Podobne i nepodobne studentkinje: Kakvi su mladi potrebni Srbiji?

Inicijativa mladih za ljudska prava objavila je video u kojem pet devojaka govore da mladi u Srbiji podržavaju mir, poštuju utvrđene činjenice i podržavaju predloženu Rezoluciju UN o genocidu u Srebrenici. Katarina Šipoš, Mila Pajić, Doroteja Antić, Nevena Rudinac i Anja Zloporubović poručuju: “Podržavamo ovu rezoluciju jer verujemo da se trajni mir mora zasnivati na istini i dijalogu, a ne na mržnji i neprijateljstvu”.

Devojke su poručile: “Negiranje genocida nije način za prikupljanje jeftinih političkih poena i mislim da je krajnje vreme da vladajuće strukture to shvate i prestanu sa ovom praksom”. I još: “Rezolucija o Srebrenici je važna jer skida odgovornost sa naroda i podseća nas da postoje odgovorni pojedinci čija imena dobro znamo”. Takođe su rekle da ta Rezolucija, uprkos izjavama predstavnika vlasti, ni na koji način neće oštetiti Srbiju, niti će srpski narod biti označen kao genocidan.

Progoni, prijetnje i linč

Čim je video objavljen, počele su da stižu pretnje devojkama koje su u njemu učestvovale, objašnjavajući zašto je donošenje Rezolucije važno. Na meti desničarskih ekstremista, šovinista i sličnih zaljubljenika u ratne zločince posebno su se našle studentkinje Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Mila Pajić i Doroteja Antić. Njih dve su dobile na stotine uvreda i pretnji, a na društvenim mrežama im je priređen pravi virtuelni linč. Mladićevci su objavili i broj mobilnog telefona Mile Pajić, pa je dodatno proganjaju pretećim pozivima i porukama.

Studentkinje su i ranije dobijale pretnje, pogotovo kad su stale u odbranu profesora Dinka Gruhonjića, ali nikada u ovako ogromnom broju, sad je to prava kampanja progona i mržnje. Sve pretnje prijavile su policiji, Odeljenju za visokotehnološki kriminal.

Stigla je i podrška Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kao i kolega sa Cetinja, studenata Fakulteta za crnogorski jezik i književnost. Nadležni organi su pozvani da hitno reaguju i preduzmu odgovarajuće mere, ali poznato je koliko su državne institucije agilne u ovakvim situacijama.

Zvanična politika Srbije je notorna laž da genocida u Srebrenici nije bilo, neistina da Rezolucija UN proglašava srpski narod genocidnim, te da treba čuvati zločinačko nasleđe i držati milione građana Srbije kao taoce velikodržavne koljačke politike koja je i dovela da ratnih zločina i genocida. U takvoj atmosferi navijanja za ponavljanje genocida koji negiramo, nije razumno očekivati da će ustanove i vladajuće strukture adekvatno reagovati i zaštititi progonjene studentkinje.

U julu prošle godine dve studentkinje Fakulteta kriminalistike, kriminologije i bezbednosnih studija Univerziteta u Sarajevu, Valentina Vujičić i Slađana Todić, takođe su javno iznele svoje stavove o Srebrenici na društvenim mrežama. Vujičić i Todić nisu govorile o trajnom miru koji se mora zasnivati na istini i dijalogu, a ne na mržnji i neprijateljstvu, nisu protestovale protiv poricanja genocida, nisu govorile o pojedincima koji su odgovorni za genocid, niti bilo šta slično. Njihove poruke su bile malo drugačije.

Ljubiteljke genocida

Jedna studentkinja je 11. jula, na godišnjicu genocida, objavila fotografiju na kojoj je podigla tri prsta – obučena u majicu sa likom Mitra Maksimovića, četničkog vojvode jedinice Mandini lavovi koja je u ratu bila u sastavu Vojske Republike Srpske.

Druga studentkinja je na svom Instagram profilu okačila fotografiju Ratka Mladića, uz prigodnu poruku: “Osuđen na besmrtnost. Bio si i ostaćeš naš heroj. Živio generale”.

Usledile su ogorčene i burne reakcije, a jedna od studentkinja je dodatno dolila ulje na vatru kad je jednom kolegi poručila: “Ma nek smo vas pobili”.

Fakultet je najavio da će sprovesti istragu, studenti su organizovali protest i zatražili da se studentkinje koje veličaju ratne zločince kazne, a potom je usledila reakcija iz Beograda. U ovom slučaju država Srbija reagovala je brzinom munje. Već 15. jula, na konferenciji za novinare kojoj su prisustvovale i Valentina Vujičić i Slađana Todić, direktor kompanije „Sarajevo-gas” Nedeljko Elek je rekao da ga je kontaktirao direktor Bezbednosno-informativne agencije Srbije Aleksandar Vulin koji je “ponudio da ove hrabre djevojke nastave svoje školovanje na Akademiji za bezbjednost u Beogradu”.

Elek je najavio da će njih dve biti stipendistkinje Srbije i imati smeštaj u studentskom domu u Beogradu. Pomoći će i Republika Srpska, studentkinje će za školovanje dobijati novac i od firme „Sarajevo-gas”. I tako i bi. Ljubiteljke Ratka Mladića, genocida, ratnih zločina i pokolja nagrađene su za svoj anticivilizacijski čin studiranjem u Beogradu, na fakultetu koji je osnovala BIA. Nagradu su dobile od tadašnjeg direktora BIA-e, Aleksandra Vulina, čoveka koji je u međuvremenu dobio orden od ruske Federalne službe bezbednosti, naslednice KGB-a i NKVD-a.

Različit tretman

Država Srbija i njeni predstavnici imaju različit tretman za različite studentkinje. Onima koje se zalažu za prestanak negiranja genocida država jasno stavlja do znanja da nisu poželjne u Srbiji, da su anomalija na nacionalnom biću, da ih ne treba štititi od raspomamljene rulje. Uz malu napomenu da ta krvožedna linčerska masa nije sačinjena samo od slobodnih strelaca, već i od armije dobro organizovanih partijskih botova koji rade po naređenju odozgo.

Ko god se usudi da prizna da je počinjen genocid, ko pozove na pomirenje, na suočavanje s prošlošću, na raskid sa zločinačkom velikodržavnom ideologijom – može računati na hajku i pretnje smrću. Država Srbija je otvoreno stala iza ratnih zločinaca i počinilaca genocida, proglasila ih herojima i ljudima zaslužnim za naciju. Oni koji ne pristaju na oficijelni zlikovački stav bivaju proglašeni domaćim izdajnicima i ostavljeni na milost i nemilost kojekakvim ljubiteljima klanja i streljanja.

S druge strane, onaj ko veliča Ratka Mladića i ostale koljače u ime srpstva, ko poriče genocid i istovremeno priziva njegovo ponavljanje – taj je patriota, pravi Srbin, zaslužni građanin i zaslužuje sve beneficije koje mu država može pružiti. Mirotvorce treba proganjati, a ratne huškače nagrađivati. Država oličena u naprednjačkoj kasti, u presvučenim radikalima, doslednim socijalistima i njihovim koalicionim partnerima jasno stavlja do znanja za kakve se vrednosti zalaže.

Neizvjesna sutrašnjica

To su iste one vrednosti koje su dovele do agresije na BiH, do konc-logora, etničkog čišćenja, masovnih silovanja, opsade, kulturocida, pljačke i genocida. Srpski nacionalisti se ni za milimetar nisu pomerili od zločinačke ideologije i politike koje su propagirali i sprovodili devedesetih godina prošlog veka. Da su okolnosti malo drugačije i povoljnije za velikodržavni projekat, nema sumnje da bi nastavili tamo gde su njihovi predšasnici zaustavljeni 1995. godine.

Studentkinje su budućnost ove zemlje, sutrašnjica pripada njima. Naprednjačka ekipa je kroz ova dva slučaja nedvosmisleno pokazala kakvu budućnost želi svojoj zemlji. Poslovica veli da na mladima svet ostaje, ali na kojim mladima? Režim računa da će zarobljenost u stanju poricanja, negiranju genocida i prizivanju novih sukoba trajati zauvek, pa forsira mlade koji su kopije starijih, onih koji su svojim pristajanjem uz zločinačku politiku omogućili da dođe do krvoprolića. Za učesnike udruženog ratnog poduhvata prihvatljivi su samo mladi ljudi koji govore i ponašaju se kao Vojislav Šešelj.

Nema budućnosti u nacionalističkoj viziji, postoji samo rđava beskonačnost u kojoj će budući naraštaji ponavljati greške i nepočinstva svojih predaka, i tako unedogled, do kraja vremena. Budućnost je zamišljena tek kao kopija prošlosti, i to onih najgorih, najkrvavijih, najsramotnijih epizoda te prošlosti. Za mlade koji bi da grade istinsku budućnost zasnovanu na istini, dijalogu, poštovanju drugih, na miru i dobrosusedskim odnosima – nema mesta u mračnim vizijama nacionalističkih tribuna.

Ako ova tužna, samouništena zemlja ima ikakvu budućnost, ona pripada hrabrim devojkama kao što su Mila Pajić, Doroteja Antić, Katarina Šipoš, Nevena Rudinac i Anja Zloporubović. Izbor je jednostavan: ili će Srbija stati na stranu ovih čestitih studentkinja i krenuti njihovim putem, ili je neće biti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.