijama.

Fabrike su bile nešto kao opsesija za njega, sagradio ih je na desetine u ovom malom mestu. U njima su se proizvodila unosna dobra kao što je mleko, šećer i konoplja. Osnovao je i fabriku celuloze koja je vremenom postala peti najveći proizvođač celuloze u Evropi.

Iznenadna eksplozija aktivnosti u ovom nekada zaboravljenom selu privukla je ljude iz celog regiona. Do 1939. godine broj stanovnika se povećao sa 500 na 9.000, tako da je Tresigallo počeo zaista da liči na grad.

Utopijska vizija koju je zaustavio rat

Kada je Mussolini počeo da sumnja u to što radi njegov ministar, ne znajući da Rossoni gradi ceo jedan grad, pozvao ga je u Rim.

Ipak, Rossoni je uspeo da ubedi italjianskog vođu u svoj ideal grada, koji bi trebao da se izgradi i u ostalim delovima Italije. Mussolini je tada pristao na njegovu ideju, ali je početak Drugog svetskog rata zaustavio ambiciozni projekat.

Rossoni je krajem rata pobegao u Kanadu. Kada se vratio, živeo je u Rimu i samo ponekada posećivao svoje rodno mesto. Meštani, koji su do tada od fašista postali komunisti, i dalje su ga cenili i poštovali. Kada je umro 1965. godine, grandiozna grobnica podignuta je u centru gradskog groblja.

Deindustralizacija i spor oporavak

Sredinom ‘70-ih godina, broj stanovnika se smanjio, fabrike su propale, mnoge prodavnice, kafići i restorani su zatvoreni. Grad je na neki način ponovo počeo da podseća na mesto kakvo je nekada bilo. Međutim, u njemu je ostala najveća kolekciju zgrada iz fašističkog doba, od bilo kog drugog grada u Italiji.

Fabrike nikada nisu ponovo otvorene, posla nije bilo, pa su početkom 2000. godine, meštani koji su ovde ostali da žive počeli sve više da razmišljaju šta da urade sa ovakvim nasleđem. Želeli su da ljudi prepoznaju transcendentnu lepotu arhitekture, istovremeno vraćajući grad iz svoje prošlosti.

Jedan primer je bila sportska hala, kojom je upravljalo omladinsko krilo fašističke partije, “Gioventù Italiana del Littorio”.

To je bilo mesto gde su dečaci vežbali dok su bili bombardovani režimskom propagandom. Kako objašnjava arhitekta Davide Brugnati, koji ovde živi, nakon javne rasprave odlučeno je da se ta hala pretvori u kulturni centar, gde se danas održavaju konferencije, projekcije filmova, izložbe i umetničke predstave. Tako je je taj prostor nekada namenjen indoktrinaciji pretvoren u prostor namenjen izražavanju.

Inspiracija za kreativce

Vremenom su ovde počela sve više da niču lokalna udruženja umetnika, glumaca, sportista i mnogih drugih kreativaca. Počeli su da se organizuju festivali, radionice, konferencije i koncerti, sa ciljem da se prikaže sva kontroverznost ovog mesta, ispriča njegova istorija, ali i pokažu kulturna dobra i arhitektonska lepota.

Italijanska regija Emilia-Romagna je 2003. godine proglasila Tresigallo gradom umetnosti, a 2015. godine on se pridružio  ATRIUM-u (Architecture of Totalitarian Regimes in Europe's Urban Memory), panevropskom udruženju gradova izgrađenih u totalitarnim režimima.

Svakako, arhitektura je upravo ono što ovaj grad čini tako zanimljivim i izazovnim. Utopijski grad jednog ministra, ukrašen metafizičkom arhitekturom, uništen deindustrijalizacijom, opterećen stigmom, te na kraju ponovo rođen iz svog pepela.