Francuska: Možemo li biti sretni u doba korone?

Svi francuski mediji izveštavaju o novim merama ograničavanja kretanja. Broj zaraženih, koji, zbog komplikacija, moraju da budu primljeni u bolnice, ne prestaje da raste. Predsednik Emmanuel Macron ponovo je obećao ubrzavanje vakcinacije.

“Zdravstveni radnici samo to i čekaju, ali gde su doze?“, piše na naslovnici dnevnika Le Parisien.

Slavni karikaturista lista Le Monde, posle 50 godina, odlazi u penziju. Njegova poslednja karikatura objavljena je 1. aprila. Vidimo predsednika Macrona kako očajan sedi za radnim stolom. Oko njega gužva – lekari, kamermani, medicinske sestre, predsednik opštine, Marianne – simbol Francuske.

U dnu ove scene mali miš, koji donosi sreću, i golubica mira sa olovkom. Novinar postavlja pitanje: “Šta ćete nam najaviti gospodine predsedniče?”, a Macron odgovara: “Kad bih samo znao…”

‘Psihološki, ovome se ne vidi kraj’

Na kanalu BFM-tv jedan lekar opšte prakse u pariskoj oblasti pokazao je pred kamerama seriju fotografija svog frižidera u kome je pre sedam dana imao dve vakcine, zatim jednu, a onda nijednu… Dodao je da ima 120 pacijenata na listi čekanja i – prazan frižider.

Reporter Le Parisiena prošetao se parkom La Villete, na severoistoku Pariza. Zatekao je mlade roditelje sa decom na izletu, mladića i devojku koji dele sendvič, usamljene šetače… ”Posle godinu dana napora (zbog mera zaključavanja), svi koje smo sreli u parku La Villette kažu da im je svega više dosta”, izveštava reporter. U naslovu teksta sažeto je sve što je čuo od svojih sagovornika: “Psihološki, ovome se ne vidi kraj.”

“Sve u svemu, da li još možemo da budemo srećni u doba korone?“, pita se na početku svoje redovne hronike u pariskom dnevniku Le Monde Jean-Michel Bezat. U naslovu citira jedan izveštaj Ujedinjenih nacija: “Sreća je opstala pred COVID-19, uprkos tome što virus pothranjuje trenutni pesimizam”.

“Možemo li da budemo srećni u vreme COVID-19? Ovo pitanje deluje cinično postavljeno u trenutku dok korona virus nastavlja da hara svetom, pošto je već ubio 2,8 miliona ljudi. Ono se, ipak, postavlja od kada je sreća postala predmet ekonomskih proučavanja i od kada je blagostanje postalo elemenat kojim se meri uspeh ili poraz jedne politike.”

Saznajemo iz teksta da je reč o istraživanju World Happiness Reporta, provedenom u 95 zemalja, tako što su ukrštani podaci o osećanju sreće sa drugim faktorima (bogatstvo, solidarnost, sloboda…). Na iznenađenje mnogih, studija je pokazala da su društva uglavnom pokazala otpornost na zdravstvenu krizu. Kako ovo objasniti?

Sreća je na sjeveru, i prvih deset

Sreća je duboko osećanje koje menjanje načina života ne može baš uvek da poremeti. Kada ljudi mogu da se projektuju na dugoročan način u budućnost, njihova je otpornost veća, zaključak je ovog izveštaja. Mogli su da konstatuju da virus skoro jednako pogađa moćne i bedne.

Ulogu u ovome imalo je i rukovođenje pandemijom, analizira Jeffrey Sachs, ekonomista sa Univerziteta Columbia i koautor istraživanja o sreći.

Vlasti na Zapadu izbegle su da dovedu do očajanja nepoverljive građane i pokušavale su da nađu kakvu-takvu ravnotežu između zdravstvene mobilizacije i socijalnih problema koju ilustruje rizična strategija Macrona. Suprotna tome je strategija čvrste ruke u Kini, gde je osećanje sreće u porastu.

Kao i prethodnih godina, ovo istraživanje je pokazalo da je sreća na severu – u Skandinaviji, Finskoj, Holandiji, Luksemburgu, Švajcarskoj i Austriji, koje dele prvih deset mesta.

“Prosperitetna ekonomija donosi osećanje ugodnosti… U Evropi je najbolja ilustracija toga socijaldemokratija država na severu Evrope, gde su zarade visoke, nejednakost pod kontrolom, država velikodušna, slobode zagarantovane, korupcija marginalna”, zaključuje autor kolumne u dnevniku Le Monde.

Bijeg iz velikih gradova na svješ vazduh

Saznajemo da je Francuska izuzetak od ovog pravila. Iako je ova zemlja šesta ekonomija na svetu po ukupnom društvenom proizvodu, World Happiness Report pokazuje da je na 21. mestu na listi sreće.

“Građani Francuske pate od deficita sreće, podseća ekonomista Caludia Seniak, koja je, zajedno sa Mathieu Perona, uredila pregled o sreći Francuza”, ističe autor kolumne.

Da bi povećali kupovnu moć kada je reč o stanovima i kućama, Francuzi u potrazi za srećom sve masovnije napuštaju Pariz i ostale velike i skupe gradove. U tekstu s naslovom “Francuzi napuštaju velike gradove”, dnevnik Aujourd’hui izveštava da je došlo vreme za osvetu “gradova srednje veličine”.

“Koju stambenu površinu možemo da kupimo za kredit čija je mesečna rata 1.000 eura? Simulator ‘Meilleurtaux’ nam pokazuje da kupovna moć opada naročito u velikim gradovima”, piše Aujourd’hui.

Uz tekst ide mapa na kojoj vidimo da u Parizu prosečna cena kvadratnog metra stana stagnira i već neko vreme je na nivou od 10.727 eura. U Strasbourgu, odakle se za dva sata brzim vozom TGV stiže u Pariz, prosečna cena kvadratnog metra je 3.898 eura.

U Parizu kvadrat 3.900, u Saint-Etienneu 1.500 eura

U Saint-Etienneu, na jugoistoku zemlje, moguće kupiti stan po prosečnoj ceni od 1.464 eura za kvadratni metar. Umesto da živite u skučenom stančiću u Parizu, možete za isti novac da živite na svežem vazduhu u provinciji, i to u velikom stanu, ili čak kući sa dvorištem, piše Aujourd’hui.

Naravno, to kako ekonomisti analiziraju sreću nije dovoljno da bismo razumeli šta je sreća. Ovo naročito postaje jasno kada pročitate reportažu specijalnih izveštača Le Parisiena iz Pas-de-calais, departmana na severu Francuske uz kanal La Manche. Tamo su se reporteri sreili Louise Wirth, staru 103 godine.

“Najstarija stanovnica u mestu Isbergues… u punoj je formi. Teskoba i strah zbog pandemije je ne dotiču.“

“Naravno da imam visok moral. Kako drugačije u mojim godinama? Ima ljudi koji sve uvek vide crno. Ima ih kojima nikad ništa ne valja. Što se mene tiče, uvek sam optimista. Nema ničega što ne može da se reši”, kaže Louise Wirth.

‘Baš me briga, dovoljno sam stara da umrem’

Svoj dugi život provela je držeći bistro, koji je zatvoren, ali je još uvek u sastavu kuće u kojoj živi. Kaže da joj sada dolaze samo dobri prijatelji da popričaju, da provere da li joj je šta potrebno.

“Oko mene su samo dobri ljudi koji dođu da me vide”, kaže Louise Wirth.

Nije se udavala i nema decu. Ne nosi masku i prima posete.

“Ne znam da li sam imala virus. Ako treba da ga dobijem – dobiću ga. Ja sam fatalista. Ništa tu ne može da se uradi. Moja susetka nikada ne izlazi i – dobila je virus”, kaže i dodaje: “Strah neće otkloniti opasnost. Baš me briga za COVID-19, dovoljno sam stara da umrem.”

Reporteri primećuju da Louise Wirth malo provocira, jer, u stvari, veoma voli život i izbegava da izlazi u poslednje vreme. Njeni prijatelji su fascinirani njenim dobrim zdravljem.

‘Može ovako deset godina, imam ukrštenicu’

“Nikada nije bolesna, osim što ponekad dobije kijavicu”, kažu.

“Nije genetika, moj otac je preminuo sa 63 godine, a moja sestra je imala sve bolesti”, objašnjava Louise.

Kaže da nije htela da se vakciniše, ali je njen doktor insistirao i na kraju je prihvatila. Seća se da je vakcinu dobila pre toga poslednji put davno u školi – deca su imunizovana protiv tuberkuloze – perom – ne injekcijom. Pre dve nedelje primila je vakcinu.

“Uopšte me nije bolelo. Zahvalila sam medicinskoj sestri i rekla sam joj: ‘Vi ste, gospođo, umetnica – ništa nisam osetila.”

Na rastanku novinari je pitaju kakva je njena prognoza – kada će epidemija završiti?

“ Ne znam… Mislim da ćemo je imati još dobrih godinu. Mada, što se mene tiče, ovo može ovako da bude još deset godina – imam moje ukrštene reči i prilagodiću se”, odgovara.