Svaka nepravda prije ili kasnije nađe svoju pravdu

Dokumentarni film Boška Savkovića Zadužbine i fondovi Univerziteta u Beogradu premijerno je prikazan u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, u kojem je smešten Rektorat beogradskog Univerziteta.

Kao i svaki dokumentarni film, baziran je na saznanjima iz dostupnih arhivskih dokumenata, ali je interpretacija istorijsko-društvenog konteksta, u periodu od osnivanja Velike škole, kasnije beogradskog Univerziteta, pa do današnjih dana, isključivo autorova, što je takođe odlika svakog dokumentarnog filma.

U svakom slučaju, reč je o vrednom kinematografskom delu, jer ne samo da donosi obilje podataka o veličanstvenoj praksi zadužbinarstva u Jugoslaviji pre drugog svetskog rata, već podseća i opominje da treba ispraviti nepravdu nanetu dobrotvorima beogradskog Univerziteta.

Zašto su zadužbine i fondovi Univerziteta toliko važni? Zato što su Univerzitetu omogućavali autonomiju, a nezavisni Univerzitet, lišen uticaja interesnih grupa, doprinosi najboljem razvoju društva. Bez obzira na to što je svaki čin zaveštanja imovine ili osnivanja fondova u prosvetarske svrhe pratila lična priča, zadužbinari su znali da nema ozbiljne države bez ozbiljnog obrazovanja.

Priča o obrazovanju u Srbiji

Nakon Prvog srpskog ustanka 1804. godine i oslobođenja Srbije, počinje i priča o obrazovanju u Srbiji, jer je društvo koje je bilo u nastajanju trebalo postaviti na zdrave noge. Tako je 1808. godine, na predlog Dositeja Obradovića, osnovana Velika škola. Sa slomom ustanka 1813. godine škola je prestala sa radom, da bi 25 godina kasnije Knez Miloš Obrenović osnovao licej koji se 1841. zajedno sa prestonicom seli iz Kragujevca u Beograd. Najistaknutiji intelektualci toga vremena: Josif Pančić, Jovan Sterija Popović, Dimitrije Matić, Janko Šafarik, Đura Daničić bili su predavači u liceju.

Dve decenije kasnije počeli su da se vode razgovori da se licej pretvori u univerzitet, baš u vreme kada je kapetan Miša Anastasijević svoje zdanje, koje je gradio iz potpuno drugih razloga, poklonio otečestvu, sa idejom da se koristi u prosvetne svrhe: za biblioteke, muzeje, licej, a kada dođe vreme i za univerzitet. U Kapetan Mišinom zdanju je tada osnovana Velika škola.

Zadužbine i fondacije Univerziteta u Beogradu su osnivane voljom fizičkih lica koja je bila izjavljena njihovim testamentom. Najstariji zakon koji je regulisao ova pitanja bio je Zakon o udruženjima i zborovima koji je doneo knez Milan Obrenović 1881. godine. Tim Zakonom je bilo predviđeno da se sve zadužbine prijave vlastima kako bi država o njima vodila računa. Odredbe ovog Zakona su ušle i u Ustav Kraljevine Srbije.

Nakon što je Srbija 1882. postala kraljevina, osnivanje univerziteta je ponovo postalo aktuelno. Međutim, pokušaji njegovog formiranja su propadali, pre svega zbog nesuglasica među viđenijim profesorima – jedni su želeli univerzitet po uzoru na nemačko-austrijske, a drugi po uzoru na francuske, što je zavisilo od toga gde su i sami sticali visoko obrazovanje. Tek  1904. godine, nakon dinastičke smene, Skupština Srbije je donela Zakon o univerzitetu koji je kralj Petar potpisao 27. februara 1905, da bi 2. oktobra iste godine, Velika škola, smeštena u Kapetan Mišinom zdanju, prerasla u Univerzitet.

Kako se i koliko izgradio beogradski Univerzitet

Na svečanosti upriličenoj u čast osnivanja Univerziteta, osim kralja Petra i tada prestolonaslednika Đorđa Karađorđevića, bila je prisutna i cela vlada. Značajno je da je ministar spoljnih poslova tada bio Jovan Žujović, profesor univerziteta, da je predsednik Vlade i ministar prosvete bio čuveni srpski filolog Ljubomir Stojanović, odnosno da su tada na najznačajnijim mestima u državi bili ljudi koji su proistekli iz Velike škole, te im je Univerzitet bio zaista važan.

List Politika je pisao o ovom izuzetnom događaju uz određenu dozu skepse. U članku se moglo pročitati da mi ne treba da budemo mnogo srećni jer je osnovati Univerzitet lako, ali ga je posle teško graditi, iznevši podatak da je po broju nepismenih Srbija druga u Evropi, odmah iza Turske.

Ipak, i pored iscrpljujućih ratova – dva balkanska i jednog svetskog, dvadesetih godina prošlog veka beogradski Univerzitet je bio u rangu sa svim najznačajnijim univerzitetima u Evropi, ne samo po finansjskoj moći (treći najbogatiji u Evropi), već i po statusu koji je imao. Sve to je bilo moguće zahvaljujući zadužbinarstvu koje je pak omogućavao razvoj industrije, bankarstva i trgovine.

Najveći legat beogradskom Univerzitetu zaveštao je 1925. godine trgovac Luka Ćelović Trebinjac “zahvalan iz sve duše Bogu i svim prijateljima svojim, blagodaran Srbiji koja ga je primila kao svoga građanina i u znak velikog poštovanja prema Univerzitetu u Beogradu, koji je danas sedište i tvornica za celo srpsko pleme”. Zadužbinu su sačinjavale zgrade u Karađorđevoj, Zagrebačkoj, zatim sve zgrade u Bosanskoj (danas ulici Gavrila Principa); bile su tu i dve kuće, u Kraljevića Marka i Javorskoj ulici. Osim nekretnina, zadužbinu je činila i velika suma gotovog novca.

Da bismo shvatili značaj tog poklona moramo povući određene paralele. Imanje Luke Ćelovića je u trenutku zaveštanja vredelo 50 miliona dinara. Njegova mesečna renta je 1930. godine iznosila 260 hiljada dinara, a plata redovnog profesora oko pet hiljada dinara. Ako uporedimo sa platama današnjih profesora, dolazimo do cifre koja bi danas iznosila oko milion i sto hiljada evra godišnje.

Interesantno je da za Luku Ćelovića ne postoje podaci da je uopšte išao u školu. Ipak, shvatao je značaj obrazovanja i za njegov posao i za državu u kojoj je živeo. Preminuo je 1929. godine, u vrlo skromnom stanu. Nacionalizacijom nakon II svetskog rata je njegova zadužbina prestala da postoji.

Ovo je najveći, ali ne i jedini legat beogradskog Univerziteta. Arhiv Srbije je 2015. godine izdao jednu knjižicu u kojoj nabraja više od 1000 dobrotvora. Bilo je legata koji su služili za opšte univerzitetske potrebe i onih koji su služili za nagrađivanje studenata iz određenih nauka, ali se veliki broj fondova odnosio na pomoć studentima koji su lošijeg materijalnog stanja. Takođe, mnogo profesora, prvo Velike škole, a kasnije beogradskog Univerziteta, zaveštalo je bar deo svoje imovine.

Zadužbine i fondove nisu osnivali samo Srbi, već i mnogo stranaca. Jedan od mnogo primera o kojima se govori u filmu je univerzitetska biblioteka, koja je podignuta sredstvima iz Karnegijeve fondacije. Za to je pre svega zaslužan Slavko Grujić, pravnik i diplomata koji je predstavljao Kraljevinu SHS u Vašingtonu. Donacija je, osim finansijskog dela, sadržala i nekoliko desetina sanduka sa knjigama.

Kako se i koliko izgradio beogradski Univerzitet, govori podatak da je tridesetih godina XX veka broj ljudi koji su na njemu diplomirali bio gotovo jednak broju diplomiranih na francuskim univerzitetima, a da su četvrtinu studenata činile žene.

Dolazi 1941. i bombardovanje Beograda. Iako od početka rata na beogradskom Univerzitetu nije bilo predavanja, poslednji izveštaj zadužbinarskog fonda je štampan pod nemačkom okupacijom, u novembru 1941. i u njemu je nabrojano sve ono što je u fondu postojalo do 31. decembra 1940. Inače je Zadužbinarski fond Univerziteta u Beogradu u paru precizno, za svo vreme svoga postojanja, dostavljao izveštaj rektorima o stanju blagajne svakog Fonda ili Zadužbine posebno.

Pošto su Nemci početkom 1944. dozvolili ponovno otvaranje Univerziteta, u oktobru 1944. godine, nove vlasti su po unapred spremljenim spiskovima hapsile profesore, akademike, ali i one koji su studirali pod nemačkom okupacijom. Nove vlasti nisu imale milosti ni prema zadužbinarima, tako da su mnogi jedva izvukli živu glavu. Udovica Nikole Spasića, trgovca i dobrotvora iz čije su zadužbine sagrađene mnoge bolnice i domovi za iznemogle i siromašne širom Srbije, preživela je samo zahvaljujući Mitri Mitrović, prvoj ministarki kulture nove Jugoslavije. Imena predratnih dobrotvora se javno nisu izgovarala. Pobednici II svetskog rata su počeli da stvaraju nove heroje, novu intelektualnu elitu koja će promovisati novu ideologiju, a zadužbinarska imovina je nacionalizovana.

Opće dobro pretvarano u privatnu svojinu

Beogradski Univerzitet je decenijama bio onemogućen da upravlja imovinom zadužbina i fondacija, koja mu je voljom zaveštaoca dodeljena. Te zadužbine i fondovi su vremenom prelazili u neki drugi vid vlasništva. Tek je Rešenjem ministarstva kulture iz 1995. godine obnovljen rad 13 zadužbina i fondova beogradskog Univerziteta. U 2000. godini, kada je u Srbiju došla demokratija, samo su dve beogradske opštine: Stari grad i Vračar, ugovorima prenele Univerzitetu pravo korišćenja nekretnina koje su mu nekada davno zaveštane.

Vlast u Srbiji 2011. godine donosi Zakon o denacionalizaciji. Uprava Univerziteta je odmah reagovala i podnela Agenciji za restituciju 35 zahteva za povraćaj imovine i obeštećenje. Od toga je 21 zahtev odbijen, prvo od strane Agencije za restituciju, a potom od Ministarstva finansija, kao drugostepenog organa, i na kraju od Upravnog suda. Uporedo sa tim procesom, stanari koji su živeli u predmetnim stanovima, počeli su da ih otkupljuju od države i time ih preveli u privatnu svojinu, što je direktan čin rušenja volje zaveštalaca nekretnina. Na duže staze gledano, sveukupnim postupanjem prema zadužbinama i fondacijama u periodu od 1945. do danas, zadužbinarstvo je obesmišljeno jer je opšte dobro pretvarano u privatnu svojinu:

“Moramo da održimo beogradski duh. Ljudi koji su nekada poklanjali Univerzitetu su davali poslednje što su imali, a onda je neko tu njihovu poslednju volju poništio. Te nepravde su činjene ovom društvu dugo. Ekipa koja je radila na filmu se trudila da to bar malo ispravi. Stoga smo odlučili, pošto ne možemo mnogo da doniramo, da ovaj film bude naša zajednička zadužbina Univerzitetu u Beogradu”, izjavio je Boško Savković nakon premijere filma.

Ipak, Rektorat ne odustaje od pronalaženja načina da se zaveštana imovina vrati beogradskom Univerzitetu, ako nikako drugačije onda posebnim zakonom, kao što je to učinjeno kada je Srpska pravoslavna crkva u pitanju. U tom smislu je 2019. godine nadležnima predočen nacrt zakona koji bi trebalo da bude Lex Specialis u odnosu na Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja.

“Pošto je reč o autorskom delu gospodina Savkovića, o filmu možemo da razgovaramo imajući u vidu da nisam sigurna da svi delimo njegovu interpretaciju događaja koji su se dešavali, ali ono što svi možemo da se složimo je da poštovanja volje zadužbinara nije bilo i da je naš zadatak da svi, ujedinjeni, tu volju ispoštujemo i obezbedimo da se makar deo imovine Univerziteta u Beogradu zaista iskoristi za one namene kako je to prvobitno bilo zamišljeno, a to je da se pomogne studentima Univerziteta u Beogradu da uspešno savladaju svoje studije” rekla je rektorka Univerziteta u Beogradu, prof. dr Ivanka Popović, zahvalivši se Bošku Savkoviću na poklonu i pozvavši prisutne da prate akcije Univerziteta vezano za povraćaj imovine.

Prof. dr Aleksandar Popović, predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu, je rekao da je film “veća propaganda o nepravdi koja zahteva pravdu od bilo kojeg intervjua u kojem svako od nas to može da kaže”, naglasivši da naša istorija nije ni crno – bela, ni jednostavna. Svoj stav je ilustrovao primerom general lajtnanta Petra Drapšina koji je pre smrti 1945. Srpskom kulturnom društvu “Prosveta” u Zagrebu ostavio svoju biblioteku, ne osporavajući činjenice da su novci i hartije od vrednosti uglavnom izgubljeni nakon nemačke okupacije tadašnje Jugoslavije, pošto više nije bilo berze, ni firmi, a banke su propale, da su najmanje dve zgrade zadužbina uništene u anglo-američkom bombardovanju Beograda pre sporazuma Tito – Šubašić, da je ostatak marksističko – lenjinističke vlasti posle rata oteo neke vrednosti zaveštane Univerzitetu:

“Mi imamo obavezu prema ljudima koji nisu ostavili novac i imovinu svojoj deci, već su ih ostavili svoj srpskoj deci, i imamo obavezu prema studentima, onima koji bi mogli da budu bolji i onima koje mi, nastavnici beogradskog Univerziteta nikad ne upoznajemo jer su iz siromašnih porodica i ne mogu da studiraju, a svojim znanjem i kvalitetima to zaslužuju – prema njima mi imamo obavezu da ovu stvar isteramo do kraja”, rekao je Popović, i dodao:

“Ono što mi želimo je da se deo imovine – dakle, ono što je realno moguće – beogradskom Univerzitetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Matici srpskoj vrati, i zbog sve dece u Srbiji, i zbog sve one dece od Drežnice do Temišvara, i od Pomaza do Đevđelije – srpske dece koja ne žive u Republici Srbiji. Bićemo i bolja država i bolji narod kada to uradimo i tu decu obrazujemo. To će se desiti pre ili kasnije, svaka nepravda pre ili kasnije nađe svoju pravdu. Na nama je da taj proces ubrzamo i u krajnjoj liniji može se desiti da to bude najbolja i najpametnija stvar koju ćemo u svojim malim životima uraditi.”