Vučićevo pumpanje patriotizma u zapaljivoj atmosferi

Građani Srbije, da je pravde, svi bi redom imali beneficiran radni staž. I oni koji rade, i oni koji su nezaposleni, pa čak i oni maloletni. To što oni preživljavaju pod vođstvom Aleksandra Vučića poslednju deceniju zaslužuje neku vrstu benefita. Naročito kada je reč o, sada već svojevrsnoj instituciji, obraćanju narodu.

Ko zna koji put po redu, građani Srbije su bili preplašeni i zaprepašćeni najavama nikada dramatičnijeg obraćanja predsednika Srbije narodu. Nikada teža situacija, nikada gore stanje, nikada zabrinutije lice Vučića. I u redu je da je to jednom, ali deset godina takve tenzije sigurno nije nešto što zavređuje zvanje normalnog. Poslednjih nekoliko obraćanja se danima najavljuje, a onda, obično, narod Srbije niti čuje, niti sazna nešto novo i važno, već samo servisira dobro znane poruke i sadržaje.

Ovo poslednje obraćanje se svelo na to da su Albanci krivi za sve, da ništa nisu prihvatili, da imaju svoju listu zahteva koja podrazumeva međusobno priznavanje, plus da Srbija plati ratnu odštetu. Da bi sve to dobilo još dramatičniji ton, Vučić je u celu priču uključio i grupu Čečena, koji su, navodno, došli na Kosovo sa ciljem da dodatno destabilizuju situaciju na terenu. E, onda malo rat, pa malo to da Srbi nisu ludi da ratuju sa NATO-om, “jer smo jednom već imali iskustva sa njima“, i tako u nedogled.

Svojevrsna ‘kraljica drame’

Za nekoga ko je osvojio nešto manje od 60 odsto glasova na minulim predsedničkim izborima pod sloganom “mir, stabilnost, Vučić“, predsednik Srbije unosi mnogo nemira u redove svojih sunarodnika. Od stabilnosti nema ni slova “s“. Poskupljenja su svakodnevna, neizvesnost je ogromna, a ratom se manipuliše u onoj meri u kojoj je ta tema konstantno prisutna u javnosti.

Svojevrsna “kraljica drame“ u liku i delu Vučića ima svoje rezone i ciljeve za ovakvo ponašanje. Ne može da sakrije bes i mržnju prema ljudima, čak i iz svojeg okruženja, koji su se drznuli da letuju u Hrvatskoj. Konstantnu potrebu da se prikaže kao vrhunski patriota i rodoljub, to redovno koristi prilikom svojih konferencija za štampu. Ni ovoga puta nije moglo da prođe bez Jasenovca. Dok je nekome najvažnije da u rezervoaru glisera ima natankovano gorivo, njemu je najbitniji Jasenovac. I sve to zbog neuspelih pregovora u Briselu oko saobraćajnih tablica.

Svako njegovo obraćanje, važno je napomenuti, ništa nije bilo dramatičnije od prethodnih. Pitanje na koje ponovo nije odgovorio jeste – šta će uraditi Srbi sa severa Kosova posle 1. septembra, do kada traje svojevrsni moratorijum na uvođenje RSK tablica? Kakav je savet dao tim ljudima koji ka Beogradu gledaju kao gladni ptići prema majci čekajući je da doleti i da im da neki zalogaj?

Kako (ni)je dao Gazivode

Od Vučića, međutim, ništa ne mogu da očekuju. Otkada je došao na vlast, radio je sve kontra onoga što je obećavao. Da je svojevremeno Boris Tadić pristao na uslove Briselskog sporazuma, Vučić i ekipa bi ga “obesili“ nasred Terazija. Rekao je: “Ne dam Gazivode“, pa ih je na kraju dao. Kada god su Srbi očekivali podršku da izađu iz struktura vlasti Kosova zbog politike premijera Albina Kurtija, Vučić ih je odgovarao od takvog poteza.

I sada im poručuje da će ih zaštiti i da neće dozvoliti novi pogrom Srba. Kada ga pitaju kako, kratko kaže: “Videćete.“ I to videćete je sve ono što Vučić nudi Srbima sa Kosova. Kada uostalom, pogledamo koliko prstom nije mrdnuo kada su te iste tablice nametnute Srbima južno od Ibra, gotovo sigurno možemo da naslutimo kakva je sudbina i onima sa severa.Vučić u je, zbog unutrašnje politike i javnosti, najvažnije da ima makar i taj beznačajni privid prisustva Srbije na Kosovu u vidu registracionih tablica na vozilima kako bi mogao da kaže da je Kosovo – Srbija. To što je za ovih deset godina ispunio svaki zahtev Kosova i međunarodne zajednice, drugi je padež.

S tim u vezi, iskoristiće svaku mogućnost da dodatno napumpa celu zemljom određenom dozom patriotizma u predratnoj atmosferi. Na pitanje kako komentariše pojavu grafita u severnom delu Kosovske Mitrovice – Ne brinite, Tu smo, Čekamo, Severna brigada, Vučić najpre napadne medije u Srbiji koji su preneli tu informaciju, a onda da mu ne pada na pamet da komentariše te grafite. Ono što je posebno apostrofirao jeste da je svestan da “apsolutno i nedvosmisleno postoji spremnost srpskog naroda za otpor albanskom nasilju“.

Ne žali ni ljude, ni resurse

Srbi na Severu su, dakle po Vučiću, sigurni, jer imaju grafite i jedno “videćete“. Isuviše je to malo da bi mu bilo ko, sem slepih poslušnika i podanika, kojih ima u ogromnom broju na severu Kosova, poverovao i bio spokojan. Povrh svega, Vučić je, prilikom “najdramatičnijeg obraćanja narodu“, usred govora o najavljenoj paradi LGBT populacije u Beogradu, napomenuo da će Srbija od 1. oktobra biti pod sankcijama. O kojim i kakvim sankcijama, nije rekao. Samo je to istresao pred narod. Toliko, još jednom, o stabilnosti obećanoj u kampanji.

Vučić kosovsku krizu koristi kao moćno sredstvo za manipulaciju masama i opstanak na vlasti. Sopstveni narod drži poput talaca u ovom, naizgled, nerešivom problemu, sa kojim uspešno rukovodi i istovremeno sebe predstavlja kao jedinog spasioca i mesiju. Dovešće i zemlju i sebe u bezizlaznu situaciju, a onda će još jednom predstaviti sebe kao pobednika, koji je uspeo zemlju da sačuva ozbiljnijeg sukoba. Na tom putu ne žali ni ljude, ni resurse. I tako sve do nove najdramatičnije priče i nove bajke kojom će još jednom zaludeti sopstveni narod.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.