Evropska sigurnost nakon NATO samita u Madridu

Krajem juna, 25 godina nakon što je Madrid zadnji put bio domaćin NATO samita, španska prijestolnica je opet poprište novog poglavlja u evropskoj sigurnosti. A Evropa će, uglavnom, morati biti protagonist. U konačnici, okupljanje Alijanse mora pomoći nama Evropljanima da istupimo i preuzmemo svoje odgovornosti u vezi sa sigurnošću našeg kontinenta. To je najbolji i najnužniji doprinos koji Evropa može dati za budućnost NATO-a.

Današnji geopolitički kontekst umnogome se razlikuje od onog od prije četvrt stoljeća. Na samitu u Madridu 1997, NATO je pozvao tri bivše zemlje Varšavskog pakta – Češku Republiku, Mađarsku i Poljsku – da se pridruže. Osim tog, nakon potpisivanja te godine Osnivačkog akta NATO-Rusija i naknadnog uspostavljanja Vijeća NATO-Rusija, Evropa je gledala u budućnost potpuno novog približavanja sa Kremljem. Sada je, naravno, ostalo sasvim malo tog optimizma.

NATO se pokazao nužnim za sigurnost Evrope i najbolja garancija nacionalne sigurnost za sve veći broj država. Jedna od najvažnijih posljedica rata u Ukrajini je ta da su Finska i Švedska podnijele zahtjev da se pridruže NATO-u – dvije države sa svim akreditivima da pozitivno doprinesu Alijansi. Nakon nedavne odluke Danaca da se pridruže odbrambenoj politici Evropske unije, institucije koje čine osnov evropske sigurnosti postaju sve više usklađene.

Decenijama je lažna dihotomija između evropeista i atlantista pokretala sterilnu i neproduktivnu debatu o sigurnosti u Evropi. Danas, malo ko sumnja da Evropljani moraju više doprinijeti Alijansi i evropskoj sigurnosti, i da bi trebali razviti kapacitet da predvode u budućim sigurnosnim krizama. Pitanje, stoga, glasi, kako Evropa može najbolje doprinijeti misiji NATO-a.

Jačati transatlantski odnos

Snažna Evropa je nužna za revitalizaciju transatlantske sigurnosne spone. Na jednom od svojih prvih sastanaka u svojstvu visokog predstavnika Evropske unije za vanjskopolitička pitanja i sigurnosnu politiku, bivši načelnik britanskog štaba odbrane prikladno je opisao smjer koji bi ovaj odnos trebao poprimiti. „Evropa koja ostaje u savezu sa SAD-om samo zbog svoje slabosti“, kazao je on, „ima ograničenu vrijednost.“

Jačati transatlantski odnos implicira priznanje da se evropska komponenta promijenila. Događaji od prethodnih mjeseci pokazali su da EU može odgovoriti na sigurnosne prijetnje na koordiniran i snažan način. Opširne sankcije protiv Rusije, zajedničko finansiranje oružja za Ukrajinu, i sama ideja da se drastično smanji evropska ovisnost o ruskoj energiji bili bi nezamislivi prije svega nekoliko godina.

Evropski odgovor na rusku invaziju na Ukrajinu, nakon mjera koje je ovaj kontinent usvojio da ublaži ekonomske posljedice COVID-19, potvrdio je da Evropa postaje snažnija u teškim vremenima. Istina, agresija ruskog predsjednika Vladimira Putina olakšala je Evropi da se ujedini. No, ambicija njenih lidera je pažnje vrijedna, uzimajući u obzir neke od ekonomskih cijena koje su mjere donijele Evropi.

Osnova za unapređenje evropske odbrambene integracije već postoji. Napredak u proteklih 20 godina u zajedničkoj sigurnosnoj i odbrambenoj politici, iskustvo i civilnih i vojnih misija Evropske unije, rad Evropske odbrambene agencije i usvajanje Strateškog kompasa stavili su Evropu u povoljnu poziciju da se suoči sa trenutnim izazovom.

Spremnost nacionalnih javnosti i institucija Evropske unije da finansiraju zajedničke projekte koji će ojačati evropski odbrambeni sektor ključni je prvi korak. Nedavna promjena politike njemačke vlade – koja je gotovo udvostručila potrošnju na odbranu u 2022, na 100 milijardi eura (107 miliona dolara) – predstavlja historijsku priliku za finansiranje projekata sa evropskim partnerima.

Povećanje potrošnje za odbranu

Njemačka nije jedina. Rat u Ukrajini podstakao je države članice Evropske unije da najave povećanje potrošnje na odbranu bez presedana na ukupno 200 milijardi eura u naredne četiri godine. Takvo obavezivanje je u suprotnosti sa prethodnom evropskom tromošću u ovoj domeni. Tokom proteklih 20 godina, procentualni porast u zajedničkoj potrošnji na odbranu država Evropske unije bio je tri puta manji od američkog, 15 puta manji od ruskog i 30 puta manji od kineskog.

Srećom, iznos vojne potrošnje manje je važan od načina na koji se ta sredstva troše. Moramo trošiti bolje, i kao Evropljani. Zajednička potrošnja na odbranu efikasnija je od nacionalnih nastojanja i pomaže da ojača evropsku industrijsku i tehnološku bazu. Nedavno obećanje Evropske komisije da će dodijeliti 500 miliona eura za zajedničku nabavku oružja sugeriše da se Evropa kreće u pravom smjeru.

Evropa se trenutno oslanja na potrošnju izvan svojih granica za 60 posto svojih vojnih sposobnosti. Veća i bolja potrošnja na odbranu mora izbjeći ovisnost Evrope o industrijama oružja drugih država, jer bi ovo potkopalo nastojanja da se postigne veća evropska strateška autonomija. Ali iako trebamo podsticati ulaganje u potpuno evropsku odbrambenu industriju, prijedlog predsjednice Evropske komisije Ursule von der Leyen o Evropskoj odbrambenoj uniji ne smije stvoriti nove interne ovisnosti koje idu u korist nekolicine nacionalnih industrija unutar Evrope.

Razvoj zajedničke odbrambene politike Evropske unije niti podrazumijeva podjelu odgovornosti glede evropske sigurnosti, niti pretendira da zamijeni ključnu funkciju NATO-a. Odgovornosti organizacija koje čine osnovu transatlantske sigurnosne spone ostat će iste. Važno je da se te odgovornosti preuzmu sa svim našim postojećim kapacitetima.

Američki komentator Walter Lippmann kazao je da su savezi poput lanaca: ne mogu biti snažni sa slabim karikama. Sada kada je u toku samit NATO-a u Madridu 20200, ovo je najbolji način da se opiše politički izazov s kojima se ovaj transatlantski odnos suočava. Samo će politička volja Evropljana i njihovih lidera biti u stanju da osnaži sigurnost našeg kontinenta.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Project Syndicate