Možemo li preživjeti ove cijene?

Čudna je politika sankcija koju Evropa vodi protiv Rusije zbog agresije na Ukrajinu. Kako stvari danas izgledaju, te sankcije, za sada, više napadaju sve nas Evropljane nego Ruse. Cene energenata se menjaju svakodnevno i idu u vis, a Rusi na gasu i nafti i dalje zarađuju. O prehrambenim proizvodima da i ne pričamo.

Sada, u letnjem periodu, nekako nas najviše brine cena goriva. U Srbiji se ona menja na nedeljnom nivou. Svakoga petka Vlada Srbije donese odluku koliko će koštati litar goriva i ona je, po pravilu, iz nedelje u nedelju sve viša. Kako je gorivo u troškovniku mnogih delatnosti bitna stavka, primećeno je poskupljenje prehrambenih proizvoda, koji su nam, u stvari, i najpotrebniji. Transport je najviše poskupeo, kao i građevinski materijali. A, kraj se ne nazire.

Prosečnom stanovniku Evrope je nekako neshvatljivo da on živi lošije od prosečnog Rusa. Drugo je pitanje dokle će to biti tako i da li će svima nama biti bolje ako stanovnici Rusije budu živeli lošije od nas zbog sankcija. Situacija je takva da smo suočeni sa inflacijom na celom evropskom tlu i svakodnevnim porastom cena. A, odgovora nema.

Struja i gas ne idu u špajz, podrum i garažu

Rast cena čak ne prati ni tradicionalna vera u evro, jer evro stoji. U neka ne tako srećna vremena, naročito u Srbiji, slamku spasa su imali oni koji su ovako ili onako imali u svom novčaniku devize. Ta devizna sredstva su koliko-toliko pratila poskupljenja i inflaciju. Danas nemamo ni to.

Na svu ovu muku, koja se najviše oseća u ovim vrelim danima prilikom budžetiranja planiranih letovanja, dolaze kataklizmične najave pojedinih političara. Te nas čeka ovo, te nas čeka ono, a mi jednostavno na tako nešto ne možemo da utičemo. Struju i gas ne možemo da skladištimo po špajzevima, podrumima i garažama. Niti možemo na slobodnom tržištu da ih kupimo, a plaše nas da će nam biti hladno na zimu zbog rata u Ukrajini. To je posao država. One moraju da obezbede građanima sve ono što nam je potrebno za normalan život. Na sve ovo treba da dodamo i sumorne najave o novim talasima korona virusa. Kako? Ne tiče nas se, oni su izabrani da za nas vode brigu o tim poslovima.

Prema tim poruka, crno nam se piše. Možda to više govori o nesposobnosti političkih garnitura, ali i to možemo da ostavimo po strani. Čak i taj rat kada bi stao, pitanje je da li bi nam se životi vratili na staro. Poznajući prilike u Srbiji, teško. Srbija je zemlja čija je vlast više puta znala da podiže cenu goriva iako je na tržištu ona padala. To se uvek pravdalo akcizama i drugim nametima, čime je država krpila rupe u budžetu. Oni srećnici koji žive blizu granice sa Bosnom i Hercegovinom imali su tu privilegiju da se preko granice snabdevaju gorivom, koje je bilo jeftiniji nešto manje od pola evra po litri. Na ceo rezervoar to nije bila mala ušteda. Danas nema ni toga. Cene su poprilično izjednačene.

Čemu da se nadaju ‘obični’ radnici?

Kako preživeti? – ključno je pitanje. Sem neke drastične štednje, teško. I to ne samo finansijske, već i svake druge. U državne vlasti teško možemo da se uzdamo, jer mnogi od političara nisu dorasli situaciji, a to su puno puta i dokazali. Upravo je korona jedan od dokaza za ovakvu smelu tvrdnju.

S druge strane, potrebna je ozbiljna odlučnost međunarodne zajednice, pre svega kada je reč o prekidu ratnih sukoba u Ukrajini. Svi smo se upleli “k'o pile u kučinu” i sada nam nema natrag, a narod u Ukrajini i dalje najviše trpi. Na sve ove naše muke, njima Rusija otima zemlju u još jednom besmislenom ratnom pohodu. Pitanje je da li danas u svetu postoje autoriteti koji su spremni i sposobni da ovu krizu privedu kraju.

Naš region nije bogat, a većina stanovništva nije u dobroj finansijskoj situaciji. Pritisak na njih biće najveći, oni će podneti najveći teret krize. Ko ima više, više će ga koštati sve ovo, ali lakše će podneti taj teret. Gubitak novca, svakako teže. Radnici u našim zemljama su uglavnom jeftina radna snaga. U Srbiji na desetina hiljada radnika mota kablove za platu koja je minimum 50 odsto manja od radnika u istim fabrikama u Evropskoj uniji. Čemu oni da se nadaju?

Priča jedne majke koja gubi vid

Pre neki dan sve nas je pogodila priča jedne majke koja gubi vid i kojoj je neophodna magnetna rezonanca. Zakazan joj je pregled za dve godine. Kako da se ona bori sa nedaćama ruske agresije na Ukrajinu? Milioni tih nevidljivih ljudi biće na udaru dolazeće krize. Hoćemo da verujemo da i o njima ima ko da brine, da će i oni imati miran san.

Više nego ikada nam je potrebna solidarnost, najpre sa ukrajinskim stanovništvom, a onda i među nama u Evropi. Nešto se baš nismo pokazali tokom epidemije korona virusa, a evo novih problema pred nama. Cene ako nastave da divljaju biće prokleto teško za preživeti. Poslednji je trenutak da se stavi prst na čelo i spasi šta se spasiti može. Neka normalnost iz svega ovoga, prosto, mora da se izrodi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.