Vrijeme ‘tihog ponosa’ na ratne zločince

Buka poricanja i glorifikacije masovnih ubica zaglušuje glasove žrtava za koje gotovo niko u Srbiji nema sluha, piše autor.

Zbog masovnosti uličnih ikona masovnog ubice, Inicijativa mladih pokrenula je kampanju mapiranja murala i grafita 'Da istina više ne kasni' (EPA)

Inicijativa mladih za ljudska prava krajem decembra objavila je izveštaj Stanje poricanja – Srbija 2022: Vreme tihog ponosa. Naslov izveštaja referiše, naravno, na poznatu rečenicu Aleksandra Vulina, izrečenu sa funkcije ministra odbrane 2017. godine: „Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa“. Pod vremenom stida Vulin podrazumeva epohu demokratskih vlasti, kad se nismo previše trsili našim ratnim zločincima. Vreme tihog ponosa je ono u kojem živimo pod naprednjacima koji se gorde srpskim ratnim zločincima i njihovim zlodelima.

Autorka izveštaja je Jovana Kolarić, a urednici ovog izdanja bili su Sofija Todorović i Marko Milosavljević. Kolarić je detaljno dokumentovala institucionalne i vaninstitucionalne prakse poricanja ratnih zločina tokom cele 2022. godine, ali je izložila i kratak pregled minulih događaja, navodeći faze u odnosu srpskog društva prema zločinačkoj prošlosti pre 2012. godine i ponovnog uspostavljanja starog režima, kao i širi pregled strategija poricanja pod naprednjačkim režimom.

Kratak pregled minulih događaja

Između 2000. i 2012. godine imali smo tri takve faze. Prva faza je bila kratka, trajala je tek dve godine, od konstituisanja nove vlasti 2001. godine do ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića u martu 2003. godine. Ona je obeležena otklonom od režima Slobodana Miloševića, delimičnim suočavanjem s prošlošću, kao i trvenjima unutar vladajuće koalicije. Nije moglo da dođe do radikalnog raskida s prošlošću, jer je Vojislav Koštunica činio sve što je u njegovoj moći da sačuva kontinuitet sa Miloševićevim režimom.

Druga faza se odvija pod Koštuničinom vlašću. Kako piše Kolarić, tada je „intenzivirana saradnja sa Tribunalom kroz strategiju ‘dobrovoljne predaje’ optuženih, koja je bila praćena značajnom materijalnom podrškom porodicama okrivljenih, ispraćajem ‘heroja’ i kreiranjem narativa o ‘nepravednom’ Tribunalu“.

Treća faza počinje čuvenom Deklaracije o političkom pomirenju između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije (SPS), kojom se rehabilituje nasleđe Miloševićevog doba, a SPS oslobađa bilo kakve odgovornosti za zlodela naneta susedima.

Kolarić piše da su demokratske vlasti imale nedovoljno definisan i često utilitaristički odnos prema prošlosti. Međutim, tu je bar bilo neke nade da će doći do suočavanja s prošlošću. Sa dolaskom naprednjaka na vlast, ta nada je izgubljena. „To je prva vlast nakon promena 2000. godine, koja svoj politički legitimitet crpi upravo iz devedesetih godina i revizionističkog tumačenja prošlost“, piše autorka.

Povratak Miloševićevoj propagandi

Usledila je obnova svih glavnih ratnohuškačkih, propagandističkih priča iz devedesetih godina, što je i razumljivo, budući da su na vlasti učesnici udruženog zločinačkog poduhvata.

„Novi pristup prošlosti zasniva se na revitalizaciji mitova koje je stvarao režim Slobodana Miloševića o odbrambenim ratovima koje je Srbija vodila i nepravednom procesuiranju zaslužnih oficira i boraca“, piše Jovana Kolarić.

Tihi ponos je u međuvremenu prestao da šapuće, osokolio se i postao toliko gromoglasan da se od njega više ništa ne može čuti. Buka poricanja i glorifikacije masovnih ubica zaglušuje glasove žrtava za koje gotovo niko u Srbiji nema sluha.

U održavanju stanja poricanja učestvuju nebrojeni akteri, koriste se državni resursi, u taj amoralni proces uključeni su silni državni i partijski funkcioneri, osuđeni ratni zločinci, medijski kerberi, intelektualci za specijalne operacije i slični memorandum-dum akademici.

Kolarić navodi silne primere negiranja zločina i genocida, ređaju se kao na nekakvoj horor-traci policajci koji proslavljaju rođenje deteta uz prigodnu pesmu „Oj, Pazaru, novi Vukovaru, Oj, Sjenice, nova Srebrenice“; javni nastupi raznih povratnika iz evropskih zatvora gde su ležali zbog počinjenih zločina; televizijska gostovanja „stručnjaka“ za ratno pravo i vojnu strategiju koji su svoja ekspertska zvanja stekli iskustvom – ubijanjem civila; političari iz vlasti i opozicije koji u predizbornoj kampanji pevaju ode Ratku Mladiću i ostalim koljačima…

Strategije poricanja

U klasifikaciji strategija koje koriste negatori zločina Kolarić koristi znamenitu studiju Stanje poricanja profesora Stanleya Cohena. Za našu situaciju najbitnije su tri vrste poricanja koje je definisao Cohen. To su bukvalno poricanje, poricanje tumačenja i poricanje implikacija. Prva strategija je jasna, tu se doslovno poriče da se određeni zločin dogodio, stvarnost se negira u punom obimu. Negatori koji se služe poricanjem tumačenja priznaju da je zlodelo počinjeno, ali negiraju njegovu pravnu kvalifikaciju. Takva strategija najprisutnija je u negiranju genocida u Srebrenici.

Klasičan primer je premijerka Ana Brnabić koja ponavlja da je to bio „užasan, užasan, užasan zločin“, ali uporno odbija da ga nazove genocidom. I većina drugih političkih aktera pribegava ovoj vrsti poricanja, počev od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pa redom po hijerarhiji. Treća strategija, poricanje implikacija, služi se relativizacijom, opravdava zločine istorijom ili nekom sličnom apstrakcijom: „Priznaje se da je izvršen zločin, ali se od njega ograđuje ‘jer to nema nikakve veze sa mnom’, ‘to se mene ne tiče’“.

Autorka pažljivo i minuciozno navodi brojne primere poricanja, objašnjavajući svaki ponaosob i klasifikujući ga po navedenoj Cohenovoj podeli. Međutim, naša realnost je toliko pomahnitala u svom nečoveštvu da se povremeno opire čak i najiscrpnijim teorijskim okvirima. Na primer, kad pripadnici MUP-a u Priboju pevaju „Srebrenice, tako si mi mila, dabogda se triput ponovila“, to je vrlo teško podvesti pod neku kategoriju poricanja.

Zapravo se i ne radi o poricanju, naprotiv, u pesmi se slavi genocid i priziva njegovo ponavljanje, i to ne jednom, već tri puta. U odnosu na ovakva stihotvorenija u kojima se glorifikuje srebrenički genocid, poricanje deluje kao aktivnost kakvih umerenjaka. Slično bi se mogle protumačiti i poruke koje 11. jula poslanik i visoki funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović upućuje srpskom narodu, čestitajući mu „oslobođenje Srebrenice“.

Svako ima svoje favorite

Zanimljivo je da u masovnom poricanju zločina ne učestvuju samo režimski mediji, već i oni koji nisu pod Vučićevim uticajem. Dok na režimskim televizijama redovno gostuju Nikola Šainović, Veselin Šljivančanin, Vojislav Šešelj, Tomo Kovač i slični, i nezavisne televizije imaju svoje favorite. Kolarić navodi da je, nakon izlaska iz Srpske napredne stranke 2016. godine, redovni sagovornik medija kritički nastrojenih prema vladajućoj koaliciji postao Momir Stojanović.

Evo njegove kratke biografije: „Nekadašnji načelnik Uprave za bezbednost Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije. U presudama MKSJ Stojanović je označen kao jedan od organizatora vojno-policijske akcije Reka tokom koje je počinjen najmasovniji zločin nad civilima tokom rata na Kosovu. U selu Meja i okolini 27. aprila 1999. godine pripadnici srpskih snaga su izdvojili više od 250 muškaraca starosti od 14 do 80 godina koje su potom na nekoliko lokacija ubili. Posmrtni ostaci 249 žrtava pronađeni su u masovnoj grobnici u Batajnici. U februaru 2015. godine, po zahtevu Privremene administrativne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), Interpol je raspisao poternicu za Stojanovićem zbog zločina počinjenih u operaciji Reka“.

To nimalo ne smeta nezavisnim televizijama da ga pozivaju u goste, pa je tako tokom 2022. godine Stojanović imao više od 25 medijskih nastupa, a tokom izborne kampanje pružio je podršku predsedničkom kandidatu Zdravku Ponošu.

Kolektivno zatvaranje očiju

U izveštaju Kolarić navodi i da je poricanje dobilo svoju estetiku. Radi se o muralima, grafitima, stensilima i ostalim vizuelnim sadržajima na javnim površinama kojima se slavi Ratko Mladić. Zbog masovnosti ovakvih uličnih ikona masovnog ubice, Inicijativa mladih pokrenula je kampanju mapiranja murala i grafita „Da istina više ne kasni“. Do početka novembra 2022. godine, utvrđeno je da ima više od 220 grafita i murala posvećenih Mladiću, skoro polovina se nalazi na zidovima javnih institucija, uključujući i nekoliko beogradskih gimnazija. Nadležni organi uporno odbijaju da uklone ove genocidne sličice, budući da se vladajuća klika slaže sa ideologijom koja je dovela do zločina i genocida, a Mladića smatraju svojim ličnim herojem.

Jovana Kolarić napisala je još jedan dokument koji će poslužiti kao građa za istoriju naše sramotne epohe, epohe u kojoj su zločinci stavljeni na pijedestal, žrtve prećutane i marginalizovane, a njihova patnja negirana. Etički značaj izveštaja je očigledan, ako neko u ovom bestidnom društvu nastoji da sačuva zrno čovečnosti to su upravo građanski aktivisti i organizacije poput Inicijative mladih za ljudska prava. Kao zaključak priče o poricanju kojoj se ne vidi kraj mogu da posluže reči iz izveštaja: „Srpsko društvo danas živi u kulturi poricanja koja ‘podstiče kolektivno žmurenje, neistraživanje zločina i njihovo normalizovanje kao nečega što pripada ritmu svakodnevnog života’, a svako priznanje onoga što se desilo postaje osnov za diskvalifikaciju iz društvenog (nacionalnog) života“.

Na prošlost gledamo čvrsto stisnutih očiju, a svako ko se usudi da progleda biva izložen javnom linču i proglašen za nacionalnog izdajnika, autošovinistu i mrzitelja svega što je srpsko. Činjenice su oglašene kao zakleti neprijatelji našeg nacionalnog identiteta, laž urla na sav glas, a istina mora da ćuti. Vreme tihog ponosa je tek počelo, čekaju nas i gora vremena.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada