Zamrznuti konflikt sve očigledniji

Prošlo je više od mesec dana od sastanka Aleksandra Vučića i Albina Kurtija u Ohridu, a utisak je da ništa od onog što je dogovoreno nije počelo da se primenjuje. Pojačavanju tog utiska svakako doprinose predsednik Srbije i premijer Kosova koji za domaću javnost, svako na svoj način, dogovor sa Evropskom unijom komentarišu onako kako njima odgovara.

Posle Brisela i Ohrida, Vučić se “ubi od posla” da nas ubedi kako ništa nije potpisao, već da je samo prihvatio predlog sporazuma koji bi trebalo da se realizuje kroz mapu puta. U Srbiji, tim povodom, priča kako neće da iz sporazuma primeni ono što Srbiji ne odgovara, a to je članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, ali po svoj prilici i registracione tablice za vozila. Ovo pitanje je ponovo aktuelizovano proteklih dana.

Za Vučića je i dalje najvažnije da nije potpisao taj sporazum. To mu je, po svoj prilici, glavni politički adut koji drži u ruci u očajnom pokušaju da sačuva svoj rejting. Prihvatanje sporazuma u kojem stoji upravo to da se Beograd neće protiviti članstvu u UN, teško da može da se odbrani činjenicom da ništa nije potpisano. Podsećanja radi, iz Evropske unije je jasno saopšteno da su sporazum prihvatile obe strane, da je on konačan i da više o njemu neće biti pregovora.

Na svaki pokušaj da dobijemo konkretan odgovor kako je moguće prihvatiti sporazum, a ne primeniti ga u budućnost, nismo uspeli da dobijemo konkretan odgovor, već uobičajene političke parole – Nema predaje i Srbija će pobediti. Kako, to je već neko drugo pitanje na koje niko nema odgovor.

Protesti desničara i nacionalista

Vučiću na ruku ne idu ni protesti koje organizuju desničari i nacionalisti. Oni su i dalje mnogo slabijeg intenziteta od onog koji je mogao da bude očekivan s obzirom na potencijal pitanja Kosova. Oni, desničari, ne daju se talo lako zavesti u ono što Vučić priča. Doduše, idu mu malo i na ruku, jer mu sigurno posluže u razgovorima sa predstavnicima međunarodne zajednice kao argument tipa – ako izgubite mene, dobićete ove koji su mnogo gori od mene.

Za to vreme, na Kosovo je situacija malo drugačija. Kurti je spreman odavno da potpiše sporazum, ali ne i da formira Zajednicu srpskih opština. Argument koji Beograd ima u rukama, a tiče se činjenice da Priština deset godina odbija da sprovede u delo obavezu koju je potpisala i da konačno formira ZSO. Prosto je nejasno koliko je međunarodna zajednica gledala kroz prste Kosovu zbog toga. Očigledno je da se Kurti plaši da bi ZSO mogla da bude nešto poput Republike Srpske, država u državi. Taj rizik, koliko god bio realan, ne sme da bude razlog za neispunjavanje međunarodno preuzete obaveze. Kurti, a i svi pre njega, imali su veliku šansu da u proteklom periodu od Kosova naprave normalnu građansku državu i da sa srpskom zajednicom zajedno rade na pomirenju i zajedničkom životu. Utisak je da nisu ni želeli. Kosovski premijer govori o Kosovu kao o građanskoj državi, a predaleko su od tako nečega. Koliko se god to nekome činilo da nije, Kosovo još nema potencijala da bi i pomislilo da je država građana, a ne Albanaca. Tako je to na Balkanu.

Priština će učiniti sve da ZSO ne bude formirana. Ono što je sigurno, Beograd neće prstom mrdnuti dok se to ne bude desilo. Kurti mora da shvati da se šanse Kosova da postane članica UN drastično smanjuju bez formiranja ZSO. Da je to uradio, sada bismo gledali kako Vučić mora da se pomiri sa tim članstvom, jer je upravo to prihvatio u “nepotpisanom” sporazumu.

U ovom našem regionu slabo se primaju istorijske lekcije. Kao da ne postoji kapacitet za tako nešto. Oduvek je bilo lakše svađati se i ratovati, nego biti normalan i razgovarati. Svi daju sebi previše na značaju, a u stvari, radi se o malim narodima koji i dalje nisu našli svoj put i ono što bi ih učinilo srećnim.

Zašto šuti Brisel

I sada se ponovo vraćamo na međunarodnu zajednicu. Zašto ćuti Brisel, pre svega. Šta se to desilo u proteklih mesec dana što im daje za pravo da ćute i da ne reaguju na Vučićevo odbijanje da prihvati neke tačke sporazuma i Kurtijevo odbijanje da formira ZSO. Kao da i dalje ne znaju sa kime imaju posla i da politika “šargarepa” teško daje rezultate.

Srbiji i Kosovu odgovara prolongiranje, jer na taj način političke elite opstaju bez teških posledica po sebe. Primenom sporazuma jasno je da moraju da se učine krupni kompromisi na koje će biračko telo svakako reagovati, ovako ili onako.

Zato je potreban odlučan korak Brisela, ako je i dalje voljan da do sporazuma dođe. Sve ono što je do sada učinjeno od Briselskog sporazuma, govori kao da EU ima nameru da Kosovo dobije status zamrznutog konflikta. Mnogi se kunu da to nije rešenje, da prosperitet čitavog zavisi od odnosa između Beograda i Prištine, a sve se svodi upravo na “zamrznuti konflikt”. I to je sve očiglednije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.