Orasi su isplativiji od litijuma

Odmah posle izbora koji su u Srbiji održani 17. decembra, na velika vrata se ponovo zavrtela priča o Rio Tintu. Kompanija koja je na lošem glasu ponovo je epicentar interesovanja domaće javnosti, kao i priča o kopanju litijuma.

Posle velikih protesta koji su organizovani krajem 2021. godine, Vlada Srbije je donela odluku kojom je stavljena tačka na priču o Rio Tintu. Pre tačno dve godine, Vlada Srbije je prekinula saradnju sa ovom rudarskom kompanijom. Tom prilikom su poništeni svi upravni akti vezani za Rio Tinto, odnosno sa ćerkom firmom Rio Sava, sve dozvole, odluke, rešenja. Na taj način je Vlada ispunila zahteve sa protesta. Ovo je označeno kao jedina prava pobeda opozicije u dosadašnjoj borbi protiv aktuelne vlasti u proteklih 12 godina.

Danas to ne deluje tako. Predsednik Srbije sve češće govori o Rio Tintu, naročito posle sastanaka koje je imao u Davosu. Najavljuje da bi o daljoj sudbinu Rio Tinta mogla da odluči nova vlada koja bi trebalo da bude formirana u martu. Konstantno ponavlja da je on bio protiv toga da se zaustavi ovaj projekat. Prema njegovim rečima, od njega bi procvetala dolina Jadra, Loznice i cele zapadne Srbije. Konkretno je pomenuo da bi angažovanje Rio Tinta u dolini Jadra dovelo do procvata za 120.000 ljudi koji tamo živi. Zaboravio je, tom prilikom, da u istom tom delu Srbije ima 150.000 birača, ali o tome nekom drugom prilikom.

Vučić bez ikakve zadrške kritikuje vladu da je donela “lošu” odluku, jer se on nikada ne povlači pred neznalicama i onima koji rade protiv interesa sopstvene države. Svima je, međutim, poznato da premijerka Ana Brnabić u svom kabinetu lampu ne upali a da ne pita šefa da li može to da uradi, a kamoli da na svoja nejaka pleća svali odgovornost za prekid tako bitnog projekta.

Tačno je da su mnoge porodice prodale svoje nekretnine ovoj kompaniji, ali je tačno i to da ima još onih koji ni ne pomišljaju na prodaju. Radi se o kvalitetnom poljoprivrednom zemljištu i to u zemlji u kojoj je sve manje domaće hrane. Da ne govorimo o tome da ovo rudarenje može da dovede do “spržene zemlje” usled prljave tehnologije koja poput senke prati Rio Tinto.

Problem je u tome što je nemoguće rudariti litijum bez ogromnih količina sumporne kiseline i bezbednog odlaganja otpada. Prvo bi stradala zemlja, a zatim i reke – Drina i Sava. Ono što je problematično jeste i činjenica da sve sve više govori o natrijumskim baterijama za električna vozila, umesto onih koji bi koristile litijum. U Evropi i dalje nije počeo sa radom nijedan rudnik litijuma, a Nemačka je jedina otvorila fabriku za izradu litijuma, u Landauu, i to na način da će se dobijati  ekstrakcijom iz geotermalnog rezervoara slane vode u dolinama gornjeg toka reke Rajne, najvećeg evropskog resursa litijuma. Ovaj metod je, za razliku od rudarenja potpuno ekološki ispravan.

Predsednik Srbije u rudarenju litijuma vidi veliku šansu, ali treba biti iskren i naglasiti da ta šansa nije ogromna za Srbiju, već za Rio Tinto. Srbija je poznata po niskoj rudnoj renti, i kompletan profit bi pokupila ta kompanija, a ne Srbija. Pitanje je, kada je to već tako, zašto onda Srbija sama ne krene u rudarenje. Odgovor leži u tome da je to veoma skupa investicija za zemlju poput Srbije. Srbija se tako već odrekla bakra i zlata iz Bora.

Pored ekološke priče, ovu o litijumu u Srbiji je počela da prati i jedna satirična. Ona govori o tome da Srbija raspolaže mnogo isplativijim resursima od litijuma, pa čak i po aktuelnim cenama. Elem, tona litijuma košta nešto više od 13.000 dolara, dok za tonu oraha treba odvojiti 14.000 dolara. Važno je napomenuti da su orasi, za razliku od rude litijuma, obnovljivi i iziskuju mnoga manja ulaganja. I ne radi se tu samo o orasima, već i o mnogo drugim poljoprivrednim proizvodima, ali i proizvodima od mesa.

S druge strane, pitanje je koliko bi ekološke štete kopanje litijuma blizu granice sa Bosnom i Hercegovinom moglo da naškodi susedima Srbije. I ovo je važno pitanje o kojem treba misliti. Kada je reč o Drini, ona bi bila sigurna, jer bi jedna od najlepših reka u Evropi bila na udaru svojim tokom kroz Srbiju. Bez obzira na to, zemlja i vazduh bi sigurno doprineli da se rudarenje litijumom oseti i preko Drine.

Istine radi, Rio Tinto nikada nije ni otišao iz Srbije, niti će. Zemlju koju su već kupili ostaje njihova. Predsednik, koji jedini odlučuje o svemu u Srbiji, više mari za njih nego za ekologiju sopstvene zemlje i pitanje je dana kada će se ova kompanija uz presecanje vrpce i fanfare, na velika vrata, vratiti na teren. Taj Rio Tinto je jednom uspeo da probudi i ujedini Srbiju. Mnogi tvrde da je ta kompanija jedina koja može da uzdrma vlast, jer dobar deo Vučićevih birača ne glada na njih blagonaklono. Pitanje je samo, posle ovoliko godina kampanja Srbija ima snage da se još jednom podigne protiv Rio Tinta. Setimo se da je taj bunt naterao i Novaka Đokovića da ga podrži koji mnogo više razumevanja ima za politička dešavanja u SAD i u Crnoj Gori nego u Srbiji.

Na kraju, čak i da Vučić koristi Rio Tinto za skretanje pažnje javnosti sa izborne krađe, ceo region mora da se suoči sa time da je vrlo moguće da se svi suočimo sa masovnim zagađenjem i trovanjem prirode zbog početka rada na eksploataciji. U krajnjoj liniji, valja postati svestan da su orasi, u ovom trenutku, mnogo isplativiji od litijuma.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.