Hoće li Argentina osuđene zločince pretvoriti u heroje

Kako je varljivo to ružičasto talasanje o kome je pre neku godinu počelo da se govori kao o novim društvima demokratske levice na latinoameričkom kontinentu. Sve do prošle godine izgledalo je da Latinska Amerika najbolje odoleva ultradesničarskom prodoru u svetu.

U Brazilu je Bolsonara pobedio vođa radničke partije Lula da Silva, u Argentini je narod verovao da će ih šampionska titula na Svetskom prvenstvu u fudbalu ujediniti u stvaranju boljeg političkog tima, sposobnijeg za rešavanje društvenih i ekonomskih problema, u Čileu se očekivalo da će sa dolaskom mladog levičara Gabriela Borića na državno kormilo, biti zalečeni teški ožiljci Pinočeove represije.

A evo sada pred kraj godine na južnom rogu američkog potkontinenta prošlost se jako zgusnula lepi se za budućnost  poput nekog lošeg testa, umanjuje očekivanja za neko bolje društvo i vreme. U Argentini i Čileu, sve je više ljudi, kako govore ankete, koji pokazuju razumevanje za organizovani državni teror u vremenima vojne diktature.

Latinska Amerika u vijeku Kissingera

U Čileu je obeleženo pola veka od vojnog upada u predsedničku palatu (11. septembra 1973.) i zavođenja Pinočeove diktature koja je trajala 17 godina, a mnogo je Čileanaca koji smatraju da je general Pinoče bio samo državnik, da je učinio čitav niz dobrih stvari, oslobodio zemlju od bandita i povratio joj makroekonomsku stabilnost.

Argentinci se podsećaju da su od pada vojne hunte (1976. do 1983.) odgovorne za oko 30 hiljada nestalih neistomišljenika, prošle okruglo četiri decenije…

Koliko su ojađeni zbog godišnje inflacije od gotovo 150 odsto, drastičnog osiromašenja, rasprostranjene korupcije, pokazalo se na predsedničkim izborima kada su glas dali ultradesničaru Javieru Mileiu, predsedniku koji svoju glavnu politiku bazira na motornoj testeri. Njom će kako tvrdi srezati inflaciju, državne službe, javne radove, a ako bude bilo potrebno neće se libiti da pozove vojsku i upotrebi oružje da obuzda nezadovoljstvo. Najlakše se u teškim vremenima reže demokratija.

Šlag na ovu slojevitu jubilarnu tortu, dao je nekadašnji državni sekretar i savetnik za bezbednost, Henri Kisindžer. Ovaj veliki prijatelj latinoameričkih diktatora, promoter i arhitekta njihovih pučeva, apologeta njihovih zločina, u maju je uz velike počasti proslavio stoti rođendan, da bi u stoprvoj preminuo tek nedavno. Američki barjaktar real politike nikada se nije izvinio niti se imalo pokajao za svoja nedela.

Na vest o njegovoj smrti mediji širom američkog kontinenta, doduše više na južnom nego na severnom delu, u gorkim epitafima navode primere Kisindžerovog cinizma.

Citiraju njegovu rečenicu kojom je bodrio Niksona da se učini nešto sa Čileom pre nego što bude suviše kasno, pre nego što uspeh socijaliste Salvadora Aljendea, potstakne druga društva da menjaju svet.

“Ne vidim zašto čekamo i dopuštamo da jedna zemlja (Čile) postane komunistička, zbog neodgovornosti sopstvenog naroda, govorio je predsedniku SAD. A kratko pre nego što je Aljende izabran, Kisindžer je, kako citira Washington post upozorio : “Radi se o suviše važnim stvarima, da bi smo dozvolili da o njima odlučuju sami Čileanci na izborima. “

Nije vjerovao u ljudska prava Latinoamerikanaca

“Demokratija je rezervisana za nas Amerikance, ne i za njih”, tako ovih dana Kisindžerovu “realpolitiku” interpretira prestonički list.

Mnogo detaljnije o Kisindžerovom malignom delanju po Latinskoj Americi piše u čileanskom dnevniku Tercera, Peter Kornbluh, viši analitičar u vašingtonskom Arhivu nacionalne bezbednosti koji je izvršio pritisak na američku vladu da skine tajnost sa obimnih zapisa, iako je Kisindžer tražio da se ta zabrana ukine tek pet godina posle njegove smrti.

On, svedoči Kornbluh, nije verovao da ljudska prava treba da se poštuju u državama Latinske Amerike ili zemljama takozvanog trećeg sveta:

“Tamošnje represivne autoritarne režime Kisindžer je prihvatao, potsticao i pomerao kao strateške figure na globalnoj šahovskoj tabli Hladnog rata”.

Kornbluh podseća na mnoge šokantne detalje koji su isplivali u javnost nakon što je sa dokumenata skinuta oznaka “strogo poverljivo”.

Istorijski je već dokazano da je Kisindžer uspešno osmislio američku politiku kako bi sprečio Aljendea da konsoliduje i organizuje vladu. Ali kada su snage generala Pinočea nasilno preuzele vlast, on je, kako pokazuju dokumenti, učinio sve da SAD pomognu i podrže očuvanje brutalne vojne diktature.

Kada su ga američki agenti informisali o zločinima i kršenju ljudskih prava u nedeljama posle puča, on je govorio, da je Pinočeov režim, bez obzira na “neprijatno ponašanje” za “nas Amerikance” mnogo bolji od Aljendeove vlade.

Kisindžer je potpirivao strah da bi uspeh marksističke vlade Aljendea koji je na vlast došao na demokratskim izborima biti primer za druge zemlje da okušaju takav model.

Državni sekretar Kisindžer je otputovao u Santjago i sastao se sa Pinočeom u junu 1976. Ignorisao je savet ambasadora Sjedinjenih Država u Čileu, kao i državnog podsekretara za Latinsku Ameriku, da pošalje direktnu i oštru poruku pritiska na Pinočea da okonča kršenje ljudskih prava i vrati civilnu vladu u Čileu.

Umesto toga, na privatnom sastanku sa Pinočeom u Santjagu juna 1976, Kisindžer je rekao čileanskom diktatoru: „Moja procena je da ste žrtva svih komunističkih grupa širom sveta. Učinili ste veliku uslugu Zapadu svrgavanjem Aljendea. Želimo da vam pomognemo, a ne da vas potkopamo“.

Dok su u Stejt department stizali memorandumi u kojima se opisivao “militaristički, fašistički, tiranski i ubilački” Pinočeov režim, Kisindžer je prijateljevao sa diktatorima.

Fudbal kao izgovor

“Sve što morate da uradite, uradite što pre, što brže”, savetovao je Kisindžer Videlinu huntu u Argentini. Mislio je dakako na hiljade “nestalih” ljudi, na otmicu beba rođenih u tajnim koncentracionim logorima, na istrebljivanje neistomišljenika, na letove smrti i avione iz kojih su živa gola omamljena tela bacana u La Platu…Nisu čak ni argentinski krvnici uspevali da tako brzo likvidiraju sve te “teroriste” .

Čitave dve godine pošto je sa vojnom diktaturom počeo prljavi rat nad sopstvenim narodom, Kisindžer je doleteo u Buenos Aires kao Videlin počasni gost na Svetskom prvenstvu u fudbalu (u junu 1978).

Tada već bivši državni sekretar u vladi Ričarda Niksona i Džeralda Forda i dalje je važio za najuticajnijeg moćnog čoveka na međunarodnoj političkoj I poslovnoj sceni.

Američki specijalni izaslanik u Buenos Airesu, bio protiv Kisindžerovog dolaska, jer je Karterova administracija pokušavala da ispegla sramotu oko operacije Kondor čiji je cilj bio da se uz pomoć SAD I desničarskih diktatura u južnoj Americi (Bolivija, Brazil, Argentina, Čile, Urugvaj I Paragvaj) suzbiju levičarski pokreti na ovom tlu.

No Kisindžer je u društvu najviših zvaničnika hunte proveo pet dana u Buenos Airesu, gradu koji po njegovim rečima “blista punim sjajem”.

Čak su i pojedini evropski sportski novinari propuštali utakmice na Svetskom prvenstvu i odlazili na Majski trg, gde su razgovarali sa majkama u belim maramama koje su beznadežno tražile da saznaju šta se dešava sa njihovom nestalom decom.

Tekstovi koji su u argentinskim medijima objavljeni povodom smrti Henrija Kisindžera, čija je uloga u održavanju zločina vojne hunte nesumnjiva, ispunjeni su gorčinom i ilustrovani su mnoštvom fotografija gde dobro raspoloženi bivši državni sekretar srdačno razgovara sa diktatorima i njihovim glavnim pomoćnicima.

Iako je bio dugovečan Kisindžer je otišao sa ovog sveta, a da ožiljci koje je ostavio u američkom zadnjem dvorištu nisu zarasli. Analitičari ukazuju da sve više demokratski izabranih režima u Latinskoj Americi pozivaju vojsku u pomoć za učvrščenje njihove vladavine. Od armije se više ne očekuje da izvedu puč, već da obezbede I brane desničarske autokratije.

Za Javiera Mileija, koji će 10. decembra preuzeti dužnost šefa države diktatura (1976-1983) je sa svojih 17 koncentracionih logora, bila samo vlast koja je počinila “pojedinačne ekscese”.

Na istorijsko sećanje ustremila se i Mileiova potpredsednica Victoria Villarruel. Ona zahteva da se park sećanja i memorijalni centar koji su izgrađeni u znak sećanja na žrtve diktature, poruši. I da se na tom mestu, malo van centra Buenos Airesa, gde je u prostorijama vojne komande(esma) organizovano najveće mučilište i gde je stradalo hiljade Argentinaca pretvori u školski kompleks, za kako je rekla obnavljanje “kompletne memorije”.

Prljavi rat domovinskih branitelja

To bi trebalo da znači da diktatori nisu vodili Prljavi rat, onako kako se od pre četiri decenije, kada je pala vojna hunta, zovu akcije koje su preduzimale glavešine režima, već da je to bio “uspešni rat protiv terorista” za odbranu domovine. Kako se komentariše u pojedinim nezavisnim medijima u Argentini na delu su napori desnice da revidiraju istorijske činjenice, i da lošu prošlost prišiju za budućnost u kome će osuđeni zločinci biti promovisani u heroje.

Srbija je, kolikogod da je geografski daleko od Argentine, po mnogo čemu slična sa ovom zemljom. Ovih dana, u organizaciji argentinske ambasade u kulturnom centru Beograda prikazivaće se njihov film Argentina 1985.

Ovo ostvarenje prožeto autentičnim dokumentarnim video zapisima, opisuje sudski proces nad glavešinama vojne hunte koji su osuđeni za zločine protiv čovečnosti i za teror nad sopstvenim narodom. Tada je Argentina postala svetski prvak u pravosuđu. Ulaznice za ovu predstavu su besplatne.

U Srbiji, domaći sudovi nisu uspeli da izvedu na klupu zločince, već je za procese bio zadužen tribunal u Hagu. Današnja vlast te osuđenike odgovorne za najteže ratne zločine, tretira kao rodoljube i junake. Ta se prošlost odavno već prilepila za budućnost naše dece.

U Argentini ultradesnica tek stupa na vlast.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.