Padejski Šekerović: Zašto žena ostaje da živi sa počiniocem nasilja

U okviru međunarodne kampanje “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”, koja traje od 25. novembra do 10. decembra, obeležava se, između ostalog, i međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. O izuzetno delikatnoj temi nasilja nad ženama, o posledicama pandemije na status žena koje su žrtve, o procesu, prednostima i teškoćama primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i o važnosti adekvatne psihološke potpore žrtava nasilja, za portal Al Jazeere govorila je doktorka psiholoških nauka Nada Padejski Šekerović, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće u Novom Sadu.

• Od početka pandemije, u medijima se može čuti da je tokom vanrednog stanja došlo do porasta porodičnog nasilja zbog zatvaranja u kuće i karantina, ali i šire socijalno-ekonomske situacije u kojoj su se građani Srbije našli. Kakva saznanja Vi imate i šta ste poduzeli povodom toga?

– Centar za socijalni rad, u sklopu kojeg funkcioniše i Sigurna ženska kuća, poseduje podatke da u periodu od 1. januara ove godine do danas, u poređenju sa istim periodom prošle godine, nije došlo do porasta broja prijava nasilja u porodici. Međutim, u periodu od 2015. do 2019. na godišnjem nivou se beleži porast broja prijava nasilja u porodici za više od tri puta..

Kada pričamo o tome da li je pandemija uzrok porasta porodičnog nasilja, mi moramo da znamo da je uzrok nasilja u porodici dominatno izbor počinioca nasilja da nasilje čini. Dakle, ni alkohol, ni to što je neko ostao bez posla ne može biti uzrok nasilja u porodici – da je drugačije, mogli bismo da predvidimo da će svi ljudi koji ostanu bez posla tući svoju ženu i decu! Mi ni kroz istoriju (a prvi zapisi o nasilju nad ženama datiraju iz 753. godine pre nove ere) nemamo takva zapažanja.

Kada je reč o “novoj realnosti” koju je pandemija stvorila, odgovorili smo na nju tako što smo neke druge resurse uključili u komunikaciju sa građanima: on-line komunikacija, intenziviranje komunikacije telefonom ukoliko neko zbog izolacije ne može da dođe do Centra za socijalni rad, otvaranje novih telefonskih linija.

Ono što mi, kao stručnjaci, možemo očekivati je da akumulirana anksioznost i neizvesnost koju donosi svakodnevica u doba korone, mogu u budućem periodu da dovedu do povećanja agresivnog, odnosno nasilnog ponašanja. To što sada statistički podaci ne pokazuju da je došlo do porasta nasilja, nikako ne znači da “novoj realnosti” ne treba da pristupimo naučno-odgovorno i profesionalno. Mi do sada nismo imali okolnosti prouzrokovane pandemijom i nemamo sa čime da ih uporedimo. Zbog toga nije dobro neoprezno iznositi informacije u javnost, pod bombastičnim naslovima poput “Nasilje je postalo epidemija”.

Ono što takođe možemo da očekujemo je da nakon jenjavanja epidemije dođe do porasta nasilja u porodici. Mi – Centar za socijalni rad Novi Sad, i sve institucije koje su sa njim usko povezane Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici – spremni smo da odgovorimo na tu situaciju.

• Koliko na porast stope nasilja utiče, na ovim prostorima dominatan, patrijarhalni kulturni obrazac?

– Svakako da je osnova nasilja nad ženama rodna diskriminacija i da, iako u javnom diskursu imamo stavove kojima treba da težimo, a to su stavovi o rodnoj ravnopravnosti, mi imamo i  ekstremne stavove koji potiču iz radikalnog patrijarhata.

Važno je da znamo da su, prema podacima Ministarstva pravde, samo u julu ove godine u 94 odsto slučajeva muškarci počinioci nasilja nad ženama, a kada su žrtve muškog pola, u 71 odsto slučajeva su takođe počinioci muškarci. Dakle, realno je da kada govorimo o nasilju, pre svega govorimo o nasilju nad ženama i decom. Potrebno je da stvari nazovemo pravim imenom i da znamo da su želja za moći i kontrolom, pogrešna uverenja da muškarac ima pravo da upravlja ženinim životom i da ga kontroliše, nezavisni od drugih faktora – drugi faktori mogu samo da olakšaju manifestaciju nasilja.

Međutim, nasilja nad ženama ima i u kulturama koje nisu otvoreno patrijarhalne; nasilja ima i u partnerskom odnosu u homoseksualnoj zajednici. Istraživanja pokazuju da žene trpe nasilje i u zemljama gde su zakoni stroži, sankcije ozbiljnije i presude za činjenje nasilja vrlo visoke. Znači, sve zavisi od toga kako koja država na nasilje reaguje. U našoj zemlji imamo odličan zakonodavni okvir: Krivični zakon, Porodični zakon i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji se primenjuje uz određene poteškoće i svakako da postoji prostor za njegovo unapređenje.

• O kojim poteškoćama je reč?

– Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je preventivnog karaktera i njime sprečavamo da dođe do eskalacije i ponavljanja nasilja u prvi mah, kada nadležni policijski službenik uradi procenu rizika i odredi jednu ili obe hitne mere: zabranu prilaska i komunikacije, i meru udaljenja počinioca nasilja. Potom, Grupa za koordinaciju i saradnju koju čine stalni članovi: predstavnici tužilaštva, centra za socijalni rad i policijske uprave, (inače se ove grupe osnivaju na teritoriji svakog Osnovnog javnog tužilaštva u našoj zemlji), svaki pojedinačni slučaj analizira i izrađuje individualni plan zaštite i podrške. Ono što je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici doneo je jasna poruka da je nasilje kažnjivo jer hitne mere donose brzu reakciju, nema prostora da počinilac nasilja misli da je nadmudrio državu, da može da radi šta hoće. Naređenjem policijskog službenika automatski mu se komunicira da je to nasilje nedozvoljeno.

Problemi koji se javljaju nisu vezani za Zakon, nego se tiču postupanja pojedinaca – profesionalaca. Mi moramo stalno da radimo na edukaciji, na unapređenju našeg znanja, jer ako imamo dobar zakonski okvir, a ne postupamo jednako odgovorno u njegovoj primeni, mi nećemo ostvariti pune efekte.

• U javnom diskursu egzistira uverenje oličeno u sintagmi “jednom nasilnik – uvek nasilnik”, ima li istine u tome?

– Nasilje ima karakter da se ponavlja i najčešće ima kontinuitet kao svoju odliku. Isto tako, istraživanja kažu da neke žene pet do sedam puta napuste i vrate se nasilniku dok ne donesu konačnu odluku da izađu iz nasilja. Mi moramo imati celu sliku pred očima: nijedan partnerski odnos ne počinje nasiljem, već željom da se zasnuje veza ili zajednica zasnovana na ljubavi i pozitivnim osećanjima.

• Kako se onda iz pozitivno orijentisanog partnerskog odnosa razvije odnos žrtve i nasilnika?

– U prvom periodu žrtva ne prepoznaje da je na bilo koji način ugrožena, mada počinilac nasilja manifestuje neke suptilne znake kontrole koje žrtva najčešće tumači kao ljubomoru u čijoj osnovi je, prema doživljaju žrtve, ljubav, a ne kontrola.

Žrtve nasilja sa kojima radimo u Sigurnoj ženskoj kući u Novom Sadu kažu da su doživele da im je počinilac nasilja proveravao telefon, proveravao gde su, s kim su, kad će se vratiti, polako ih je izolovao od drugarica i porodice. One su to tumačile njegovom željom da budu posvećeni jedno drugom, da budu na miru zajedno, a u stvari je reč o apsolutnoj kontroli.

Nasilje ide u ciklusima, u prvoj fazi raste tenzija, partneri se svađaju – da se razumemo, partnerski konflikt sam po sebi nije nasilje; on je deo partnerskog odnosa i kada dođe do kulminacije konflikta, niko se nikog ne boji. Nasilje imamo kada se u kulminaciji konflikta između partnera tačno zna ko je podređen, a ko dominatan; nasilje je kada žena zna da će, ukoliko nastavi da se svađa, dobiti udarac od partnera.

• Šta se dešava kada žena prijavi nasilje? Kako da bude sigurna da se nasilje neće ponoviti?

– Kada se nasilje prijavi, izreknu se hitne mere koje traju 32 dana (48 sati plus 30 dana). Ako počinilac nasilja prekrši te mere, pa makar to bilo slanje sms-a žrtvi nasilja koja uopšte ne mora da ima nasilan sadržaj, momentalno se izvodi kod sudije za prekršaje i određuje mu se zatvorska kazna do 60 dana (u slučaju da se do nasilnika ne može doći, raspisuje se potraga za njim).

Problem praćenja mera zaštite od nasilja u porodici iz Porodičnog zakona, a koje se donose na godinu dana, se pokaže ponekad u praksi, ali je važno da žrtva nasilja zna da je kršenje sudske presude kojom se nasilniku zabranjuje prilazak i komunikacija, krivično delo koje treba da prijavi insitucijama, bez obzira što će on, možda, zbog toga ostati bez posla – odgovoran je za ono što čini.

Sigurna ženska kuća u Novom Sadu

Sigurna ženska kuća u Novom Sadu je osnovana 2006. godine i svih 14 godina rada ima apsolutnu podršku Grada Novog Sada, koji u celosti finansijski obezbeđuje njeno funkcionisanje. Zbog toga zaposleni u Centru za socijalni rad mogu neometano da se bave stručnim radom. Takođe, Sigurna kuća ima podršku brojnih organizacija i institucija, ali i fizičkih lica koja doniraju polovnu odeću, dečije igračke, knjige, opremu za bebe. Svaka donacija znači, bez obzira na njenu materijalnu vrednost, jer je izraz podrške ženama i deci, žrtvama porodičnog nasilja.

Drugo, to što nasilnik krši izrečene mere znači da rizici i dalje postoje. Zato imamo femicide nakon sudskih presuda. Treba reći i to da ubijene žene uglavnom nisu ni prijavljivale nasilje, ali to ne znači da mi sad odgovornost svaljujemo na te žene, naprotiv – dužnost je bila porodice, komšija, prijatelja, da prijave nasilje. Prema istraživanju OEBS-a od prošle godine, više od jedne četvrtine žena lično poznaje neku osobu iz porodice ili među prijateljicama koja je bila izložena nasilju. To je veliki broj! Ako to istraživanje pokazuje da je samo 9 odsto žena koje su doživele partnersko nasilje to nasilje prijavilo, ako samo 3 odsto žena nakon teškog seksualnog ili fizičkog nasilja pozove Sigurnu kuću sa željom da budu zbrinute, to znači da moramo bolje da informišemo građanke, da moramo da im učinimo usluge socijalne zaštite dostupnim.

Veoma važno pitanje je i kakvi programi psihološke podrške treba da se sprovode sa ženama koje su žrtve nasilja. Trenutno u Sigurnoj ženskoj kući sprovodimo specijalizovani program psihološke podrške pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demokratiju i ravnopravnost polova. Žene koje su zbog izloženosti nasilju zbrinute u Sigurnoj ženskoj kući predstavljaju posebno vulnerabilnu grupu korisnika, jer se suočavaju sa brojnim psihološkim, egzistencijalnih, pravnim i socijalnim problemima. Primena specijalizovanog individualnog psihološkog tretmana formulisanog na osnovama programa HOPE (Helping to Overcome PTSD through Empowerement) obuhvata psihološko osnaživanje žrtava nasilja u sigurnim kućama kako bi se pomoglo ženama da prevladaju teškoće i efikasno koriste socijalne i lične resurse tokom boravka u prihvatilištu i nakon izlaska iz njega.

• Da li Vi možete na osnovu dugogodišnjeg rada sa ženama – žrtvama nasilja, da ukažete na najčešće znake koji pokazuju da će do nasilja doći?

– Prvo, žena neće moći da prepozna momenat koji ukazuje da je u odnosu sa počiniocem nasilja sve dok se nasilje ne manifestuje; drugo, takvom preporukom bismo komunicirali da ona, kada prepozna nasilje može i da ga zaustavi, a ona to ne može. Žena, teoretski, može u fazi narastajuće tenzije da prepozna da se stvari otimaju kontroli i da potraži pomoć, ali se to u praksi jako retko ostvaruje.

• Zašto? 

– Puno je razloga: žena hoće da ostane da živi sa počiniocem nasilja – ona hoće sve sa njim, sem nasilja. Čak i kada se u toj fazi obrate policiji, one najčešće kažu: “Možete li, molim Vas, da ga umirite? Da mu kažete da ne radi to?”, jer sve drugo je iz njene perspektive dobro,  i ona hoće da živi sa njim, funkcionalan je u nekim drugim ulogama. I zato žena ili ne očekuje najgore jer se nada da će biti bolje, ili ne zna kome da se obrati, ili ne veruje da će dobiti ikakvu pomoć, ili se već obraćala ali iz različitih razloga nije dobila ono što je njoj trebalo (zato je važan individualni pristup svakoj žrtvi), ili jednostavno misli da ima kontrolu nad situacijom jer poznaje partnera, a u stvari nema kontrolu.

S druge strane, činjenica je da ona zaista najbolje poznaje počinioca nasilja i kada žena kaže da je rizik visok, mi njoj moramo verovati. Nekada u praksi nemamo indikator, ali ako žena jasno komunicira strah, mi moramo ceo sistem zaštite da podignemo na viši nivo spremnosti. Znate, nasilje uđe u kosti; ono nije uobičajeno ljudsko iskustvo, zato je traumatično.

Izvor: Al Jazeera