Biserko: Srpski stratezi se nadaju raspadu BiH i ukidanju suverenosti Crne Gore

Srpska politika doživjela je svoj regionalni vrhunac „političkim prevratom“ koji se odigrao u Crnoj Gori, a uspostava nove vlade koju vodi premijer Zdravko Krivokapić za sve stratege velikosrpske politike znak je da se stvari vraćaju u „normalu“. To normalno, za ljude bliske srbijanskom predsjedniku Aleksandru Vučiću, znači da se sa više samopouzdanja nastavlja sprovoditi politika definirana idejom tzv. srpskog sveta, dakle politika koja i dalje „mašta“ da se stvori jedna integralna i homogena zemlja koju će sačinjavati Srbija, kao matica, Crna Gora, sjeverni dio Kosova i dio BiH koji je dejtonskim mirovnim sporazumom definiran kao Republika Srpska.

Razni su politički akteri u posljednjih desetak godina radili na praktičnom sprovođenju tih ideja, neki sa više, a neki sa manje uspjeha kaže predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije Sonja Biserko. Najustrajniji u tome bio je Milorad Dodik kojem je gotovo uspjelo obesmisliti postojanje države Bosne i Hercegovine i dovesti zemlju u stanje koje nije daleko od unutrašnjeg raspada. Nakon formiranja nove vlade u Crnoj Gori svima je jasno da nova vlast pokušava „dubinski promijeniti identitet Crne Gore“ upozorava Biserko koja u djelovanju aktuelne srbijanske vlasti prepoznaje jasno vidljivu politiku novog „ujedinjenja srpskih zemalja“.

Podizanje spomenika Stefanu Nemanji dokaz je da Srbija ide u opasno pogrešnom smjeru, kaže Biserko, jer je to očigledan pokušaj da se zemlja napravi isključivo etnički srpskom, što je u kontradikciji ne samo sa pravnim samodefiniranjem nego i dugom kosmopolitskom tradicijom. Posebno je narušen, zadnjih godina, širi, jugoslovenski identitet grada Beograda čime se gubi njegova prepoznatljiva građanska i revolucionarna potka.

Mnogi, bez imalo ustezanja, konstatuju da je u Srbiji ugrožena demokratija i da predsjednik Aleksandar Vučić i njegov SNS državom upravljaju “diktatorskim manirima”. Da li je ta konstatacija tačna i kakvo je stanje demokratije u Srbiji?

– O stanju demokratije su govorile međunarodne organizacije kao Freedom House. To je demokratija u kojoj nema opozicije, nema parlamenta, nema slobodnih medija koji su relevantni za javni dijalog. SNS i njihov lider zapravo su preuzeli na sebe ulogu da diktiraju u svakoj situaciji. Ono što je karakteristično za vladavinu ove stranke jeste da je po dolasku na vlast odmah krenula kampanja protiv svih partijskih lidera i partija i na neki način to je umrtvilo politički život i sada je skoro nemoguće da se bilo koja partija iz opozicije nametne kao relevantni faktor. A posebno jer ni jedna od tih glavnih opozicionih partija nema alternativni program koji bi mobilisao građane za neku drugu opciju.

Još uvijek je nacionalizam glavni mehanizam i praktično su opozicione partije tu jednake sa vladajućom garniturom u takmičenju ko će dalje da dobaci u ispoljavanju nacionalizma, a Kosovo služi kao glavni instrument za mobilizaciju nacionalnih osećanja. Pri tome se zna da je Kosovo završena stvar i o tome je govorio i predsednik SANU-a Vladimir Kostić i odmah je bio frontalno napadnut od svih u Srbiji.

To je zapravo tema koja se isključivo koristi za dolazak na vlast a ne zato da bi se suštinski rešavalo kosovsko pitanje. Ono što stoji jeste da Srbija treba da prizna Kosovo i da prestane da interveniše u susedne zemlje kako bi sama stekla poziciju da se bavi svojim unutrašnjim pitanjima i stvarima.

Koliko su stvarne bile Vučićeve optužbe da je bio špijuniran, a koliko je to bila „izrežirana predstava“ za javnost?

– Imamo dva slučaja koja su uzdrmala vlast. To je Krušik, oružje i Jovanjica sa tom marihuanom koju država gaji i u šta je navodno upleten Vučićev brat. Prisluškivanje je tesno vezano za ta dva slučaja jer su prisluškivani određeni kriminalci, a predsednik Vučić je očigledno upao u tu priču zato što je direktno komunicirao s nekim od njih. To je ono što se može shvatiti iz pisanja medija, ali te su tri stvari povezane, koliko ja vidim.

U javnosti se „podigla velika prašina“ zbog postavljanja spomenika Stefanu Nemanji. Isprva, zbog cijene, dimenzija i lokacija a onda i zbog činjenice da je pravoslavni krst, zbog podilaženja željama investitora, zamijenjen ratničkim mačem. To na jednu stranu, a na drugu koliko ima smisla podizati takav spomenik kada je Srbija definirana kao građanska država, a ne nacionalna i kakva osjećanja prema svojoj zemlji sada mogu gajiti pripadnici manjina: Bošnjaci, Albanci, Mađari?

– To je tačno. Srbija se izgrađuje, odnosno ovu državu njene vlasti grade kao isključivo srpsku etničku državu. Manjine se tu tretiraju kao nelojalni građani, mada postoji pravni okvir koji im garantuje prava, ali u praksi to nije tako. Oni nisu uključeni u širu ekonomsko – kulturnu zajendicu, nego su totalno izolovani i izbegavani pogotovo ove manjine kao što su Albanci i Bošnjaci u Sandžaku. Mađari žive izolovano, ali u nešto boljoj poziciji jer na neki način postoji neka komunikacija između države i Mađarske i to je jedan veoma neobičan odnos zato što su ove vlasti okrenule svoju saradnju prema Budimpešti.

Drugo, sva ova spomenička kultura koja se svaki dan, i svako malo se nešto pojavi u funkciji izgradnje novog identiteta Srbije, zapravo koliko vidimo ide na neku srednjovekovnu državu čiji je Nemanja simbol i to je jedan, po meni, problem jer nezadovoljava nikakve estetske kriterije i o tome su govorili stručnjaci, arhitekti, istoričari umetnosti. Mnogo je ljudi reagovalo na to, ali ta je estetika izraz ove ideologije, ove politike i osećaja ovih na vlasti. Ta estetika ide uz njih kao i ona fontana na Slaviji.

Kada idete od fontane na Slaviji pa se spuštate i dolazite na Savski trg gde je sada veliki spomenik, koji samom veličinom nadilazi sve ono što ga okružuje. On narušava sklad u Beogradu, kako je sam predsednik rekao, Beograd postaje isključivo srbijanski grad. A on je bio kosmpolitski, jugoslovenski grad koji je imao svoja obeležja, a oni se često pozivaju na to. Ali Beograd sve više gubi tu dimenziju.

Kako posmatrate događaje u Crnoj Gori u koje je, sada je to sasvim jasno, pored SPC-a upletena i zvanična politika Beograda. Da li se sprema scenarij po kojem slijedi sljedeći niz događaja: na popisu Crnogorci postaju manjina, povlačenje priznavanja nezavisnosti Kosova, istupanje iz NATO-a i konačno ukidanje crnogorske suverenosti?

– To jeste tako i tu nije ništa netačno. Zapravo Srbija je sada angažovana na zaokruživanju tzv. srpskog sveta, koji je zamena za Veliku srbiju i ujedinjene srpskih zemalja. On podrazumeva Republiku Srpsku, Crnu Goru i sever Kosova, a Makedoniju i delove Hrvatske kako okolnosti budu diktirale. Kako sada misle srpski stratezi Srbija u ovom momentu je afirmisala ili osvojila međunarodnu poziciju sa svojom saradnjom sa Kinom, EU, Amarikom i Rusijom i smatraju da imaju dovoljno prostora da zaokruže srpski svet. Smatraju da je međunarodni kontekst vrlo fluidan i da to njoj ide u prilog u nekoj kasnijoj fazi.

Međutim, to su projekcije koje mogu u određenom trenutku tako da se zamisle i ocenjuju. Međutim, ipak, je Evropska unija u ovom momentu, kada gledamo globalno, jedini prostor i jedina organizacija koja ima neku viziju i unutar sebe pokušava da artikuliše što bi bilo u skladu sa vremenom u koje živimo. Ovo vreme nije jednostavno, jer se menja paradigma po kojoj je svet uređen i međunarodni poredak je značajno urušen i na delu je stvaranje tih novih vrednosti i reafirmisanje nekih starih koje treba da urede globalne komunikacije.

Evropa je u tom pogledu najuređenija i Srbija svojim stavom da je na sve četiri strane, zapravo, blokira sam Balkan da se konsolidira i normalizuje. Po mome dubokom uverenju, Evropska unija je najbolje rešenje za Balkan, jer samim tim što je sve pod jednim kišobranom podrazumeva da će sve tenzije i svi odnosi biti usklađivani sa evropskim vrednostima.

Srbija smatra da može ovakvim svojim stavom balansiranja na sve strane da čeka svoju priliku za realizaciju svog plana o srpskom svetu i tu se dosta oslanja na Rusiju i na Kinu. Iskorišten je i taj moment što je Trumpova administracija bila nedovoljno zainteresirana za Balkan i na neki način je Trump pogodovao autoritarnim liderima u regionu. I svi su razočarani njegovim porazom. Srbija još nije odlučila gde pripada.

Kako gledate na dugotrajno i kontinuirano medijsko predstavljanje Crne Gore kao „odmetnute srpske zemlje“, naročito nakon usvajanja Zakona o slobodi vjeroispovijesti?

– Beograd nikada nije prihvatio nezavisnu Crnu Goru. Crna Gora se smatra teritorijom ili drugom srpskom državom, ona se smatra unutrašnjim pitanjem u Srbiji. I zato je neverovatno koliko je Crna Gora ispod radara međunarodne zajednice i ne shvataju šta se dole dešava. Jedan je nivo Milo Đukanović i njegova vladavina od 30 godina, a drugi nivo je ko ga smenjuje i s kakvom politikom i strategijom. To zapad nedovoljno kapira, jer smatra da je smenjivost vlasti, što je u redu, prvi princip koji treba da se zadovolji.

Međutim, brzina kojom ova nova vlast urušava institucije i menjaju „krvnu sliku“ svih tih institucija bez obzira na sporazum koji je potpisan, ta brzina kojom menjaju kadrove u svim institucijama po dubini menja karakter Crne Gore i pitanje je vremena kada će, kao što ste rekli, se okrenuti na drugu stranu ili će samo formalno stojati iza nekih floskula bez ikakve sadržine.

Da li je primjereno da Aleksandar Vučić, toliko očigledno i kontinuirano, zaobilazi sve zvaničnike BiH i odnose gradi samo sa jednim čovjekom, a to je Milorad Dodik?

– Pa Beograd je shvatio da je posljednjih 12 godina odnosno od 2008. Zapad bio previše dezangažovan na Balkanu zbog finansijske krize i migrantske krize i to je dalo prostora Dodiku da rastura Bosnu i doveo je zemlju do tačke raspada. Međutim, veliko je uznemirenje pobeda Bidena i njegovim obećanjem i nastojanjem da će obnoviti savezništvo sa EU i NATO-om. To neće izgledati kao nekada, ali to nagoveštava i novi odnos prema Bosni i Crnoj Gori i Kosovu. Verovatno će glavnu ulogu u celoj toj priči dobiti Nermačka, koja je svakako najprisutnija u regionu i EU.

To je nešto što sada ne ide na ruku Banja Luci. Zato oni ovom brzinom ruše sve u Crnoj Gori što je bilo okrenuto prema zapadu, a Dodik je imao incident sa ikonom i verujem nekako da je to neki njegov kraj i silazak sa te scene. Ja mislim da se na neki način nazire kraj svim ovim nacionalističkim liderima i da je to pitanje narednih izbora i nekog vremena kada će se pojačati novi zapadni angažman na Balkanu sa istim ciljevima, koji su bili i pre – a to je da zemlje zapadnog Balkana postanu članice EU-a i NATO-a i da se regija definira kao interesna sfera zapada.

Da li se u nekom bližem Vučićem krugu razmišlja o razbijanju BiH i ukidanju suverenosti Crne Gore i, hipotetički, objedinjavanju svih tih zemalja u jednu državu pridruženu Srbiji?

– Na to se gledna fazno, to je scenarij kroz faze i zavisiće od međunarodnih okolnosti koje oni stalno priželjkuju. Mislim da je to pogrešna procena i u ovom momentu svetska scena izgleda haotično. Ova korona je na neki način ogolila tu haotičnu svetsku situaciju i ubrzala razmišljanja o nekom uređenju sveta na nekim novim osnovama. Posebno Evropa prednjači u tom smislu. Naravno, to se neće desiti odmah, to će trajati i nadam se da će se ti nekakvi interesi polako uklapati jedni sa drugima.

Bilo bi realno da Amerika i EU i Rusija nađu neki zajednički interes po nekim pitanjima. Ne mogu rešavati krize na Bliskom istoku i u Africi bez Rusije, koja sada tamo ima važno uporište. To je sada nešto što predstoji i Srbija u tom nekom metežu misli i smatra da su ovo najboljnije okolnosti za realizaciju njenih aspiracija.

Razbijanje BiH i ukidanje Crne Gore?

– Oni misle da će to da se raspadne samo od sebe, jer je Dodik doveo Bosnu do te granice da nemate ništa zajedničko i to je nešto što je bio jedan sistematski plan koji je realizaran poslednjih 12 godina. Posebno je nakon proglašenja nezavisnosti Kosova Dodik zauzeo stav da Republika Srpska ima pravo na samoopredeljenje i sve je radio na realizaciji tog plana.