Odlazak arhitekata EU-a čije temelje nema ko da popravi

Jacques Delors je Francuzima bio najbolji predsjednik kojeg nisu imali, a Wolfgang Schaeuble Nijemcima najbolji nikad izabrani kancelar.

Smrti Schaeublea i Delorsa vjerovatno ne bi zavrijedila toliku pažnju šire evropske javnosti da zapravo ne dolaze u trenutku koji je jedan od najizazovnijih za Evropljane od kraja Drugog svjetskog rata (Reuters)

Ima nečeg simboličnog u tome što je svet u istom danu saznao da su preminuli Jacques Delors i Wolfgang Schaeuble, dve dominantne figure posleratnog ujedinjenja Evrope oličenog, između ostalog, i u istorijskom pomirenju Francuza i Nemaca. Premda se čini da je Delorsova zaostavština u odnosu na Schaeubleovu više evropska nego francuska, obojica zapravo imaju poprilične zasluge za svoje narode, ali i za projekat evropskih integracija. Štaviše, mediji ih minulih dana svrstavaju u svojevrsne arhitekte Evropske unije, između ostalog, i zbog uspostavljanja evropske zajedničke valute.

Odlazak „očeva osnivača“ evra bezmalo u istom danu (Schaeuble je preminuo 26. decembra, nekoliko sati pre Delorsa) neminovno vraća sećanje na slični kuriozitet koji se dogodio pre bezmalo dva veka, ali s druge strane Atlantika. Thomas Jefferson i John Adams, koji su bili treći i drugi predsednik SAD, umrli su istog dana i to, ni manje ni više, nego baš 4. jula na godišnjicu američke nezavisnosti. Pet godina kasnije takođe na „sveti dan“ u američkoj istoriji, umro je James Monroe, još jedan od američkih „očeva osnivača“, koji je bio i peti predsednik SAD.

Ali na stranu neobičnosti i poređenja sa američkim političarima. Smrti Delorsa i Schaeublea verovatno ne bi zavredela toliku pažnju šire evropske javnosti da zapravo ne dolaze u trenutku koji je jedan od najizazovnijih za Evropljane od kraja Drugog svetskog rata. Izazova za Evropsku uniju je pregršt. Od ratova na njenoj periferiji, preko ekonomskog posrtanja i nastojanja da preživi američko-kinesko ekonomsko nadgornjavanje, do nestajanja srednje klase, ogromnih demografskih i migracionih pritisaka i, možda najvažnije, poprilično lošeg vođstva.

Očigledna činjenica da Evropa pati od hroničnog manjka jakih i sposobnih lidera čini odlazak „arhitekata EU“ još značajnijim. Naprosto i fizički odlazak „arhitekata“ podseća javnost da za popravke evropskih temelja na vidiku nema ni inženjera niti kvalifikovanih majstora.

Socijalista sa političkom vizijom

Čak i kada se stiša ne tako neuobičajeno posthumno veličanje, ono što je sasvim sigurno jeste da će Delors biti upamćen kao dosad jedan od najuspešnijih predsednika Evropske komisije. Kao kormilar izvršnog tela tada Evropske zajednice, on je uspevao da vozi države članice čak i u pravcima u koje one nisu baš htele, nastojeći da ih brzim i kreativnim delovanjem dovede do destinacije – i to ne destinacije koju je on želeo, već destinacije koja je na kraju ipak prihvatljiva svima.

Jedno od takvih Delorsovih bravura su njegov „beli papir o postizanju unutrašnjeg tržišta“ s kojim je izašao 1985. godine, ali i kako je napravio kompromis prilikom formiranja evropske monetarne unije. Tvorca jedinstvenog evropskog tržišta i evropske valute pamte i po uspostavljanju programa Erasmus 1987. godine, na osnovu kojeg je više od 14 miliona mladih Evropljana studiralo u nekoj drugoj evropskoj zemlji.

Iako ga mnogi svrstavaju u zagovornika federalizma, njegova politička vizija je zapravo zasnovana na sindikalnom pokretu i socijalnom katolicizmu. A ono što je Delorsa učinilo tako uspešnim i uticajnim predsednikom Komisije su najmanje dve stvari. Prva je da je imao jasnu političku viziju koja je je očigledno imala socijalističku notu, ali nije zanemarivala i demohrišćanska i liberalna mišljenja. A druga je to da je uspevao da pridobije političku podršku najvećih država članica.

Kako je jednom i sam rekao: „Moj uspeh je došao jer sam imao prave ideje u pravo vreme“.

Međutim, podrška država članica nije dolazila tek tako, naročito zbog toga što na funkciju u Briselu nije došao sa predsedničke ili premijerske funkcije, već tek tako bivši evropski parlamentarac i francuski ministar finansija. Uprkos manjku početne političke težine, on je bio poprilično vešt taktičar, uspevajući da ubedi političke „teškaše“ da podrže njegove projekte. A u tih 10 godina – od 1985. do 1995. godine – koliko je on bio na čelu Komisije, nije bilo lako ubediti, na primer, britansku premijerku Margaret Thatcher da podrži kreiranje jedinstvenog evropskog tržišta ili nemačkog kancelara Helmuta Kohla da se zarad evra Nemci odreknu nemačke marke.

Svako to ubeđivanje je podrazumevalo i neželjenje kompromise, pa je tako prilikom formiranja evropske monetarne unije mora da prihvati i rešenja za koja je znao da neće dugoročno dovesti do stabilnosti evropske valute, ali će zadržati Nemce za stolom.

Nakon odlaska iz Brisela, iako je imao veoma jake šanse da pobedi na francuskim predsedničkim izborima, on je odlučio da se ne kandiduje. Kako veruju pojedini poznavaoci francuskih prilika, Delors bi bio bolji predsednik nego Jacques Chirac. Da li je to tako, to nikad nećemo saznati ali neupitno je to da mnogi za Delorsa i danas kažu da je „najbolji predsednik kojeg Francuska nikad nije imala“.

Nikad izabrani kancelar

Sličan renome u Nemačkoj uživa i pokojni Schaeuble, premda se njegov doprinos na evropskom nivou često ne sagledava previše pozitivno. Ipak, za njegove biografe, on važi za „najboljeg nemačkog kancelara koji nikad nije izabran”. Doduše, to bi porekli borci za ljudska prava koji ističu da je svojevremeno kao ministar policije u zenitu rata protiv terorizma predlagao da se zakonski odobre ciljana ubistva osumnjičenih terorista, kao i da je podržavao ozloglašeni američki zatvor Guantanamo.

U svakom slučaju, Schaeuble će ostati zapamćen kao političar sa najdužim poslaničkim stažom – dugim čak 51 godinu. U trenutku kada je u 81. godini preminuo, on je i dalje bio poslanik Bundestaga. Doduše, sa već datim obećanjem da se na izborima 2025. neće ponovo kandidovati.

Kada je prvi put postao poslanik Bundestaga, davne 1972, Helmut Kohl je još bio samo premijer pokrajine Rajnland-Pfalc, a Angela Merkel se tek pripremala da maturira. Sin poreskog savetnika iz Freiburga od malena je dobro baratao sa brojevima, a posle doktorata iz prava nije želeo da bude reviozor već ulazi u politiku. Za njegov vrtoglav uspon presudno je bilo to što ga je Kohl, kada je postao kancelar 1984. godine, pozvao da mu bude šef Kancelarske službe.

Schaeuble postaje „siva eminencija” nemačke politike i to u presudnim vremenima. On je bio svojevrsni menadžer ujedinjenja dve Nemačke, potom glavni kreator zajedničke evropske valute, a na kraju i autor ideje o Evropi u dve brzine. Važio je za Kohlovog „princa prestolonaslednika”, pa ga je 1998. i nasledio na čelu CDU-a. Ipak, ubrzo se zbog afere oko tajnih dobrovoljnih priloga stranci u iznosu od 100.000 nemačkih maraka povlači sa svih funkcija.

Merkelova je tada i njega i Kohla jednostavno nemilosrdno „pustila niz vodu” i preuzela kormilo stranke. Iako je zbog svega toga prestao da komunicira sa Kohlom, sa Merkelovom je na njen poziv nastavio da radi iz osećaja da su neophodni jedno drugome. Ona je sve uradila da on 2004. ne postane predsednik Nemačke, ali ga je potom postavila za ministra policije, kasnije i finansija da bi u poslednjem njenom mandatu bio predsednik Bundestaga.

Uprkos tome što nije uspeo da postane kancelar, on nikad nikad odustajao od politike. U tome ga svojevremeno nije sprečilo ni to što je mentalni bolesnik na njega pucao 1990. zbog čega je do kraja života bio u invalidskim kolicima. Ni pogoršanje zdravstvenog stanja usred grčke dužničke krize nije ga nateralo da se povuče sa mesta čuvara nemačke kase u čemu je, kaže, nemilordan. Grci su to najbolje osetili. Štaviše, cela EU je to osetila, budući da je zagovarao da Grčka privremeno bude izbačena iz evrozone, što je rizičan potez koji Merkel ipak nije dopustila.

Kod većine Nemaca će ostati upamćen po politici stezanje kaiša ili odricanje, kako bi državni budžet bio na pozitivnoj nuli ili kako Nemci kažu na „crnoj nuli”.

Delorsov pokušaj da uvede Jugoslaviju u Evropu

I dok je Schaeuble bio škrt na davanju novca čak i na investicije u sopstvenoj zemlji, Delors je shvatao da se nekad mora brzo reagovati novcem. To ga povezuje sa Balkanom gde je pokušao da spreči krvavi raspad Jugoslavije.

Istoričari beleže da je, kada je 1989. jugoslovenski savezni sekretar za inostrane poslove Budimir Lončar izašao sa predlogom da se odnosi SFRJ i tadašnje Evropske zajednice podignu na nivo asocijacije, to izazvalo iznenađenje u Briselu. Najveći zagovornik ove ideje bio je francuski ministar Claude Cheysson, podršku su dali uticajni šefovi diplomatija Italije i Nemačke, Gianni De Michelis i Hans Dietrich Genscher, dok je Španac Abel Matutes imao rezerve jer SFRJ nije u NATO-u.

Proces pridruživanja nije zaustavljen, ali čini se da nemačka podrška ipak nije bila toliko jaka kao što će biti nepune dve godine kasnije kada je Genscher učinio sve da, ne samo Nemačka, već sve članice EZ-a, što pre priznaju nezavisnost Slovenije i Hrvatske.

Pre nego što se ovo dogodilo, u maju 1991. godine Delors kao tadašnji predsednik Evropske komisije i premijer Luksemburga Jacques Santer kao predsedavajući EZ-a, izašli su sa predlogom da SFRJ i EZ potpišu ugovor o pridruživanju i da se Jugoslaviji pruži pomoć od 5,5 milijardi dolara za rešavanje strukturalnih problema.

To je bio očajnički pokušaj jednog, kako bi ga Britanci opisali, evropskog tehnokrate čiji uticaj je daleko nadilazio formalne nadležnosti šefa Evropske komisije. Dok se u to vreme Schaeuble, kao najbliži Kohlov saradnik, bavio ujedinjenjem dve Nemačke i pripremom da sa mesta šefa poslaničke grupe CDU-CSU u Bundestagu bude lansiran u Kohlovog naslednika, Delors je pokušavao da spreči krvavi raspad Jugoslavije.

Ali, prekasno. Ne zbog toga što je, primera radi, njegov predlog prihvatilo Skoplje, ali ne i Zagreb i Beograd, već zbog toga što su i pojedine uticajne članice tadašnje evropske „dvanaestorice“ uveliko igrale na kartu raspada Jugoslavije.

Delorsova moć možda ipak nije bila tako velika kako s mnogima čini, ali je u trenutku kada se danas mnogi u Evropi sećaju mnogih njegovih dostignuća ova često zaboravljena crtica iz istorije EU među pojedinim analitičarima nameće pitanje gde bi narodi i narodnosti bivše SFRJ bili danas da je Jugoslavija postala 13. punopravna članica Evropske zajednice koje je Mastrihtskim ugovorom prerasla u Evropsku uniju.

Istini za volju, Jugoslaviji tada nije nuđen ulazak u EZ, ali čak i da jeste… centrifugalne sile iznutra i spolja su bile brže i efikasnije.

Slični scenariji s vremena na vreme iskači u samoj EU. Zbog toga u Evropi i žale zbog smrti Delorsa. Ne toliko zbog 98-godišnjeg Francuza, koliko zbog činjenice da naslednika nema ni na vidiku.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada