Da li je Srbija odustala od evropskog puta?

Po dolasku Srpske napredne stranke na vlast u Srbiji, 2012. godine, a posebno nakon potpisivanja Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine (2013), a potom i usvajanja novih medijskih zakona (2014), Srbija je popravila rejting na raznim komparativnim listama međunarodnih organizacija koje analiziraju i ocenjuju stanje u oblasti vladavine prava, ljudskih prava, kao i institucionalni poredak, medijske slobode i nivo korupcije u zemljama sveta. Poruke koje su tih godina dolazile od zvaničnika Zapada bile su poruke podrške srbijanskoj vlasti, za koju se verovalo da se nepokolebljivo nalazi na evropskom putu, kao i da će ubrzo rešiti problem Kosova. Sadašnji predsednik Srbije, a tada premijer Aleksandar Vučić 2014. godine čvrsto je obećao da će ova zemlja u roku od četiri godine ispuniti sve uslove za ulazak u EU i izrazio očekivanje da će zvaničan prijem biti obavljen 2020. godine. Kritičari njegove vlasti u Srbiji i tada su upozoravali da stvari ne idu u dobrom pravcu i da je potpuno nerealno da se tako brzo završi pregovarački proces sa EU, koji je zvanično započeo u januaru 2014. godine.

Sedam godina i nešto više posle, čini se da Srbija tapka u mestu, da čak u pojedinim oblastima ide i unazad, a stručnjaci upozoravaju da činjenica da prošle godine Srbija nije uspela da otvori niti jedno novo pregovaračko poglavlje predstavlja izuzetno jaku poruku koju je Evropska unija, nezadovoljna unutrašnjim reformama, uputila vlastima u Srbiji. Podsetimo da je, recimo, Hrvatska u roku od šest godina pregovaranja sprovela sve neophodne reforme i potpisala sporazum o članstvu. Srbija je, međutim, do sada uspela da zatvori samo dva od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja, a rešenje kosovskog problema – koje je deo pregovaračkog procesa – još uvek se ni ne nazire.

Poslednjih godina poruke zvaničnika EU, zapadnih zemalja, ali i izveštaji međunarodnih organizacija, sve su gore i gore po Srbiju, da bi krajem prošle i početkom ove godine mogle da se tumače i kao izuzetno negativne. Spomenimo samo neke. Krajem marta u Evropkom parlamentu je usvojen izveštaj o napretku Srbije ka EU, u kojem se spominju afere srbijanske vlasti, kao što su “Jovanjica”, “Krušik” i “Telekom”. U njemu se upozorava i na gušenje medijskih sloboda i progon nevladinih organizacija i novinara. Ranije su kritike diplomatskih predstavništva u Srbiji uglavnom bile odmerene, ali nedavno je čak osam ambasada zemalja EU u Beogradu oštro osudilo napade predstavnika vlasti i prorežimskih tabloida na novinare KRIK-a i članove nevladine organizacije CRTA. Prema Indeksu demokratije za 2020. godinu, koji objavljuje britanski magazin „Ekonomist“, demokratija u Srbiji ocenjena je najnižom ocenom od 2006. godine, kada je Indeks nastao. U najnovijem izveštaju Amnesty international o stanju ljudskih prava u svetu, navodi se da Srbija nije ostvarila nikakav napredak po pitanju procesuiranja ratnih zločina, kao i da je nastavljeno sa zastrašivanjem i napadima na novinare. Dodaje se da je srbijanska policija neretko primenjivala prekomernu silu.

Prema indeksu percepcije korupcije za 2020. godinu, Srbija se nalazi u grupi država koje su zabeležile najveći pad na globalnom nivou (Transparency International). Freedom Hause je početkom marta ove godine konstatovao da se Srbije nalazi među zemljama u kojima je zabeležen najznačajniji pad u oblasti političkih prava i građanskih sloboda tokom poslednje decenije. Ova međunarodna organizacija konstatovala je da vladajuće Srpska napredna stranka ugrožava politička prava i građanske slobode u Srbiji. Svemu ovome treba pridodati i činjenicu da su najuticajniji zapadni mediji, poput The New York Timesa, britanskog Timesa, nemačkog Frankfurter Allgemeine Zeitunga, izdašno pisali o vezama državnog vrha Srbije sa kriminalnim klanom nedavno uhapšenog Veljka Belivuka, ali i o katastrofalnom stanju demokratije i slobode medija u Srbiji.

Upozorenje za režim

Neki od spoljnopolitičkih analitičara upozoravaju da Vučić te kritike pokušava da nadomesti okrećući se Istoku, pre svega Kini i Rusiji. Drugi ukazuju da je zabrinjavajuće to što poruke sa zapada srbijanska vlast ne uzima zaozbiljno, već ih kritikuje ili ignoriše. Retko ko može sa sigurnošću da kaže da li su ove poruke uvod u korenite promene politike Zapada prema Srbiji.

Politički analitičar Dejan Bursać, koji je istraživač u beogradskom Institutu za političke studije, slaže se sa konstatacijom da su poruke koje u poslednje vreme srbijanskoj vlasti dolaze sa zapada izuzetno negativne. On u razgovoru za Al Jazeeru pozorava da, međutim, treba biti oprezan jer to “može da znači svašta”.

“Može svakako da bude znak promene kursa, ali može da bude i upozorenje za režim, npr. da su kršenja demokratskih normi postala tolika da se ta realnost jednostavno morala uvažiti i da nije više bilo izgledno da Evropski parlament i ambasade ignorišu činjenicu da gotovo svi relevantni akademski indeksi i brojni teoretičari svrstavaju Srbiju u hibridni režim, tj. više je ne tretiraju kao demokratsku zemlju. Može da bude i upozorenje zbog budućih očekivanih obaveza Srbije, koje se verovatno tiču dijaloga sa Prištinom, a može biti tretirano i kao upozorenje zbog prevelikog približavanja Kini ili Rusiji u nekim oblastima. U krajnjoj liniji, može da bude i uvažavanje određenih glasova u samom Evropskom parlamentu – onih koji su više zainteresovani za promociju demokratije – dakle pitanje njihove interne političke dinamike. Šta god bilo objašnjenje, mislim da je još uvek rano govoriti o promeni politike ključnih država zapada prema režimu u Beogradu, iako se svakako radi o jakoj poruci”, kaže Bursać.

Novosadski politikolog Radivoje Jovović smatra da sve ukazuje da se politika SAD-a i EU prema Vučićevom režimu menja, ali da to ne znači da će zapadne zemlje radikalno korigovati odnose sa Srbijom. Dodaje da će se nova američka administracija vratiti starim zahtevima po pitanju Zapadnog Balkana – odnosno, da će biti obnovljeni pritisci da se prizna nezavisnost Kosova

“Sve je očiglednije da će se na neusaglašenosti spoljnopolitičkog kursa Srbije sa Zapadom (primera radi, Srbija ima najnižu stopu usklađenosti sa deklaracijama EU od svih država Zapadnog Balkana), i zbližavanje Srbije sa Istokom, gledati sa značajno manje popustljivosti. Deluje da je Brisel shvatio da, bez obzira što je njegov ovdašnji ‘čovek za sve’ bio od izvesne pomoći, podrška srpskoj stabilokratiji može značiti nestabilnost na dug rok, uključujući značajan upliv ruskih i kineskih interesa. Stoga, negativne ocene nemaju mnogo veze sa politikom proširenja, već se signalizira da bi vetrovi mogli zaduvati i u korist opozicije. Ipak, jedno je poslati prve značajne signale, a drugo radikalno i trajno izmeniti spoljnopolitički kurs – pre će biti da iznete ocene predstavljaju opomene za disciplinovanje saradnika upitne lojalnosti. Na kraju krajeva, EU je danas fiksirana na rešavanje problema u kući, dok na temeljno spremanje dvorišta red neće doći još neko vreme. SAD, pak, tek treba da očituju brzinu povratka globalnih uticaja koji su imale pre Trampove administracije”, kaže Jovović za Al Jazeeru.

Bivši premijer Vojvodine i bivši predsednik Demokratske stranke, a sada profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu koji pomno prati političke prilike u zemlji i svetu Bojan Pajtić za Al Jazeeru kaže da su i ranije predstavnici zapadnih zemalja i međunarodne organizacije primećivali da je “režim u Srbiji stavio pod neposrednu ili posrednu kontrolu ogromnu većinu medija u našoj zemlji, da je podela vlasti poništena, a da se korupcija razgranala, uz očiglednu podršku pojedinih funkcionera”. On smatra da su oni, međutim, tolerisali Vučićevo ponašanje jer su očekivali da će ispuniti obećanja koja je davao kada je dolazio na vlast, u odnosu na status Kosova i Republike Srpske.

“Zapadu je odgovarala takozvana stabilokratija – sistem u kojem je vodeća politička ličnost u inostranstvu sitna, a unutar države silna. U kome Gospodar uništava opoziciju, medijske slobode i zatire vladavinu prava, ali ‘drži stvari pod kontrolom’ i u spoljnoj pollitici sledi kurs koji je zacrtao Zapad. U jednom su se, međutim, prevarili: Vučić neće učiniti ništa što bi ugrozilo njegovu dominaciju nad ljudima i resursima u ovoj zemlji. Neće ispuniti ništa od onoga što se od njega očekuje, i to je i njegovim dojučerašnjim zapadnim partnerima postalo očigledno. Nama u Srbiji je od početka bilo sasvim jasno da Vučić ne samo da zaobilazi istinu – on ne zna ni da istina postoji. U svetlu ovakve spoznaje, zvaničnici EU i mnogobrojnih međunarodnih organizacija konačno javno konstatuju notornu činjenicu: Srbija više nije demokratska država“, kaže Pajtić.

Vučić nikada nije bio privržen evropskim vrednostima

Na pitanje da li su u pravu oni analitičari koji tvrde da je Srbija suštinski odustala od evropskih integracija, kao i da Vučić zapravo nikada istinski nije bio ni odan evropskim idejama – Pajtić odgovara:

“Svakom ko išta zna o političkoj sceni Srbije poznato je da Vučić nikada nije bio privržen evropskim vrednostima, kao što su parlamentarna i delibarativna demokratija, sloboda medija, pravo na poštene izbore ili vladavina prava. Njega metafizičke vrednosti nikada nisu ni zanimale. Za njega je vrednost ono što može da se stavi u džep ili na bankovni račun. Od samog početka vladavine, preko medija koje kontroliše, indukovao je antizapadnu atmosferu, konstantno prikrivajući finansijsku podršku koju Srbija dobija od zemalja EU, SAD, Norveške ili Švajcarske, kao i značaj koje te države imaju za našu državu. Istovremeno, režimski tabloidi i televizije glorifikuju odnose sa Rusijom i Kinom povlađujući naprednjačkom biračkom telu i stvarajući opšti utisak da Vučić samo lukavo koristi zapadne zemlje kao neku vrstu golemog bankomata, držeći čvrsto kormilo države u pravcu istoka”, kaže Pajtić.

I Radivoje Jovović smatra da Vučić nikada nije bio proevropski političar iz prostog razloga što je njegova politika “naprosto neprincipijelna i amoralno motivisana”. Dodaje da mu je u vreme preuzmanja i učvršćivanja vlasti bila potrebna “proevropska mimikrija zarad podrške na međunarodnom i unutrašnjem planu”.

“Politička i privlačna moć EU poslednjih su godina, pak, značajno uzdrmane. Dirigovani diskurs režimskih medija samo je osnažio ovakvu percepciju u društvu. Režimu zapravo odgovara limbo ‘idemo ka EU – ne krećući se nikamo’. Istinske evrointegracije značile bi demontiranje sistema monopola, oligopola i zloupotreba jedne brižljivo građene savremene diktature – zašto bi režim to radio danas, kad su evropski partneri nikad slabiji, a moć drugih regionalnih i globalnih aktera narasla?”, pita se Jovović.

Bursać, pak, smatra da Vučić nema čvrstu vrednosnu ili interesnu spoljnopolitičku orijentaciju i da prihvata ono što je u datom trenutku dobro pre svega za njegov lični rejting među biračima, a zatim i za kratkoročnu spoljnopolitičku poziciju. Međutim, po njemu, Vučić je svestan da se Srbija nalazi u zapadnoj interesnoj zoni, da je ovde “direktan politički uticaj ili otvoreno mešanje Rusije ili Kine i dalje ograničenog dometa”, te da mu za opstanak na vlasti ipak treba podrška zapadnih vlada. Jer one – kako kaže – i dalje “diktiraju regionalne procese, mogu da vrše pritisak na više frontova, zainteresovane su za pitanja demokratskih sloboda, bar u načelu”.

“Što se tiče članstva u EU, mislim da to više nije tema za srpske glasače, koji su dostigli tačku apsolutnog zasićenja nakon dve decenije evrointegracija, od čega je poslednji građanima opipljiv pomak bio tzv. beli šengen, pre više od deset godina. Oko polovine stanovništva i dalje podržava put ka EU, ali ni njima to više nije presudno za glasačku odluku, jasno im je da će se ulazak u EU desiti nekada, ali ne uskoro. To stoji u velikom kontrastu sa situacijom od pre desetak godina. Setite se, Koštuničina Demokratska stranka Srbije je doživela ogroman pad podrške kada je odbacila proklamovano proevropsko opredeljenje. Tadić je morao vrlo oprezno da balansira između tema Kosova i EU da bi opstao na vlasti. Danas to nije slučaj. Vučiću evropska priča treba zarad spoljnopolitičkog legitimiteta, zarad pacifikovanja nekih uticajnih grupa u srpskom društvu, kao što je civilni sektor, a ako hoćete, i zbog stvaranja imidža kooperativnog partnera u međunarodnoj areni. Ali ne primarno zbog glasača”, kaže Bursać.

Zapad propustio momentum

Pitanje koje pojedini analitičari takođe postavljaju glasi: da li će zapad otvoreno iskazati interes da dođe do promene vlasti u Srbiji? I da li je promena vlasti realna s obzirom na unutrašnje prilike u Srbiji? Pajtić smatra da nije realno očekivati brzi kraj Vučićevog režima s obzirom na “medijsku blokadu” i “neravnopravne izborne uslove”.

“Zapad je propustio momentum i dozvolio da se u Srbiji ustoliči autokratski režim, koji u svakom trenutku može da okrene leđa evropskim integracijama, ukoliko se uspostavi da moćni igrači na istoku imaju mnogo više ‘razumevanja’ za srpskog autokratu nego oni na zapadu. Konačno, Vučić nije Milošević. Onaj potonji je ratovao protiv NATO i tek tada su nezavisni mediji, nevladine organizacije i opozicione stranke dobile snažnu logitičku podršku da smene režim. Dok god Vučić ne proizvodi spoljnopolitičku nestabilnost na prostoru Zapadnog Balkana, negativne ocene u oblasti demokratije, nezavisnosti pravosuđa ili slobode medija ostaće na nivou oštrije ili manje oštro intonirane kritike. Plašim se da ovakvo stanje, sem u slučaju političke više sile, može potrajati dugi niz godina, te da Srbija sve više i više podseća na Belorusiju”, kaže Pajtić.

Jovović, međutim, smatra da je svakako podrška Zapada za promenu vlasti važna, ali da je to pre svega unutrašnje pitanje Srbije. Kaže da se građani Srbije sami moraju izboriti za svoja prava i slobode, da se mora “ukoreniti mentalitet građanskog aktivizma”.

“Režim sada već očigledno vlada dominacijom krupnog kapitala, nacionalizmom, sve prisutnijim elementima (klero)fašizma, policijske države… I dok mnogi u društvu vide samo nabujalu kulturu šovinizma, sa kojom opozicija tobož mora praviti ultraheterogene i neuspešne koalicije, postoji i deo društva sa druge strane, oteran u političku pasivnost. Stoga alternativu režimu moramo potražiti u doslednoj borbi za radnička i socijalna prava, društvo socijalne pravde, antifašizmu, decentralizaciji, kako bismo probudili apatične i obeshrabrene”, kaže Jovović.