Kokan Mladenović: Granice trpljenja povlačimo sami

Pristati da vam pokrovitelj festivala bude neko ko zatoči ljude koji se - na bilo koji način - bave umetnošću u ovoj zemlji, da budžet za kulturu bude 0,73 odsto i da godinama taj budžet počinje sa nulom, znači da smo za vas - nule (Ustupljeno Al Jazeeri)
Pristati da vam pokrovitelj festivala bude neko ko zatoči ljude koji se - na bilo koji način - bave umetnošću u ovoj zemlji, da budžet za kulturu bude 0,73 odsto i da godinama taj budžet počinje sa nulom, znači da smo za vas - nule (Ustupljeno Al Jazeeri)

“Mi stalno pod kulturom podrazumevamo literaturu, film, balet, pozorište. Ali, kultura je i kultura dijaloga, komunikacije, kultura medija, javno kazane reči, parlamentarna kultura. I na sve te delove kulture kao pošast je delovala vlast Aleksandra Vučića. Naravno i na ovu bazičnu kulturu, kaže za Al Jazeeru pozorišni reditelj Kokan Mladenović, koji je ovih dana jednim svojim gestom umetničkog i građanskog bunta skrenuo pažnju javnosti.

Mladenović je svoju predstavu „Sitničarnica kod srećne ruke“ povukao sa festivala „Teatar na raskršću“ upravo zbog Vučićevog pokroviteljstva te pozorišne manifestacije, videvši u tome dodatno poniženje umetnosti i kulture uopšte.

Pristati da vam pokrovitelj festivala bude neko ko zatoči ljude koji se – na bilo koji način – bave umetnošću u ovoj zemlji, da budžet za kulturu bude 0,73 odsto i da godinama taj budžet počinje sa nulom, znači da smo za vas – nule. I nemojte nas dodatno ponižavati formalnim pokroviteljstvima u predizbornoj kampanji  – poručio je Mladenović  u intervjuu za Al Jazeeru, obrazlažući zašto će u martu festival u niškom Narodnom pozorištu, na otvaranju biti uskraćen za premijeru njegove „Sitničarnicw kod srećne ruke“.

  • Odbrana umetničkog integriteta, doslednost i čvrst stav, otpor – ili sve to zajedno, tek – Mladenović je reditelj čije se predstave postavljaju i igraju širom Srbije i regije, a u Beogradu – retko, upravo zbog otvorenog i oštrog bunta protiv vladajućeg režima. Postoje li granice odbrane umetnosti od politike?

Granice povlačimo sami, u odnosu na svoje osećanje sveta i morala i uloge pozorišta, kakvom je mi zamišljamo. Ja sam se trojako radovao festivalu u Nišu. Prvo, što taj sjajni roman Gorana Petrovića više od 10 godina pokušavam da uradim jer u njemu postoji jedan “egzil čitača” u izmišljeni prostor. Mislim da smo svi mi – uslovno rečeno, čitači, koji imamo potrebu za kulturom bilo koje vrste – jedna manjina koja se još dodatno smanjuje. Drugo, ja sam Nišlija rodom, tamo sam završio srednju glumačku školu i ostao da sa bavim novim teatrom upravo u tom niškom teatru. Nisam tamo režirao više od 12 godina. I sve je to za festival bilo jako lepo zamišljeno i selektori su obavili jako dobar posao i tu objektivno – sem nekoliko predstava Andraša Urbana za koje mislim da su mogli da se nađu u konkurenciji – sve ostalo je jako dobar presek regionalnog teatra. Jer je Niš, napokon rešio da tim festivalom iskoristi svoju sjajnu geografsku poziciju da postane značajan regionalni pozorišni centar. Sve te predradnje moje sa mojim autorskim timom vodile su lepom pozorišnom događaju.

Ali, onda se desi to da je – da li nespretnim politikanstvom, da li nekom svesnom manipulacijom – ljudi koji vode festival sve to podvedu pod skut Aleksandra Vučića.

  • Kako se to dogodilo?

Koliko shvatam, od Vučića je upravnik niškog Narodnog pozorišta Spasoje Ž. Milanović tražio pokroviteljstvo tj. na molbu uprave festivala i uprave pozorišta je Aleksandar Vučić pristao da bude pokrovitelj. Ta pisma su javna, odgovor na pismo upravnika je čak i potpisan imenom i prezimenom Aleksandar Vučić, ne kao predsednik republike Aleksandar Vučić. To što oni pokušavaju da sve stave pod plašt funkcije je kao “sipino mastilo”. On nije predsednik Švedske ili neke uređene države koja poštuje demokratska načela, sopstvene zakone i sve ostalo što normalna zemlja mora da poštuje nego, za mene, predstavlja simbol svakojake nekulture.

  • Šta u materjalnom smislu znači to pokroviteljstvo? I kakva je šteta naneta ugledu festivala?

Verovatno znači više novca za festival, ali – opet, to je novac građana Srbije. Znate, Madlena Cepter je pokrovitelj, neki ljudi su napravili svoj teatar i troše privatno bogatstvo da omoguće neki nivo kulture onako kako oni kulturu zamišljaju. Tako izgleda pokroviteljstvo, mecenarstvo u kulturi. Ali, čije to novce daje Aleksandar Vučić? Iz sopstvenog kriminalnog klana ili novce države Srbije? I sve se to podudara sa predizbornom kampanjom. Odjednom neko koji je sinonim za tu nekulturu kontrolisanih rijalititi televizija i tablioda, estrade kojom se opkolila Srbija, taj neko se nađe na manifestaciji – gde su predstave koje smo mi zdušno radili – da predstavlja pozorišnu umetnost gde glumi Rade Šerbedžija i ulazi HNK iz Zagreba…Gde se pod njegovo “pokroviteljstvo” stavljaju ljudi koji sa njim ne bi smeli da imaju nikakvih dodirnih tačaka – ni kao sa osobom, niti sa njegovom ideologijom, ni sa sistemom koji on predstavlja. Onda ne ostaje nikakav manevarski prostor za dalju komunikaciju i saradnju.

  • Koliko angažovanje ili otpor tj. pobuna umetnika može animirati šire slojeve društva da se suprotstave bahatoj vlasti?

Verujem da su ovaj moj gest, kao i gest Igora Vuka Torbice (koji je otkazao angažman za predstavu koju je trebalo da režira u Narodnom pozorištu Niš u novembru naredne godine – prim. B.O), individualni činovi pobune. Međutim, iskustvo nas uči da je pozorište – ili umetnička sfera – jedan nesolidaran esnaf. Ipak, verujem da – ne samo umetničke, nego i građanske – pobune mogu da izvuku po ciglu iz tog zida totalitatarizma u Srbiji.

Ako neki običan, čestiti čovek, (uzbunjivač iz „Krušika“) Aleksandar Obradović, može na sopstvenu štetu da prijavi kriminalne radnje u preduzeću u kom je zaposlen, to su primeri kako jedan čin individualne pobune može jako da uzdrma jedan truli, koruptivni sistem. Stvarno bih voleo da sve te naše individualne pobune na kraju dovedu zemlju do generalnog štrajka.

Mislim da je Srbija zrela za generalni štrajk jer je zemlja u kojoj stvarno vlada jedna organizovana kriminalna grupa .To je zemlja suspendovane demokratije u kojoj zakoni ne važe, u kojoj hapsite uzbunjivače, a ne kriminalce, u kojoj u Vladi imate dokazane kriminalce, falsifikatore. Zemlja u kojoj delovi aktuelne vlasti drže plantaže narkotika, švercuju oružje. To je jedna parodija na latino – američke kriminalne gangove, a ne jedna demokratija u Evropi.

U jednom takvom sistemu gde apsolutno ništa ne funkcioniše, gde tužilaštvo ne radi svoj posao, gde su policija, tajne službe i vojska tako pacifikovane i gde se na vrh tih piramida postavljaju nakarade i poslušnici koji, prosto, ne rade svoj posao kao što su Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin ili Bratislav Gašić.

Mislim da je to kadriranje bilo vrlo sistemsko raspoređivanje poltrona na važne funkcije, onih sistema koji će omogućiti da se nekontrolisano bave kriminalom sa vrha države. Da vam je jasno i znate da vas policija nikad neće uhapsiti, službe bezbednosti nikad istraživati trgovinu narkotika i oružja.

  • Više puta ste isticali pesimizam u pogledu načina promena u Srbiji . Šta je razlog tim pesimističkim pogledima i na koji način bi se moglo krenuti  ispočetka?

Nažalost, jedini način je ulica. Kažem nažalost, jer mi čitavu novu istoriju vlasti menjamo na ulici ili kroz revolucije, u krvi. A krv nikad nije dobar početak neke buduće demokratske zajednice. Nama preti taj rumunski scenario – besan narod na ulicama. Ali, više od hiljadu ljudi je poginulo u prevratu u Rumuniji, a ja ne bih voleo da pogine nijedan čovek u Srbiji. Svaka demokratija koja počinje krvlju je u startu –  kompromitivana.

Prokletstvo našeg političkog sistema je što u opozicionoj ponudi nemate nikog ko bi mogao da kanališe pobunu naroda. Dakle, naša opoziciona scena je podjednako koruptivna, neorganizovana i ne vidim nikakvu konkretnu platformu koju bi ozbiljna opozicija morala da ponudi – šta je to što je budućnost ove zemlje?

To je strašnija situacija od ovoga što jeste državna vlast jer, o njima svi znamo šta mislimo. Sa ove druge strane postoji ružan splet kompromisa u objedinjavanju opozicije. Kad pogledate, dve trećine tih ljudi nisu suštinski opozicionari koji žele demokratsku Srbiju nego otpad Miloševićevih bivših ljubavi, njegovi načelnici Generalštaba, njegovi ministri, bliski saradnici. Polovina tih ljudi je tu što želi demokratsku zemlju, a još više njih da mu se osveti što nije napravio veliku Srbiju ili što ih je izbacio iz sistema vlasti.

I onda dođete do nečeg što je revolucija koja nije revolucija, prevrat koji nije prevrat i da se dozvoli da se 90-te vrate. Bojim se da će se sa svim ljudima koji čine opozicionu scenu napraviti iste greške, čak i da ode ova včlast.

Znate, kad Boško Obradović (pokret Dveri) u Berlinu ima sastanke sa predstavnicima Alternative za Nemačku, koja je jedna nakaradna desničarska organizacija, meni dođe da se učlanim u SNS, a ne da glasam za opoziciju. To je prosto preko svih granica.

Ako izuzmemo, recimo, Lokalni front i te neke manje organizacije, opoziciona scena ne nudi nešto što je sigurna i prosperitetna budućnost. Za to treba da imate set zakona i jasnu platformu šta hoćete.

  • U subotičkom pozorištu “Deže Kostolanji” nedavno je premijerno odigrana Vaša predstava “Gustav je kriv za sve”. Može li se mentalitet tog evropski slavnog junaka iz mađarskog crtaća – običnog malog čoveka koji sve trpi kao sluga režima, uporediti sa mentalitetom većine u Srbiji?

Od malog čoveka iz doba socijalizma, Gustav je u nekim novim okolnostiima neoliberalnog fašizma u kom živimo i ovakvih demokratija. Uostalom, sam naslov govori šta mi mislimo o njemu danas. On je za nas danas – sopstvenom željom za čuvanje mizernih privilegija koje ima, za tom malograđanskom sigurnošću kojoj teži – on koji je kukavica pred svim sistemima, pred svim poslodavcima, upravnikom zgrade, vlastima… Taj kukavički čovek za kog ne postoji prag poniženja uvek je spreman da ide korak niže. Kako kaže Ruso: ’Pakao nema dno, ima samo nivoe’, tako je i Gustav uvek spreman da siđe na niži nivo da bi opstao.

Naravno da liči na nas, itekako. Zato je predstava tako i nazvana. Jer, ne prave sve te vučiće, putine, erdogane, orbane oni sami, prave ih gustavi koji im daju legitimitet. Na leđima tih gustava izgrađeno je bogatstvo, totalitarna moć Aleksandra Vučića ili njegovog prijatelja Viktora Orbana.. Ali, Gustav bi morao jednom da preuzme odgovornost za sopstveni život, Gustav je neko ko uporno odbija da učestvuje u sopstvenoj odgovornosti.

Naša je osnovnih teza je da je upravo Gustav – ako ne krivac, onda – bar saučesnik u zločinu koji je počinjen nad njegovim sopstvenim životom. E, to su građani Srbije! Mi sopstvenim nečinjenjen  saučestvujemo u zločinu koji se vrši nad nama. I zato je neverovatno da su glavni nepobunjeni poniženi.

Znam – ili sam znao – nekoliko vrhunski obrazovanih I sposobnih profesionalaca sa koji rade u policiji državno bezbednosti ili vojsci koji su sada poniženi time da im ministar odbrane bude osoba sumnjivog mentalnog zdravlja bez odsluženog vojnog roka, da im načelnik BIA bude keramičar iz Kruševca, čovek sa falsifikovanom diplomom ministar policije. Onda tu čovek ne može, a da se ne zapita: gde je tu moral, profesionalna čast svih tih ljudi koji mehanizmima sile učestvuju na bilo kom radnom mestu, ti ljudi su školovani da uhapse sve ove koji čine aktuelnu vlast u Srbiji, a ne da za nju rade i po njihovom nalogu hapse druge ljude. To profesionalno i moralno srozavanje se upravo vidi u tim životima.

  • Imate prilično oštre stavove – da li ste zbog njih, izvan tetra i na pozornici, platili cenu u profesionalnom životu?

Naravno da to ima cenu. Ja sam za proteklih osam godina u Beogradu radio dva puta. Prošle godine u Beogradskom dramskom, a ove godine u Narodnom pozorištu, po jednom starom dogovoru. Eto, to je bukvalna cena. Za sve nas koji drugačije mislimo nema prostora i posla u tim kućama koje su pod direktnim državnim patronatom. To znači u beogradskim pozorištima ili državnim. Ali, ne možete zabijati glavu u pesak, baviti se umetnošću, a da potrete osnovno osećanje morala, čestitosti… Svaka umetnost počiva na tim apsolutnim vrednostima morala, pravde, čestitosti, ljubavi… Ako to kompomitujete pred sobom onda gubite moralno pravo da se kroz svoje delo držite upravo tih moralnih vrednosti.

  • A može li se ličnost odvojiti od umetničkog dela?

Mislim da je nemoguće odvojiti. To smo baš detektovali za vreme mog upravnikovanja Ateljeom 212, kad je Oliver Frljić radio predstavu “Zoran Đinđić”. Kad se ispostavilo da većina naših glumaca glumu doživljava kao izvođačku umetnost. Tipa, mi smo tu da, koristeći sopstveni talenat, zanat i veštinu naučimo neke uloge, u saradnji sa piscem i rediteljem oformimo neke likove, obučemo šarene kostime i nešto pred vama izvodimo. A s gnušanjem odbijamo da naše privatno biće, naše društveno biće, bude deo pozorišne priče tj. da su naše legitimni građanski stavovi deo naše umetnosti. Još gore – i na veće zaprepašćenje, ispostavilo se najveći deo tog ansambla, naših glumaca, nema iskristalisane stavove o društvu u kom živi, o devijacijama tog društva… Danas je još veći danak estradizaciji, još je veći otklon formalnog teatra u odnosu na svakodnevicu koja nas okružuje.

  • Šta mislite u, tom kontekstu, vidite političku i umetničku ličnost Emira Kusturice ili Nobelovca Petera Handkea, o kom polemike ne prestaju?

Kusturica je, svakako, veliki reditelj i sa svim onim što je napravio u svetu filma, malo bi bilo degutantno da ja komentarišem kvalitet onog što je uradio u životu. A opet, ja stvarno mislim da svako od nas mora sebi da uspostavi neke crvene linije morala, neke granice koje se ne smeju preći. Mnogi od naših kolega sui h u poslednje vreme prešli, neki očekivano neki na zaprepašćenje svih nas. Ali, ta rasprodaja kvalitetnog naroda je nešto što iznenađuje. Godinama je neki umetnički polusvet na strani radikalske vlasti, čak i deo tog SNS sistema, ali tu dugo nije bilo značajnih imena. A onda je počela ta totalna rasprodaja. Onda su svi ti tasovci, manojlovići, ristovski i ostali pristali da okaljaju velike karijere. I toj rasprodaji nema kraja, pitanje je samo ponude i potražnje, tj. kada njima ikoliko zatreba takvih ljudi.

Kusturica je, očito, našao neku ekvilibristiku kojom je između svih sistema vlasti uspeo da ostvari sopstvene interese ili promociju umetnosti, onakvu kakvom je on vidi – od Miloševića i Koštunice do Tadića i ovih današnjih. On jeste neko ko se dobro snalazi u korišćenju tih političkih sistema. I to jeste jedna posebna veština za koju verovatno treba imati mnogo energije i jako čvrst stomak.

A što se Handkea tiče – pa, i Knut Hamsun je Nobelovac, ali je podržao Hitlera i svoju Nobelovu nagradu je poklonio Geringu ili Gebelsu, kome već. Meni je jedan od najtragičnijih i najtužnijih momenata u njegovoj biografiji i karijeri kad mu njegovi sunarodnici i sugrađani iz svih krajeva zemlje šalju poštom ili ubacuju preko ograde njegova dela i kad se on budi u jednoj bašti zatrpanoj knjigama koje mu ubacuju ljudi, zgroženi time šta je on uradio kao privatna osoba. E, to je jedan realni odgovor na to šta biva kad neko pristane da bude deo neke nakaradne priče.

Handke je, nesumnjivo, značajan pisac i njegova umetnička dela, bez sumnje, imaju kvalitet. Ne mislim ja ni da je Nobelov komitet skup neznalica, ali, opet, Handkeova književna dela i njegova moralna nedela su deo jedne te iste ličnosti. Ja, nekako, mislim da bi Nobelova nagrada trebalo da slavi najveće uzlete čovečanstva, u svakom smislu, a uzlet čovečanstva ne može da bude deo samo jedne imaginacije, nego deo jedne ukupne ličnosti.

  • Vaša predstava “Sećaš li se Doli Bel” prikazana je premijerno u sarajevskom Kamernom teatru 55, u februaru, pa u Zenici, Jajcu, Brčkom i svuda je nagrađivana. Mnogi Vaši pozorišni komadi igraju se u Bosni – kakva je saradnja sa kolegama u BiH i regionu uopšte?

“Sećaš li se Doli Bel” je jedan od najlepših pozorišnih procesa koje sam ja ikada prošao. Mi smo se na prvoj probi odmah dogovorili da nas prvenstveno zanima taj sjajni roman Abdulaha Sidrana, po kom je snimljen film. Moj pokojni profesor Miroslav Belović je govorio da je „režija poezija u prostoru i vremenu“. E, pa taj poetski deo, pesnik Abdulah Sidran, on se više vidi u tom romanu koji je, onako, neki Amarkord bivše Jugoslavije nego u scenariju za film. Kusturica je, napravio remek delo jugoslovenske kinematografije sa tim filmom tako da nije bilo potrebe takmičiti se u drugom mediju, drugom žanru sa njim.

Uostalom, sa svim tim što se dogodilo pre svega a Sarajevom, od vremena kad je roman napisan, pa snimljen film, do dana današnjeg – to više nije jedna čisto poetska priča nego i priča o jednoj nesreći. Što kaže Branko Miljković: “Kad smo pali, bili smo padu skloni”.

Inače, glumci su sjajni. Taj Kamerni teatar ima verovatno jedan od najboljih glumačkih ansambla –  Emir Hadžihafisbegović, Gordana Boban, Tanja Šojić, Muhamed Hadžović, Davor Golubović… Sjajna ekipa, njih dvanaestoro. I stvarno smo koautori u svemu što smo napravili. Ponosan sam i na rezultat rada, ali i na taj divni proces od dva meseca jednog posvećenog umetničkog rada.

  • Vaše predstave su mahom inspirisane nekim aktuelnim događanjima, takva je i “Pad” o pogibijama radnika u Srbiji na građevinama. Kako je nastala ta predstava?

Predstava je na sceni Centra za kulturu Svilajnac, koji je uz Šabac i Paraćin jedna od retkih opozicionih opština u Srbiji. Radi je ista ekipa kao predstavu ”Dogvil”, to su neke naše nezavisne produkcije koje nastaju kao potreba da odgovorimo na konkretno vreme. Svi smo bili zgroženi da niko ne reaguje na smrti na desetine radnika u Srbiji, pre svega radnika u građevinarstvu. Taj broj prešao je 60 do trenutka prošle godine kad smo počeli da radimo predstavu, bilo ih je već 70 poginulih na građevinama. kad smo stigli do premijere. Niko za to nije odgovarao, niko nije uhapšen, kažnjeno je jedno jedino gradilište nekom mizernom novčanom sumom. Živi ljudi postali su bukvalno glineni golubovi nekog korporativnog fašizma. Branislav Trifunović i ja smo zajedno gledali vesti kad su poginula dva radnika na gradilištu “Beograd na vodi”, objavljeno je zvanično saopštenje kako nije bilo potrebno da policija i inspekcija istražni organi izlaze na teren jer je “investitor sam obavio sve potrebne radnje”. Dva čoveka poginu i vi nemate potrebu da makar i formalno istražite šta se dogodilo nego verujete nekom ko je saučesnik u njihovoj pogibiji?! Sutradan smo počeli da radimo na predstavi “Pad”. Nije nam bila namera da je radimo, pogotovo ne tako brzo, ali postoje te neke crvene linije, granice neke umetničke i građanske tolerancije. Predstava se, opet, veoma, veoma retko igra u Beogradu, igra se po Srbiji i regionu…

Na nesreću su i u Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj su gotovo iste okolnosti, iste pogibije, isti surovi zakoni neoliberalnog kapitalizma…

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike TEME
POPULARNO