Čopor koji se raspao prije formiranja

Samo dan posle samoblamaže sa stolicom u Davosu i “nepristajanjem da bude deo čopora protiv Vladimira Putina” Aleksandar Vučić pokrenuo je kampanju sa čoporom čiji je upravo on predvodnik. Na sreću, kampanja se završila pre nego što je i počela.

A, tog petka, na iznenađenje vaskolike srpske javnosti, predsednik  je saopštio da je Srbija spremna da prihvati predlog za Kosovo i da radi na njegovoj primeni. Istog trenutka na desetine funkcionera SNS, rekli bismo ipak nižeg ranga, preplavilo je društvene mreže fotografijama vukova na svojim profilima uz poruku – Uvek uz svog predsednika! Bio je to način da se pruži podrška Vučiću koji je, kako je takođe saopštio, imao najteže razgovore u novijoj srpskoj istoriji sa stranim predstavnicima tog dana.

Sve je krenulo onog dana kada je Vučić rekao da je u cirkusu video najveće i najjače životinje, tipa slonove i tigrove, ali ne i vukove, jer je njih nemoguće pripitomiti. Hteo je da kaže da je on vuk, jer ima taj koren u svom prezimenu, i da ga stranci ne mogu slomiti i pripitomiti. Sve do tog petka kada se njih petoro pojavilo na sastanku na Dedinju i, prema njegovim rečima, suočilo ga sa posledicama neprihvatanja ponuđenog predloga.

Zaarlaukali su naprednjaci tog petka na društvenim mrežama, ali ozbiljniji udar na informaciju o spremnosti Srbije da prihvati i realizuje francusko-nemački predlog nisu uspeli da zadaju. Sve se pretvorilo u gomilu ismejavanja, mimova i brutalnih komentara koju je ova nesuđena kampanja izazvala. Jedan od najzanimljivijih je bila kao neka forma rebusa u kojoj je prikazana fotografija belog vuka u nekoj divljini. Oko posmatrača trebalo je da na svu tu podršku iskazanu vukovima, primeti, kako je autor tog mima naglasio, i najvažniju podršku putem tog rebusa – Veljka Belivuka (beli vuk) optuženog za vođu najkrvavijeg kriminalnog klana od onog Zemunskog.

Slab odziv

I kampanja se nije primila. Ono što bi tvorce te ideje trebalo najviše da zabrine jeste činjenica da izuzev malog broja aktuelnih funkcionera, uključujući ministra vojnog Miloša Vučevića i ministarke Darije Kisić Tepavčević, te predsednika Skupštine Srbije Vladimira Orlića i dežurnih glavoklimača u redovima bivših i aktuelnih narodnih poslanika, nije bilo onih najbitnijih naprednjaka. Vukove u čoporu nije objavila čak ni premijerka Ana Brnabić. Verovatno nije stigla od višednevne svađe sa predstavnicima bivših vlasti po pitanju Kosova i Metohije. Njoj valja oprostiti. Van čopora su ostali i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, koji je inače prepoznatljiv po tome da nije baš vičan obožavanju lika i dela Aleksandra Vučića, ali ni jedan od najaktivnijih naprednjaka na društvenim mrežama Goran Vesić. Ni traga ni glasa nije bilo ni od Vladimira Đukanovića koji je pogasio sve svoje profile na društvenim mrežama.

Iako prezime Vučić možda i nemamo pravo da gramatički da komentarišemo kao deminutiv imenice “vuk”, jasno je da je “vučić” mali vuk, nesposoban za samostalan život, a nikako neka “vučina” koji bi mogao da bude predvodnik čopora. Slaba je to argumentacija u bilo kakvoj konverzaciji sa predstavnicima Srpske napredne stranke.

Za njih je, međutim, Vučić neprikosnoven. On je taj vuk, predvodnik čopora koji se ne da pripitomiti, sve do trenutka suočavanja sa stvarnošću. Tada taj predvodnik čopora postaje olinjali, pogrbljeni i savijeni vuk kojeg čak ni taj čopor ne može da podigne na noge.

Uostalom, i u srpskoj istoriji i praksi, ako to možemo tako da nazovemo, vukovi nisu baš mile i drage životinje. Pre će biti da su štetočine koje uništavaju ono što seljaci poseduju. I jaki su samo u čoporu, sami su nekako pokunjeni. Ko su, međutim, sledbenici vođe čopora da tako nešto propituju sami sebe i da se suprotstavljaju centrali.

Nova kampanja

Vučiću, ovoga puta, nije pošlo za rukom da tom vučjom kampanjom pokrije priču o prihvatanju francusko-nemačkog predloga za sporazum Beograda i Prištine kao što je to mnogo puta ranije radio i uspevao. Mnogo je jaka cela ta priča da bi je pokrilo nekoliko fotografija na društvenim mrežama.

Kampanju sa vukovima je ubrzo zamenila kampanja za njegov opstanak na čelu SNS. Navodno se naljutio na stranačkom sastanku u nedelju uveče, jer pojedini članovi rukovodstva stranke nisu bili skloni ideji da se prihvati taj predlog. Vučić se, ako je verovati izvorima koji se u milion slučajeva nisu pokazali kao verodostojni, naljutio, poručio da onda nađu novog predsednika i napustio sastanak. Naravno da je u pitanju još jedna farsa u njegovoj režiji, jer je sada važnije spasavati Vučića, nego Srbe na Kosovu. Ovo je već ozbiljniji problem od vukova i onda je od ponedeljka ujutru krenula kompletna artiljerija u vidu stranačke vojske da ubeđuje predsednika da bez njega nema ni Srbije i da ni ne pomišlja na odstupanje.

Smehotresna tragikomedija jednog naroda se tako u nedogled nastavlja sa glavnim glumcem koji pokazuje sve manje agilnosti i energije. Vučić je došao do zida koji ni taj njegov imaginarni čopor, koji je uvek uz njega, ne može okrznuti, a ne srušiti. Nema te kampanje koja može da dovede da se ovoga puta izvuče iz svoje kože. Čak i da dlaku promeni, neće se ništa desiti. Njegova ćud ostaje ista, a Srbiji je malo toga dobrog donela.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.