Kmezić: Političarima usta puna eurointegracija, ali nema rezultata

“Izvesno je da su u toku veliki potresi na svetskoj geopolitičkoj sceni”, ukazuje Marko Kmezić, predavač u Centru za studije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Grazu. “Proces prestrojavanja nikada nije ni završen, počeo je iznova još raspadom Sovjetskog saveza krajem osamdesetih godina prošlog veka, iako je veliki broj zastupnika političkog neokonzervativizma taj period tvrdoglavo nazivao krajem istorije u kojem će se ideje liberalne demokratije širiti svetom vođene nevidljivom rukom trzišta. Danas, 30 godina kasnije, Rusija pokušava da se vrati na trag svetske supersile nakon već 22 godine Putinove vlasti gde on verovatno razmišlja o istorijskom nasleđu jedne tako duge vladavine”.

Njegovi istraživački interesi uključuju vladavinu prava, demokratizaciju i evropske integracije, kao i komparativne političke sisteme te ima veliko iskustvo u kvalitativnim i komparativnim metodama istraživanja. Smatra da Vladimir Putin neposredno želi oko Rusije da stvori pojas neutralnih ili Rusiji sklonih država kao kontrateg ekspanziji Sjevernoatlantskog saveza (NATO).

„Međutim, važnija je njegova ideja da u međunarodnim odnosima on pokušava da vrati Rusiji status svetske sile, koja doduše nije zasnovana na ekonomskoj ili vojnoj snazi, već isključivo na nuklearnoj moći. Istovremeno, za nas je interesantno pratiti i promene u samoj Evropi, gde je nedavnim izlaskom Velike Britanije iz Evropske unije nestalo trijumvirata u kojem su Nemačka, Francuska i Velika Britanija vodile glavnu reč u okviru Unije. Danas je ta uloga pre svega u dvorištu Nemačke, koja je Uniju vodila prilično uspešno kroz izazove pandemije i izbegličku krizu, te dosta manje uspešno kroz krizu izazvanu ratom u Ukrajini. To može ojačati svojevrstan antigermanizam i evropskepticizam u okviru Evropske unije, i na tragu toga posmatram uspeh ekstremne desnice na minulim izborima u Italiji“, navodi sagovornik.

U najvećoj opasnosti Srbija i Bosna i Hercegovina

Mišljenja je da u doba globalnih previranja, svako ko nije jasno zauzeo definisan vrednosni stav i opredelio se za jednu od super sila koje se nalaze u međusobnom konfliktu interesa, neophodo rizikuje da u sukob bude uvučen protivno svojoj volji, kao jedna od figura manjeg kalibra na šahovskoj tabli.

„Što se našeg regiona tiče, tu su dakako u najvećoj opasnosti Srbija i Bosna i Hercegovina, zemlje koje nisu svrstane niti u jednu vojnu alijansu, već su opredeljene za saradnju sa svima. U doba blokovskih podela bez oružanih konflikta, takva opcija može biti oportuna, ali u trenutnoj situaciji takva pozicija dovodi do sve većeg pritiskanja od obe suprotsavljene strane, gde glavna opasnost verovatno i nije izbijanje nekog novog sukoba u regionu, već mogućnost da region ostane poligon sukoba dva različita modela vladanja, zapadnog liberalno-demokratskog i ruskog, a posledice takvog sukoba bile bi dugoročno ekonomske, bezbednosne, energetske i političke.“

Dodaje da je evropeizacija kao proces termin koji označava preuzimanje stečenih tekovina Evropske unije, i to kroz preuzimanje zakona, pravila, ali i formalnih i neformalnih načina na koje se stvari odvijaju, kako to definiše u najširem mogućem smislu poznati politolog Claudio Radaelli.

„U tom smislu, taj proces je decenijski, bez kraja, jer se i sama Unija stalno reformiše te je broj zakona i pravila koje treba preuzeti i, važno je napomenuti, efikasno primenjivati, u konstantnom rastu. Za zemlje koje žele dostići članstvo u Uniji, taj proces zasnovan je na politici uslovljavanja, što znači da sama Evropska unija postavlja uslove kandidatima za članstvo, te uspešno prilagođavanje nagrađuje napretkom u pregovorima ka članstvu, kao i značajnoj finansijskoj podršci reformama.

Kako bi politika uslovljavanja bila uspešna, neophodno je da je obećanje kandidatima za članstvo kredibilno, a to danas nije slučaj. Takođe, balkanskim političarima usta su puna evropskih integracija, ali su zapravo rezultati njihovih napora izuzetno slabi. Tako da je evropeizacija danas naizgled takva da se Evropska unija pravi da reformiše region, dok se balkanski političari prave da se reformišu“, govori Marko Kmezić.

Živimo u vrijeme presedana

Ističe da je proces proširenja politički, i u tom smislu napominje da u skladu sa političkom voljom zemalja članica Evropske unije, taj proces može biti ubrzan ali i usporen.

„Hipotetička situacija u kojoj bi došlo do ubrzanja proširenja Evropske unije bi uspešno odgovorila isključivo na kratkoročne bezbednosne izazove, jer, pre svega, ni zemlje regiona nisu spremne za skoro članstvo. Međutim, kroz prizmu davanja statusa kandidata za članstvo Ukrajini, Gruziji i Moldaviji, jasno je, uzimajući u obzir decenijsko tavorenje u čekaonici Evropske unije u kojoj se pojedine zemlje regiona nalaze, da je vreme za promenu kursa Unije prema Zapadnom Balkanu.

Na primer, ukoliko je pre deceniju neko opravdano promišljao kako je veliki presedan ponuditi ubrzano članstvo svim zemljama regiona odjednom, danas bi se tom kreatoru javnih politika u Evropskoj uniji moglo prigovoriti da kako živimo u vreme presedana, i s tim u vezi mogla bi ponovo biti razmotrena ideja davanja konkretnog datuma za članstvo celom regionu. Na koncu, to je važno i zbog samih novih kandidata iz istočne Evrope koji moraju verovati u pozitivan ishod svoje kandidature kako bi gurali tešku reformsku agendu. O Turskoj, u međuvremenu, niko više ni ne govori u kontekstu evropskih integracija.“

Kmezić kaže da je desetak godina unazad u okviru Unije, sve veći uticaj zemalja članica na proces proširenja.

„Upliv puzećeg nacionalizma, kako ga Kristof Hilion naziva, gde zemlje članice stavljaju sopstveni interes ispred interesa Unije, neretko je manifestovan kroz bilateralno uslovljavanje gde jedna zemlja blokira napredak kandidata kroz proces pregovora za članstvo u Evropsku uniju. Samo pogledajte Severnu Makedoniju koja je takav problem imala decenijama sa susednom Grčkom koja je koristila pravo veta da faktički blokira napredak Severne Makedonije u pristupnim pregovorima, a odnedavno je i Bugarska novi veto igrač.“

Nastavlja da region za Evropsku uniju predstavlja pet ili šest zemalja u zavisnosti od toga koga pitate, s obzirom da pet članica (Kipar, Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija) ne priznaju kosovsku nezavisnost.

„S tim u vezi, čuju se često disonantni tonovi po pitanju evropske perspektive Zapadnog Balkana, ne toliko iz Brisela već iz pojedinih evropskih prestonica. Međutim, činjenica je da sledeće godine obeležavamo 20 godina od potpisivanja Solunske deklaracije, deklaracije o jasnoj evropskoj perspektivi regiona, ugovora koji obavezuje sve potpisnice zemalja regiona da će reformisati svoja društva, i Evropsku uniju da će u svoje članstvo primiti balkanske komšije.“

Pravosuđe podređeno izvršnoj vlasti

Kmezić naglašava da je reforma pravosuđa, kao i ostalih nezavisnih institucija u regionu od krucijalnog značaja ne samo za proces evropskih integracija, već i za društva Zapadnog Balkana nagrizena ličnim interesima i koruptivnim djelovanjem oligarhijskih struktura na vlasti.

„Pravosuđe je u velikoj meri podređeno izvršnoj vlasti na Balkanu. Pravosudne institucije biće efikasnije kada budu nezavisne u svom radu, kada budu odgovorale za svoj rad administrativno nadležnim višim instancama a ne neformalnim izvorima moći, i kada se kroz tehnološki proces osposobe da postupaju u predmetima efektivnije i brže. Naravno, paradoks je da im tu slobodu u radu trebaju vratiti upravo oni koji su im je i oduzeli, naravno govorim o političarima koji su zarobili države, kako je to definisala Evropska komisija u svom izveštaju iz 2018. godine.

Kada bi politička volja za davanje nezavisnosti pravosudnim organima postojala, izvesno je da bi mnogi od danas moćnih političara završili poput bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera, pa stoga takvu političku volju teško bez velikog pritiska spolja, ali i iznutra možemo očekivati.“

Današnja generacija političara na Balkanu, kaže dr. Kmezić, potpuno je lišena bilo kakve ideologije, pa samim tim i etnonacionalističke.

„Prevlađujući interes jeste puko održavanje na vlasti zarad ostvarivanja lične koristi. Ukoliko je etnonacionalizam oruđe kojim će oni svoj cilj ostvariti, onda će on, kao u Bosni i Hercegovini, biti koristan. Ali, zapravo, smatram da je danas nacionalistička priča neophodna samo kako bi se javnosti zamazale oči i pažnja preusmerila sa tema kao što su korupcija, siromaštvo, zarobljene institucije i ekologija, koje su glavni faktori koji sprečavaju, a ne samo usporavaju demokratizaciju država na Zapadnom Balkanu.“

Na pitanje da li međunarodna zajednica prešutno podržava autokratske tendencije na Zapadnom Balkanu odgovara da je možda pretjerano reći da podržava, “ali svakako da žmuri na jedno oko”.

„U Srbiji tako imate režim personifikovan u jednom čoveku koji je urušio sve nezavisne državne institucije, potčinio najveći deo medija, stvorio partokratski državni aparat u kome se državna funkcija doživljava kao partijski plen, a lukrativni poslovi su nagrada za politički podobne tajkune. Ipak, Srbija je zemlja koja je prepoznata kao lider u evropskim integracijama, a na političkim skupovima Vučićeve stranke defiluju u znak neskrivene podrške viđeni evropski političari“, kazuje Marko Kmezić.

Nastavak siromašenja stanovništva

Takav odnos Evropske unije prema regiji u tekstu napisanom za Savetodavnu grupu Balkan u Evropi (BiEPAG) Florian Bieber i Marko Kmezić nazvali su stabilokratijom, što označava politički režim koji, uprkos manjkavoj demokratiji, uživa eksternu podršku.

„U ovom slučaju ona dolazi od pojedinih članica Evropske unije zarad lažne garancije o stabilnosti. Stabilokratija je u direktnoj koliziji sa onim što bi proces evropskih integracija trebalo da bude: približavanje pregovaračkih partnera na osnovu međusobnog uvažavanja koji rezultuje usvajanjem evropskih standarda u oblastima demokratije, ekonomije i javne uprave. Problem stabilokratije je u tome što previđa najveću pretnju po stabilnost, a to je učvršćivanje političkih režima koji ne poštuju liberalno-demokratske principe“, obrazlaže sagovornik.

Osvrćući se na izazove koji su pred regijom, poručuje da su to prije svega sigurnosni izazovi, uključujući energetske.

„Međutim Rusija nema problema sa proširenjem Evropske unije jer je ne doživljava kao ozbiljnu bezbednosnu pretnju, a sa druge strane Rusija je previše zauzeta ratom u Ukrajini da bi stvarala novu krizu drugde. Takođe, region je u dosta povoljnoj energetskoj poziciji u odnosu na ostatak Evrope, jer najviše zahvaljujući sopstvenoj ekonomskoj i infranstrukturnoj zaostalosti ne zavisi preterano o ruskom gasu (u Srbiji tek 13 odsto tržišta) koji je postao instrument političkog pritiska.“

Razgovor završava da su loše vijesti povećanje cijene električne energije koja je povezana sa cijenom gasa, recesija u Evropskoj uniji koja je najveće izvozno tržište zemljama Zapadnog Balkana, kao i prestanak ozbiljnih razgovora o dekarbonizaciji koja za posljedicu ima dalje zagađenje ionako zagađene životne okoline.

„Meni se zbog toga čini da su glavni izazovi za Zapadni Balkan nastavak siromašenja stanovništva, depopulizacija regiona u kome će biti sve manje ljudi koji će pak biti sve više zaduženi, i prestanak bavljanja klimatskim pitanjima na račun sigurnosnih i energetskih. Ti izazovi nose dalekosežne posledice koje će oblikovati naša društva u decenijama  ispred nas, a ja se bojim da današnja oligarhijska vlast niti ima sluha niti volje da se navedenim pitanjima ozbiljno bavi“, zaključuje Marko Kmezić.