Konjić Grbonjić jači od Miki Mausa
Krijući se iza floskule o tome da je Srbija na evropskom putu, ali da ne želi da izgubi tradicionalno dobre odnose sa Rusijom i Kinom, Vučić godinama brani svoju spoljnu politiku koje gotovo i da nema.
Koliko god svi mi zajedno okretali glavu i zanemarivali stanje na terenu, činjenica je da uticaj Rusije na dešavanja u ovom delu Balkana izuzetan, a tek će biti još veći. I nije to tek tako olako izrečena fraza zarad toga što nam je neko manje drag, već duboko ukorenjena stvarnost.
Krijući se iza floskule o tome da je Srbija na evropskom putu, ali da ne želi da izgubi tradicionalno dobre odnose sa Rusijom i Kinom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić već godinama brani svoju spoljnu politiku koje gotovo i da nema. Uoči svakog iole bitnijeg dešavanja po Srbiju, nekako se baš tada upriliči sastanak ili susret Vučića sa ruskim ambasadorom u Beogradu i njegovim imenjakom Aleksandrom Bocan Harčenkom. Ostaće zabeleženo da je prilikom formiranja jednog od kabineta Ane Brnabić, Vučić najpre o sastavu vlade izvestio Bocan Harčenka, pa tek onda javnost u Srbiji.
Koliko je poznato, Vučić ovoga puta još nije obavestio Ruse ko će biti premijer, a ko ministri. Verovatno je još rano, ali samo jedan dan posle sastanka sa američkim ambasadorom u Beogradu Kristoferom Hilom, Vučić se u Ruskom domu sreo sa Bocan Harčenkom. Kako to univerzum lepo uredi – jedan dan sa Amerikancem, a odmah sledeći sa Rusom. Samo da se ne lažemo, susreti sa Bocan Harčenkom su mnogo prisniji, emotivniji i prihvatljiviji od onoga sa Hillom. Toliko su srdačni da se Vučić u Ruskom domu setio svog detinjstva i kako ga je otac vodio da gleda ruske crtane filmove. Posebno mu je u sećanju ostao onaj o Konjiću Grbonjiću.
Podređivanje Rusiji
Vučić je mnogo toga u svojoj vladavini podredio Rusima. Energetski je potpuno Srbiju stavio u vazalni položaj. Druga stvar je vojna oprema. Vučić masovno kupuje oružje od Rusije. U tome ima ogromnu podršku predsednika Rusije Vladimira Putina. Naročito ako se radi o polovnoj opremi. Toliko Kremlj voli Srbiju da joj redovno “uvaljuje” polovnu robu. Neke druge zemlje nemaju tu privilegiju, pa od Rusije kupuju nove Migove.
Slično Vučiću, ponaša se i Milorad Dodik. Njegov mod je malo drugačiji. On je u situaciji da veliča “bratsku ljubav” srpskog i ruskog naroda, da podržava Moskvu i da se nada podršci Moskve Banjaluci. Putina to, verovatno ne košta mnogo, a dobro mu dođe da na ovom malom prostoru ima dvojicu autokrata koji se uveliko nalaze na stazi koju je upravo on utabao, kada je reč o načinu vladavine.
Za razliku od Vučića, koji izbegava da se sa Putinom sretne na marginama nekih međunarodnih skupova, Dodik lobira da se sa njim vidi. Mnogo je manja odgovornost na njegovim plećima od one koja je na Vučićevim. Zato Vučić, za razliku od Dodika, balansira i gleda da se nikom zameri ne kapirajući da se tako zamera mnogima.
Ovakva situacija nije dobra po region. Uticaj Rusije je stvaran, a to je moćna zemlja koja je napala suverenu Ukrajinu i teško da će da okonča taj rat, a da nekako ne proglasi svoju pobedu. U Srbiji i RS ima podršku, bez obzira što Srbija ponekad prećutno podrži neku osudu Moskve zbog Ukrajine.
Poput Dodika, i Vučić se sve više nada pobedi Donalda Trumpa na predsedničkim izborima u SAD. Onomad, kada je Tramp pobedio, Vučić je podržao njegovu protivkandidatkinju Hilari Klinton. Uradio je to, kako je objasnio, zato što je pametan. Poznata je njegova pamet i biće zanimljivo videti kako će se rasplesti američki izbori s obzirom da za Trampa navijaju Beograd, Banjaluka, Moskva, Minsk, Pjong Pen, možda i Budimpešta.
Tenzije na Balkanu
U nekim kataklizmičnim analizama, postoje indicije da naš region nije toliko daleko od rusko-ukrajinskog rata. Pitanje je kako bi se u nekoj novoj situaciji ponašao NATO i kako bi delovao naspram ruskog napretka na zapad posle eventualnog uspeha u ratu sa Ukrajinom. Mnogi se toga, možda i spravom, boje. Evropa je pokazala da nije sposobna da se obračuna sa ruskim uticajem unutar njenih granica. Kako onda da taj uticaj ne bude dominantan u “bratskim” sredinama poput Srbije i RS.
Brisel je sve ovo mogao mnogo pametnije da uradi i da osokoli Srbiju sa mnogim stvarima da zauzme čvršći stav naspram Rusije, pre svega kada je reč o evropskim integracijama. Da je Srbija imala jaču i kvalitetniju podršku, možda bi se evroskepticizam pretvorio u nešto što bi je udaljilo od Moskve, jer niko nije imun na šargarepu. Srbija je mnogo štapova dobila od međunarodne zajednice u poslednjim decenijama. Toliko puno da nije sposobna da vidi koliko je ta ista Evropa pomogla bespovratnim sredstvima i koliko zavisi od te iste Evrope. Ni Brisel, a ni Beograd, nikada to nisu promovisali na pravi način, a rezultat te neaktivnosti je takav da većina građana Srbije veruje da je upravo Rusija najveći donor ekonomske pomoći.
Vučić je, zahvaljujući svom izbornom inženjeringu, uspeo da obezbedi sebi ekskluzivitet kada su u pitanju odnosi sa Moskvom. Proruske snage je pasivizirao i neće imati problema da on bude glavni po tom pitanju. Nema sumnje da će mu i dalje Konjić Grbonjić biti draži od Miki Mausa. Dodiku je, verovatnije draži onaj o Maši medvedu, ali sav taj inat građanima Srbije i RS neće doneti ništa dobro. Rusima odgovara da na Balkanu budu prisutne tenzije koje oni ne samo da prizivaju, već i projektuju i sa time se mora živeti. Nadati se da će se nešto promeniti, po svoj prilici je uzaludno.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.