Udar litijske bombe na premijera Portugala

Na večeri pre nekoliko meseci portugalski premijer Antonio Costa sedeo je u društvu nemačkog kancelara Olafa Scholza i bivšeg predsednika španske vlade Felipea Gonzaleza. Imali su razloga za slavlje – pola veka Socijalističke stranke koju su u egzilu osnovali Mario Soares i stotinak disidenata portugalske diktature. Ovaj susret obilovao je dobrim raspoloženjem, ništa nije govorilo da bi socijalista sa uspešnom političkom karijerom, koga su čelnici evropske levice nazivali „svetionikom nade“, mogao tako brzo da napusti mesto premijera u vladi Portugalije.

Njegovom ostavkom sa mesta premijera socijalisti su izgubili jednu od najsigurnijih poluga, Pedro Sanchez, španski socijalista nazivao ga je bastionom evropske levice. Bio je jedini socijalista koji je vladao sa apsolutnom većinom u Evropi, uz laburistu Roberta Abelu na Malti. Portugalci su još uvek zapanjeni Costinom ostavkom i naglim krajem njegove političke ere koju je sa osmehom na licu gradio čitavih osam godina. Očekivalo se i govorilo da će njihov socijalistički vođa brzo na velika evropska vrata ući na neku visoku funkciju u Briselu.

Tamo su ga 2015. dočekali sumnjičavo, došao je na vlast uz pomoć dve partije koje su bile znatno levlje od njegove (Levog bloka i Komunističke partije Porgugala). Uspeo je da izgradi imidž, cenjen i zbog svoje sposobnosti za dijalog u međunarodnoj politici kao i zbog nastojanja da smanji javni dug i deficit na domaćem terenu. Njegovo ime bilo je na listi za predsednika Evropskog saveta.

Žrtva litijske groznice

Šta je onda dovelo do policijske racije premijerove rezidencije i prostorija nekih od čelnika u vladi, ali i momentalne, neočekivane ostavke Antonija Coste, koju je obrazložio na vrlo osoben način, vodeći računa o interesima države i očuvanju kredibiliteta najviše funkcije u zemlji?

Koji je to elemenat uticao na to da lider jedne evropske zemlje koja po svim procenama plovi u dobrom smeru, svojevoljno ispusti kormilo iz svoje ruke?

Sažeto rečeno, posle svega što se dogodilo, imajući u vidu čitavu sagu u proteklih nekoliko godina, moglo bi se reći da je Antonio Costa žrtva opasne bolesti koja hara Evropom.

Litijumska groznica ima svoje lice i naličje. Mineral je neophodan za baterije koje se koriste za električne automobile, ali iskopavanje litijuma uzrokuje ogromnu ekološku štetu po životnu sredinu. S jedne strane je veliki i brz profit za kompanije, s druge strane je pustošenje predela. Životni vek rudnika litijuma u Portugaliji trebalo je da bude 14 godina. Za tako kratko vreme opustošio bi se jedan od najplodonosnijih poljoprivrednih predela u Evropi.

Portugalija se ove godine udaljila od kluba najzaduženijih zemalja u Evropi, ministar finansija je bio dobar izvršitelj politike „contas certas“ (ispravnih računa) koju je Costa pretvorio u okosnicu svojih mandata. Ako je nešto ostalo nepromenjeno u njegovih osam godina mandata (i samo poslednje dve sa apsolutnom većinom) bila je to njegova opsesija da drži potrošnju pod kontrolom i spreči da zemlja ponovo doživi traumatično iskustvo poput onog iz 2011. godine.

Ograničavanje potrošnje sprečilo je velike reformske ili investicione poduhvate. Sve dok nisu stigle pare iz evropskih fondova, a veliki deo tog novca bio je povezan s energetskim projektima usmerenim na dekarbonizaciju celokupne privrede. Costa je prihvatio cilj do te mere da će njegova glavna politička ostavština biti zelena revolucija. Portugalija je postala četvrta zemlja u Evropi sa najvećom proizvodnjom obnovljive energije, iza Austrije, Švedske i Danske, pokazuju podaci Eurostata.

Portugalski analitičari pokušavaju da objasne kako je u trci za čelno zeleno mesto u Evropi, planiranoj za 2045. godinu, vlada uprostila ekološke zahteve i uslove ne bi li kompanije mogle brže da razviju svoje projekte. I licence su dodeljivane vrlo kontroverznim predlozima.

Tako je planiran rudnik litijuma u Covas do Barroso uprkos činjenici da su to predeli najkvalitetnije poljoprivredne delatnosti, bistrih potoka, čiste sredine i vrednog stanovništva. Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu (FAO) proglasila je ovo mesto za svetsku poljoprivrednu baštinu.

Sličnosti i velike razlike Srbije i Portugala

U tom odeljku portugalska litijumska odiseja slična je onoj koja potresa Srbiju. Negodovanje stanovništva zbog neizbežnih posledica koje bi od tog mesta napravile zgarište, bilo je uporno, kao što su uporni stanovnici Jadra u odbijanju da Rio Tinto zagadi životnu sredinu.

Ipak, dok je u Srbiji tužilaštvo ostalo nemo i gluvo na masovne proteste građana, za portugalsko pravosuđe sumnja da su takvi projekti morali biti isposlovani u saradnji i uz upotrebu uticaja čelnih ljudi u državi pokazuje se kao osnovana.

Iz najužeg okruženja bivšeg premijera uhvaćeno je nekoliko osoba. Neki od njih optuženi su za trgovinu uticajem i korupciju u vezi sa koncesijama rudnika litijuma, dok su drugi samo pod sumnjom kao i sam premijer čiju je ostavku prihvatio predsednik Portugalije.

Kako prenose portugalski mediji, glavni osumnjičeni je ministar infrastrukture Joao Galamba, a privedeni su, između ostalog, šef kabineta premijera, gradonačelnik grada Sines i dva biznismena, od kojih je jedan blizak prijatelj premijera Antonija Coste. Prethodno su sprovedeni pretresi premijerovog kabineta, Ministarstva životne sredine i Ministarstva infrastrukture i drugih državnih prostora. Po navodima sa Radio-televizije Portugal, uhapšeni su i bivši ministri pomenutih resora.

Suvišno je uobražavati da bi takva samostalnost pravosudnih organa u odnosu na vlast mogla da se ispolji u današnjoj Srbiji.

A šta tek reći o ponašanju premijera Antonija Coste, koji je, kako nepodeljeno pišu portugalski mediji, održao lekciju iz etike u politici.

Samo nekoliko minuta pošto je iz tužiteljstva saopšteno da će i protiv njega biti pokrenuta istraga, Costa je ušao u službeni automobil, odjurio do predsednika republike i predao mu svoju ostavku. Iako smatra da je nevin, istraga u ovakvim slučajevima dugo traje i, kako je rekao, to bi poremetilo dostojanstvo funkcije premijera.

Costa je, kako je i sam rekao, imao prilike da služi sektoru pravosuđa na različite načine. Ponosan je što “tužilaštvo za borbu protiv privrednog, finansijskog kriminala, korupcije i većine krivičnih dela vezanih za nosioce političkih funkcija” tako sveobuhvatno obavlja svoj posao. Svojevremeno je bio advokat, pa ministar pravde i unutrašnje uprave, potom premijer.

Svoju stranku smatra zaslužnom što je sektor pravosuđa ojačao baš u odeljku koji se odnosi na korupciju političara i druge moćnike. Paradoks je time još veći. Costa je kao lider stranke socijalista doprineo osmišljavanju pravosudnog sistema i garantovanju nezavisnosti i samostalnosti  tužilaštva. I upravo je činjenica da pravosuđe uživa potpunu nezavisnost doprinela padu Costine vlade.

Kad ostavka padne, a niko je ne traži

Njegovim činom impresionirana je čitava plejada portugalskih analitičara. Politikolog, profesor Andre Freire ističe kako je Costa ispravno zaključio da ne može da bude na toj odgovornoj funkciji u vreme kada se vodi istražni postupak protiv njega.

No, dok Freire ostavku premijera kvalifikuje kao čin “velikog političkog dostojanstva”, on istovremeno ističe kako Costa nije primenjivao iste te standarde kada je u pitanju bila funkcija nekoliko članova vladinog tima koji su od prošle godine osumnjičeni za korupciju, trgovinu uticajem, nepotizam i klijentilizam. “U tim slučajevima ostavke su iznuđene okolnostima a ne na inicijativu premijera”, podseća Freire.

Jasno je već na prvi pogled da kad je reč o političkom dostojanstvu, nema nimalo šansi da se politička klima u Srbiji poredi sa onom koja uprkos vrtoglavim obrtima vlada u Portugaliji. Jer iako se u Srbiji jedva desi poneka ostavka ona se uvek obrazlaže kao herojsko žrtvovanje zbog zlih stranih sila, a nikako kao sopstvena moralna obaveza i odgovornost.

U kom će se pravcu kretati dalje Iberijsko poluostrvo? Do pre neki dan izgledalo je da su obe zemlje, Španija i Portugalija, na sigurnom levom kursu.

Kada Portugalci u martu sledeće godine izađu na prevremene izbore, Socijaldemokratska partija desnog centra dobiće šansu da dođe na vlast. Da bi u tome uspela, biće potrebno da predstavi kompletan alternativni politički program, usmeren na rešavanje problema previsokog poreskog opterećenja, eroziju plata u srednjim slojevima, kao i novi model ekonomskog rasta. Njen koalicioni kapacitet, znatno je manji od onog koji imaju levičari. U Lisabonu se strahuje, od saveza desnog centra sa ekstremnom desnicom.

No, ko god da bude na vlasti od marta sledeće godine, imaće muke sa evropskom litijumskom groznicom koja ne jenjava uprkos dokazima o nepovoljnom uticaju rudnika na životnu sredinu. Evropa očekuje od Portugalije da prelomi i donese definitivnu odluku. Kako bi postala prva zemlja EU  iz koje će se izvoziti baterije. U opticaju su raznoliki diskursi: kao i svuda gde su se kompanije ustremile na litijum one se zaklinju u visoke ekološke standarde prilikom iskopavanja litijuma i minimalnu štetu po životnu okolinu. Priča se da je rudarstvo u 21. veku nešto sasvim drugo od onoga što je bilo u vreme Charlesa Dickensa.

Mnoga pitanja oko litijuma ostaju bez pouzdanog odgovora. Jasno je za sada da se sklonost ka korupciji i trgovini uticajem zahuktava, uporedo sa projektima o iskopavanju dragocene rude.

Jedan lisabonski dnevnik čak je na naslovnoj strani konstatovao da je Costu oborila litijumska bomba. Ako ih domaće pravosuđe ne spase od litijumske bombe, stanovnici sela na kojima je planiran novi rudnik, obratiće se evropskim sudovima.

Što se Antonia Coste tiče, on je svoje rekao. Neće se više kandidovati ni za jednu političku funkciju. Svestan je kaže da ovakve istrage suviše dugo traju dok se ne dokaže nečija krivica ili nevinost. U Evropi koja je zahvaćena beznađem, svakako će nedostajati ovaj “svetionik nade” kako je bio viđen među levičarskim drugovima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.