Sa suđenja u Beogradu: Genocid se vratio kući

Ako bismo se u povodu nastavka suđenja generalu Vojske Republike Srpske, Milenku Živanoviću u Beogradu poslužili opštim mestom – a za to ima razloga – ono što se u novijoj istoriji dogodilo kao tragedija, umišljajno planirani i realizovani genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, ponavlja se gotovo 30 godina kasnije kao farsa pred srbijanskim pravosuđem (Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine). U toj farsi učesnici podsećaju na ansambl kakvog pozorišta lutaka u kojem su i glumci i lutke svesni da je reč o šmiranju postupka za isterivanje pravde koja se može ukazati jedino greškom aktera, u vidu nesporne kontradiktornosti u nečijem iskazu, ali i tada neće prouzročiti štetu velikih razmera, niti će do pravde dovesti bilo kakvo utvrđivanje nepobitne istine.

Jedan od zaključaka koji će zadovoljiti zanatski zahtev ovog napisa je da smo od svedoka odbrane iz štaba zloglasnog Drinskog korpusa saznali da su za sve krivi već osuđeni zlikovci Radovan Karadžić, Ratko Mladić i Radislav Krstić (zaboravljeni prvi osuđenik za genocid). I da je general Živanović bio daleko od odlučivanja o svemu za šta se tereti optužnicom, budući da je Karadžić planirane izmene operacije Krivaja ‘95, zapravo ono što se ispravno može nazvati jedino genocidom, poverio Radislavu Krstiću.

Kolektivna laž i nečista savjest

Tvrdnja iz naslova, dakle, nije tačna, budući da genocid iz Srbije koja, temeljem presude Međunarodnog suda u Hagu, nije učinila sve da ga spreči, zapravo nije ni odlazio. Od trenutka kada je ova država, ignorišući genocidne namere zapovedništva šumskih i urbanih odmetnika, na koje ju je upozoravala međunarodna zajednica, isporučivala oružje i municiju realizatorima najtežih zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata.

Nije genocid otišao, samo je unekoliko izmenio pojavne oblike, preselio se na zidove kao murali i nedotupavne parole u slavu zlikovaca, učvrstio u devastiranim institucijama kao modifikovano srbovanje i silovanje mozga; u društvu i nekakvoj javnosti kao respektabilni komad identiteta kojeg se, uprkos bojazni od posledica, niko ne odriče. Samo milioni kolektivno lažu.

Već sama faktografija vezana za okolnosti suđenja dokazuje deo krivice Srbije koja se grčevito bori sa zamišljenim protivnikom, odbacuje nepostojeće optužbe za tobožnju genocidnost čitavog naroda – nešto što niko nije izrekao – negujući počinioce koji svi do jednog, bez obzira na stepen krvoločnosti, naglašavaju kako je suđenje njima suđenje čitavom narodu i državi Srbiji.

Fakat, i danas će, kao i 1995. taj narod većinski biti uz realizatore genocida, bojeći se da će mu se, kao odbitak od penzije, ispostaviti nekakav fiktivni račun za genocid, odnosno ubijanje i silovanje, uništavanje i pljačku tuđeg. Stid je zaboravljena i politički neprofitabilna kategorija, te se zločini iz prošlosti ne nalaze na agendi ogromne većine srbijanskih političara.

Jedan je cilj, dakle postignut: ujedinjenje svih patriotskih hulja oko hinjene kolektivne nevinosti, potpuna marginalizacija slučaja koja će se videti i po interesovanju javnosti za suđenje (četiri žrtve iz Udruženja žena Srebrenice, ekipa Federalne televizije, pravna analitičarka Fonda za humanitarno pravo i potpisnik ovih redova).

Kako protjerati Bošnjake, a ne počiniti genocid

Kada je reč o optuženom, on je hodajući dokaz srbijanske umešanosti u genocid, budući da je Živanović u rat na strani bosanskih Srba otišao kao pukovnik JNA, a vratio se iz njega u Beograd kao general VRS, da prima srbijansku penziju i uživa u stanu koji je dobio od Srbije.

Potom, Tužilaštvo za ratne zločine nije odstupalo od svog stila, utemeljenog još od osnivanja (2003); optužnica je podignuta tek 2021, punih 26 godina od genocida. Ne sadrži reč genocid, iako je u naredbi Glavnog štaba koju je potčinjenima prosledio optuženi Živanović formulacija koja kao da je preuzeta iz definicije genocida: “stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života meštana u Srebrenici i Žepi”.

Živanović je, očito pod pritiskom međunarodne zajednice, optužen za to da je naredio prisilno preseljenje civilnog stanovništva bošnjačke nacionalnosti i učestvovao u prisilnom preseljenju Bošnjaka iz Srebrenice.

Pritisak se vidi u dvema znakovitim izjavama koje ne oslikavaju nameru Tužilaštva da progoni zlikovce iz redova srpskog naroda. U januaru 2013. zamenik tužioca Bruno Vekarić (zapamćen ponajviše kao operater dijaprojektora koji javnosti predočava slikovnice i vinjete na kojima je tobož Momo Kapor predstavljao doktora Dabića, odnosno Radovana Karadžića) izgovoriće: “Reći će nam naša javnost: ‘Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine'”. A glavna tužiteljka Snežana Stanojković u programu rada ne pominje žrtve koje nisu srpske nacionalnosti.

Kad tužilac ispituje

“Funkcionalna (regionalna) saradnja zahteva ponovnu procenu prethodne saradnje, jer međusobno dogovoreni i očekivani rezultati nisu postignuti, posebno kada je reč o procesuiranju osoba koje su odgovorne za zločine nad licima srpske nacionalnosti“, zapisala je u svom programu Snežana Stanojković.

U tom kontekstu treba sagledati i nastup zastupnika optužbe Vasilija Seratlića; jednostavno, pitanja koja je svedocima odbrane postavljao bila su u toj meri friendly da je to izazivalo mučninu publike, a svedocima ispostavljalo dodavanje za volej. Tada su vreme i nerve prisutnih nemilice koristili za iscrpljujuće i besmisleno, nadasve suvišno tumačenje subordinacijskih odnosa. Efekat je, po svemu sudeći, trebalo da bude obesmišljavanje tvrdnje svedoka da su Radovan Karadžić, Radislav Krstić i Ratko Mladić odstupili od plana Krivaja ‘95 i pretvorili ga u uputstvo za genocid. Umesto toga, čulo se negodovanje zbog oficirskog predavanja svedoka Milenka Jevđevića.

Sve je podsetilo na tužilačku fasciniranost pojavljivanjem komandanta srbijanske Žandarmerije, Gorana Radosavljevića Gurija koji je, iako utemeljeno osumnjičen u slučaju Bitići (državni otmica i ubistvo trojice Albanaca, američkih državljana), ispitivan o stražarskoj službi u policijskom objektu.

Srpski general koji prijeti Haškim tribunalom

U podužoj cantabile ekspoziciji pravnik Dragan Golijanin, sudija iz Vlasenice, pohvalio se da je bio Živanovićev čovek od poverenja, pridajući optuženom nadnaravna svojstva, te dobrotu i nezabeleženu filantropiju. Otežavajuću okolnost Živanoviću su predstavljale paravojske na terenu (“nekih pet-šest četničkih vojvoda”) i civilna vlast koju je personifikovao Miroslav Deronjić.

Živanović je, tvrdi svedok, hteo da pitanje Srebrenice rešava UNRPFOR i sve je bilo u redu dok zapovedanje Korpusom nije suštinski preuzeo general Krstić, načelnik Štaba, dok je Živanović, odlukom Radovana Karadžića, odstranjen.

I svedok Milenko Jevđević naglasio je da Živanović nije izdavao nikakva naređenja u srebreničkoj operaciji i da je bio daleko od linije fronta. Štaviše, citirao je Živanovića koji je navodno kazao dve ključne rečenice: “Ovaj ovde je postao lud, a onog gore nose labudova krila. Svi ćete završiti u Hagu!”

General bez komande

Optuženi Živanović insistirao je da svedoci odgovore na njegova pitanja o tome da li je imao efektivnu komandu, odnosno da li je izdavao naređenja u vezi sa sudbinom civilnog stanovništva. Oba svedoka ustvrdila su da od 15. maja 1995. nije izdavao značajna naređenja, odnosno da nikada nije naredio bilo šta u što bi moglo da utiče na sudbinu civilnog stanovništva.

Sramne izjave i laž do laži, lažni svedoci i optuživanje osuđenih, komentarisale su tokom svedočenja i u pauzi žene iz Srebrenice. Nura Begović kazala je da se iz svedočenja vidi namera da optuženi bude proglašen nevinim.

“Sve laž do laži, ovo je čist bezobrazluk! Sve svaljuju na Krstića i Mladića koji odbrojavaju zatvorske dane. Slično je i na suđenjima za Kravicu koja sam pratila jer su mi tamo ubijeni svekar i djever. Vjerujem da će u ovom slučaju Sud uvidjeti namjeru svjedoka i odbrane i postupiti pravično”, kaže Nura Begović.

Konačno, uz sve aspekte sudskog utvrđivanja nevinosti, zvuči naivno, ali ipak registrujmo i činjenicu da u nastavku suđenja generalu bosanskih Srba niko nije izrazio ni naznaku žaljenja zbog hiljada žrtava sestrinskih vojski i paravojski, s obe strane Drine, Bošnjaka civila, dece, žena. Genocid nije odlazio, savest kao da nije ni boravila ovde.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.