Nazivi ulica u Bujanovcu: Albanci traže Skenderbega, država ne da Karađorđa

Da su kojim slučajem bili savremenici, nema sumnje da bi Skenderbeg i Karađorđe Petrović zajedno jurišali na “otomanske zavojevače”, svoje zajedničke, arhetipske neprijatelje. Ovako, vekovima kasnije, dvojica nacionalnih junaka, ni krivi ni dužni, vode međusobnu bitku oko toga po kome će glavni trg i ulica u Bujanovcu, gradu na jugu Srbije, poneti ime.

Doduše, bitku u njihovo ime vode drugi, dok su oni samo još jedan od simbola albansko-srpskih nesporazuma u tom delu Balkana. Sportskim rečnikom, Karađorđe za sada vodi 1:0 ako se zna da se trg i glavna ulica u tom gradu na tromeđi Severne Makedonije, Srbije i Kosova, u kome etnički Albanci čine većinsko stanovništvo, i dalje zovu po njemu.

U priču oko naziva ulice i trga, uključila se i država Srbija, pa je Skenderbeg i dalje “na čekanju” iako ova dva toponima u Bujanovcu Albanci isključivo zovu po njemu. Ni lokalni Srbi, na drugoj strani, ne spominju Karađorđa prečesto, pa u svakodnevnom životu, ako na primer ugovaraju sastanak, kažu “vidimo se na centru”, a kada nekakvom strancu objašnjavaju kako da stigne na cilj upućuju ga da samo nastavi glavnom ulicom.

Ni Karađorđe ni Skenderbeg nemaju nikakve veze sa ovim delom Srbije, osim što kod dela građana pomen njihovih imena, vekovima pošto su obojica zamakli sa ovoga sveta, izazivaju pripadajući osećaj nacionalnog ponosa sa elementima epike.

Čudan i paradoksalan odgovor vlasti

Uglavnom, inicijativa da Karađorđe ustupi mesto Skenderbegu zvanično je potekla pre nekoliko godina, na inicijativu i tada i sada većinskih odbornika stranaka koje okupljaju Albance. Predlog je prošao u lokalnom parlamentu i poslat na usvajanje nadležnom Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje je ovlašteno za davanje konačne reči u ovakvim slučajevima.

Iz Beograda je stigla informacija da bi o odluci odbornika trebalo da se izjasni i opštinski Savet za međunacionalne odnose, koji je te 2016. činilo troje predstavnika albanske, te po dvoje iz srpske odnosno romske zajednice. Rezultat je bio 4:3 u korist Skenderbega, ali ako ponovo upotrebimo sportsku terminologiju – bila je to “jalova pobeda”.

Ministarstvo je, očekivano, odbilo da u delo sprovede odluku skupštinske većine u Bujanovcu, koje je kasnije u još nekoliko navrata sprovela istu proceduru sa istim konačnim rezultatom.

Zbog toga je Nacionalni savet Albanaca uložio žalbu Ustavnom sudu Srbije, odakle je nedavno stigao najblaže rečeno čudan i paradoksalan odgovor.

“Ustavni sud potvrdio je odluku Ministarstva sa obrazloženjem da je, citiram, Skenderbeg kontradiktorna ličnost”, kaže narodni poslanik Šaip Kamberi, u vreme podnošenja žalbe predsednik Opštine Bujanovac.

‘U srcu Beograda može, a u Bujanovcu ne može’

Dorćol važi za jedan od lepših delova Beograda, a Skenderbegova ulica celom svojom dužinom preseca ovaj stari deo srpske prestonice.

U Preševu, gradu pored Bujanovca, po Skenderbegu se zove tamošnja gimnazija, koju zajedno pohađaju mladi Srbi i Albanci.

Ako je, dakle, Skenderbeg kontradiktorna ličnost, koliko li su tek kontradiktorne odluke Ministarstva i Ustavnog suda?

“Po kojoj logici Skenderbeg može da ima ulicu u srcu Beograda, a ne može u Bujanovcu”, pita se Kamberi i najavljuje žalbu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu.

U jednom trenutku aktuelna je bila i priča da Skenderbeg dobije i spomenik “na svom” trgu u Bujanovcu, ali se ona sada više ne spominje.

I, zaista, koji je to Skenderbegov greh osim što su ga za ulicu i trg nominovali Albanci, a da sve bude još paradoksalnije pobrinula se činjenica da mu Srbi pripisuju pravoslavno, srpsko poreklo, što neki istorijski izvori i potvrđuju.

Bespotrebno podizanje tenzija

Skenderbeg, rođenjem Đerđ Kastrioti (1405-1468), od oca Ivana i majke Vojislave, u istoriji je zapamćen kao borac protiv otomanske imperije. On i njegova dela su postali mešavina istorijskih činjenica, istina i polu-istina, izuma i folklora, piše u raznim izvorima, a Albanci ga u 19. veku prihvataju za svog nacionalnog heroja.

U bujanovačkom slučaju njegov antagonist, Đorđe Petrović Karađorđe (1768-1817), začetnik dinastije Karađorđevića, vođa je Prvog srpskog ustanka protiv Turaka 1804, a stradao je “od kumovske ruke” na mestu zvanom Radovanjski lug u današnjoj centralnoj Srbiji.

Ni Crni Đorđe, dakle, a ni Skenderbeg nemaju ništa zajedničko sa današnjom južnom Srbijom, regionom koji i dalje ne može da se potpuno relaksira od etničkih srpsko-albanskih konflikata s kraja prošlog i početka ovog veka.

Tenziju, dve decenije kasnije, sasvim bespotrebno (pitanje je i da li sasvim slučajno) podiže beogradska birokratija oličena u sudskoj i izvršnoj vlasti koja, ma koliko lokalnim Srbima bilo milo zbog toga, odbija da sprovede odluku legalno izabrane većine u jednom gradu na svojoj teritoriji.

Uz digresiju da Turska sada važi za velikog prijatelja Srbije, ali i da je Albanci osećaju svojom zemljom, reći ćemo da je Srbija od Turaka oslobođena 1878, ali samo do Bujanovca, preciznije do obližnjeg sela Ristovac, gde se nalazila karaula čija zgrada i danas postoji na čuvenom “Carskom drumu” za Solun. Turci su južno od ovog mesta konačno otišli 1912, početkom Prvog balkanskog rata.

Poštovati manjine i prihvatiti različitosti

Možda zbog toga penzionisani profesor matematike Svetislav Veličković kaže da bi trg u Bujanovcu trebalo da dobije obeležje posvećeno pukovniku Milošu Gojkoviću.

“On je bio komandant Moravske divizije prvog poziva koja je 20. oktobra 1912. godine ušla u Bujanovac i oslobodila ga od Turaka”, smatra Veličković. Dobro rešenje bi, po njemu, bilo i podizanje bronzane figure vojvode Petra Bojovića, koji je oslobodio Bujanovac u Prvom svetskom ratu.

O toj ideji svakako ne razmišlja Ragmi Mustafa, predsednik Nacionalnog saveta Albanaca koji je dao saglasnost za promenu naziva trga i glavne ulice.

“Većina naziva ulica u opštinama Preševske doline ili su iz jednopartijskog vremena ili iz doba represivnog, krvavog režima Slobodana Miloševića, kada o tome nisu uopšte pitani građani koji žive ovde”, podseća Mustafa.

Poštovanje manjina i prihvatanje različitosti, kako dodaje, predstavljaju osnovni princip demokratije. Prema njegovim rečima, “srednjovekovni primitivizam ne može biti ulog u naprednije, pravednije i ravnopravnije društvo”.

“Način na koji se u ovom slučaju ponašaju centralne vlasti prosto je neprihvatljiv. A ponašaju se tako zbog ksenofobičnog javnog diskursa i straha od navodne albanizacije Bujanovca. Podsetiću da u Beogradu, osim Skenderbegove ulice, imamo u samom centru i čuvenu Palatu Albanija”, objašnjava Mustafa.

Partizanima i Titu ukinute počasti

Kao i većini mesta u Srbiji, masovna promena naziva ulica zadesila je i Bujanovac, i vremenski se poklapa sa “buđenjem nacionalne svesti” s početka devedesetih godina prošlog veka, kada brutalno biva srušen spomenik Josipu Brozu Titu na platou ispred opštinske zgrade.

Tada je maršal Tito i glavnu ulicu i trg, napravljen 1980. godine, ustupio ni krivom ni dužnom Karađorđu, koji opstaje tri decenije.

Naravno, shodno duhu tadašnje politike, Vardarska je ulica, na primer, ponela ime Kralja Milutina, ona Ive Lole Ribara postala je Vojvode Stepe Stepanovića, ali su za divno čudo nekako opstali narodni heroji Drugog svetskog rata – Sava Kovačević i Sima Pogačarević.

Poslednjih nekoliko godina država je, mora se priznati, napravila i nekoliko sitnijih kompromisa, pa su ulice dobile neke znamenite ličnosti albanskog i romskog porekla, poput glumca Bekima Fehmijua i muzičara Šabana Bajramovića.

Nekako je ustuknuo i bračni par car Lazar i carica Milica, pa se umesto njihovim te ulice sada zovu po kosovskim gradovima: Đakovička i Prizrenska. Ranije Kosmetska (Kosovo i Metohija) ulica, nastanjena Albancima, sada je samo Kosovska, a nije prošao predlog da ulicu dobije izvesni Fatmir Ibiši, koji je poginuo u borbi državnih snaga bezbednosti u sukobu sa pobunjenim Albancima 2000/01. godine. Ulica namenjena njemu i dalje se zove Gnjilanski put.

Bosilegrad kao primjer dobre prakse

Kao primer dobre prakse, na kraju, spomenućemo Bosilegrad, opštinu na krajnjem jugoistoku Srbije nastanjenu većinskim bugarskim stanovništvom. Glavna ulica tamo i dalje nosi Titovo ime, a građani su, pre nekoliko godina, sami mogli da odluče kako će se zvati ulica u kojoj žive, pa imamo, jednog do drugog, Goce Delčeva i Vuka Karadžića.

Možda treba razmisliti da Skenderbeg, na primer, dobije trg, a da Karađorđu ostane ulica, ili obrnuto, sasvim svejedno. Tako bi i Skenderbeg bio sit i Karađorđe na broju, jer ne treba zaboraviti da naši div-junaci, osim borbe protiv Otomanske imperije, imaju još jednu zajedničku, i to gastronomsku tačku.

Urolovan i paniran odrezak mesa, poznat kao Karađorđeva šnicla, u albanskim se restoranima nudi kao Skenderbegova. Eto, šta su dočekali – da ih poručuju u kafani kao meze.