Nevidljivi heroji Grčke

Tokom ratova devedesetih, Crveni krst Srbije je, u csaradnji sa Crvenim krstom Grčke, započeo projekat organizovanog boravka dece u grčkim porodicama, iz područja pogođenih ratom. Tada verovatno niko nije ni slutio da će početna ideja programa oporavka dece prerasti u veličanstveni projekat koji je trajao čak 18 godina i kroz koji je prošlo skoro 20.000 dece. Tim programom su bila obuhvaćena deca koja su u ratu izgubila roditelje, deca smeštena u hraniteljske porodice, deca izbeglice, deca nestalih na Kosovu i Metohiji i deca iz socijalno ugroženih porodica, bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Prva grupa dece je u Grčku otišla 1993. godine na mesec dana, a zatim se program razvijao kroz različite faze: od šestomesečnog boravka u grčkim porodicama, preko poseta tokom božićnih i uskršnjih praznika, do letovanja.

“Oni su više od prijatelja ili tamo nekih ljudi koji su pomogli. Oni su moja majka, otac, brat i sestra, samo nemamo istu DNK”, reči su Anđelke Žunić, koja je u ovom programu učestvovala od 1995. do svog punoletstva 2002. godine.

‘Nevidljivi heroji’

Ove godine, u julu mesecu, Predstavništvo Republike Srpske u Grčkoj pokrenulo je projekat “Nevidljivi heroji”, podržan od strane Ministarstva za evropske integracije i međunarodnu saradnju Republike Srpske. Šefica Predstavništva Jelena Jovanović za kaže da je ovaj projekat posvećen svim Grcima koji su našoj deci velikodušno otvorili vrata svojih domova i pružili im ljubav tokom najtežeg perioda.

“Kako se ovo nikad ne bi zaboravilo i kako bi ovaj izraz solidarnosti zauvek ostao urezan u istoriji naših naroda, Predstavništvo je pokrenulo ovaj projekat, koji će ne samo povezati porodice koje su možda izgubile kontakt, nego će ponovo oživeti sećanja i postati još jedno svedočanstvo neraskidivog srpsko-grčkog prijateljstva”, navodi Jovanović.

Projekat ima više faza. U prvoj fazi je upućen poziv grčkim porodicama da se jave Predstavništvu i dostave informacije i fotografije koje će pomoći u definisanju slike o ovoj velikoj humanitarnoj akciji. Poziv je upućen putem videoporuke – prezentovao ga je jedan od najpoznatijih grčkih glumaca Janis Servetas, ali i uz pomoć državnih institucija, nevladinih organizacija, Grčke i Srpske pravoslavne crkve, Crvenog krsta Srbije i Grčke, kao i novinara, istoričara i ljudi koji su bili uključeni u organizaciju dovođenja dece.

Tokom druge faze sistematizovani su podaci nekoliko stotina grčkih porodica koje s se odazvale pozivu, dok se u trećoj fazi planira snimanje dokumentarnog filma u svih 28 gradova, odnosno 150 opština u kojima su deca bila ugošćena. Osim filma koji će dokumentovati sećanja grčkih porodica na dane kada su u svoje domove primili uplašene mališane koji nisu znali grčki jezik, priprema se i knjiga u kojoj će se, osim svedočenja Grka, naći i priče, tada dece, a danas odraslih ljudi, korisnika ovog programa.

Različite sudbine

Anđelka Žunić je jedna od njih. Imala je osam godina kada ju je rat zatekao u selu Boljanić kod Doboja. Tamo je živela sa majkom i bratom u dedinoj kući. Otac, vojno lice, radio je u Beogradu.

Sa dva kofera i kutijom u kojoj je bio televizor, po mraku hladnog jutra, napuštaju Boljanić. Otac ih dočekuje u Beogradu, u vojnom samačkom hotelu koji počinje da se puni porodicama sa sličnom sudbinom. Situacija iz dana u dan postaje sve teža i Anđelkina majka prijavljuje porodicu u Crveni krst. Zahvaljujući ovoj organizaciji, uspevaju da se prehrane i obuku. U to vreme od učiteljice Anđelka prvi put čuje da neka deca odlaze u Grčku preko Crvenog krsta.

Dve godine kasnije, otac dobija dugo očekivani stan: “U prizemlju nove zgrade upoznajemo komšiju čija se ćerka upravo vratila iz Grčke. Oduševljen, priča nam koliko joj je bilo lepo i obaveštava nas da sledeća grupa dece putuje za petnaestak dana, i da bi bilo dobro da se raspitamo da li mogu i ja. Tako smo i uradili; pošto smo se mi vodili kao izbeglice, u Crvenom krstu su nam rekli da hitno uradim pasoš i da se spremim da krenem 10. februara 1995.”

Anđelkini roditelji su odlučili da je pošalju u Grčku: “Ispred voza stotine dece i roditelja! Pronašli smo učitelja Miroslava Marinkovića koji je bio odgovoran za našu grupu. Bilo nas je dvadeset i jedno dete, išli smo na Krit, u Hanju. Putovali smo dugo, 48 sati. Usput smo se svi upoznali, delili hranu, vezali jedni za druge. Raznih sudbina je tu bilo, ni jedna srećna. Ipak, nisam plakala, niti sam osećala strah.”

Zbližavanje

U Hanji ih je, ispred opštine, dočekalo puno ljudi. Ušli su u svečanu salu, deca su stala u red desno, domaćini levo: “Tada sam počela da razmišljam šta ću ako ne budem mogla da izdržim? Šta ću ako im se ne dopadnem ili oni meni? Da li imaju dece? Kako ćemo se slagati? Kako ćemo se sporazumevati?”

Anđelka je dodeljena porodici Marije Arhontaki. Marija joj se odmah svidela zbog, kako kaže, “najlepšeg osmeha na svetu”. Uskoro je upoznala i Marijinog muža Janisa, i njihovu decu Stefana i Katarinu.

Već posle nekoliko dana su se navikli jedni na druge i postali bliski. Marija je Anđelki svako jutro ostavljala garderobu preko stolice, a Janis joj je pravio sendvič za školu. Sa njim je prvi put u životu otišla na plažu, on ju je naučio da pliva. U školu je išla sa drugarima iz voza, a podučavao ih je učitelj Miroslav, kojeg pamti kao veoma duhovitog čoveka,  posvećenog deci. Uz Katarinu i Stefana je vrlo brzo naučila grčki jezik.

Danas, četvrt veka kasnije, njih troje jedni druge ljudima predstavljaju kao svog brata i sestru.

Program oporavka

Šest meseci je proletelo. Marija je Anđelki za put spakovala tri kofera i sedam kutija stvari. Tu je bilo garderobe, hrane, higijenskih sredstava, poklona za njenu porodicu, školskog pribora.

Na rastanku su, ispred broda, svi plakali: „Crveni krst je u narednim godinama nastavio da organizuje putovanja, te sam ja tako sve raspuste, svaki Vaskrs, Božić i Novu godinu provela sa njima. Marija mi je plaćala čak i školarinu za fakultet. Učestvovali su u svakom segmentu mog života. Kad sam se udavala došli su na moje venčanje. Kad sam rodila svoje prvo dete, Sofiju, Katarina nije htela da čuje da je neko drugi krsti. Kad sam rađala svoje treće dete, Marija mi je spremala torbu za porodilište. Znate, oni su mnogo, mnogo više od tamo nekih ljudi koji su pomogli. Oni su moja porodica”.

Projekat “Nevidljivi heroji” nije ograničen rokom trajanja, ali je planirano da dokumentarni film bude završen do kraja 2021. godine. Nadamo se da će i ovaj tekst doprineti da se vest o projektu proširi i da se što više ljudi sa prostora Bosne i Srbije, koji su kao deca učestvovali u programu oporavka, jave Predstavništvu Republike Srpske u Solunu.