‘Sjetite se da sam iz Sarajeva’

Možda nas Osimov odlazak podsjeća na sve vrijednosti koje su nam otete, na ljude koji su izgubili sve, čiji su životi okrutno bagatelisani, na nove otimače koji su pored nas.

Bio je Ivica Osim skromni čovjek koji je u svom poslu dosegao same vrhove, radio širom Evrope, odbio ponudu Reala, piše autor (Pixsell)

Bilo je to 26. juna 1990. u Veroni, stadion Mark Antonio Bentegodi, na Svetskom prvenstvu u fudbalu, igrali su Jugoslavija i Španija. Negde u 78. minutu (zvaničan podatak, naravno) Dragoljub Brnović je dodao Zlatku Vujoviću i ovaj je vukao loptu po levoj strani, nije to ništa obećavalo. Uspeo je nekako po levoj strani da dođe na ivicu šesnaesterca, nije ni to za potcenjivanje, imao je svih 35 godina, okrenuo se (“I ja san napravija lažnjak”) ne bi li centrirao desnom, a najviši u skoku bio je Srečko Katanec koji je prebacio loptu iza sebe, na volej Draganu Stojkoviću. Al’ nije bio volej, nego majstorija. Stojkovićev zamah, potom prizemljenje, i varka tela na koju Martin Vaskez isklizava u nepoznatom pravcu (Piksi: “Kažu da je otiš'o po novine”).

“Jugoslavija 1:0, Stojković”, van sebe je Milorad Đurković dok Piksi trči ka klupi. Da zagrli Ivicu Osima.

“Stojković sretan, Zubizareta ne zna gde se nalazi! Hoćemo li naplatiti sve dugove?!”, izbacuje komentator legendarnu retorsku figuru, a na terenu prvi put vidimo da se jedan, vazda zabrinuti čovek, široko osmehuje i istinski raduje.

Znao da podučava, vaspitava, ginuli su za njega

Mnogima od nas tada je prvi put bilo jasno ko je Ivica Osim. A priznajmo, nismo, većina, naravno, znali ništa, nije nam baš bilo jasno šta u državnom timu traži, recimo, Predrag Spasić, pa, eventualno, Mirsad Baljić sa Bajaga repićima, silesija nekih anonimnih momaka koji su dobijali priliku, neki za koje su samo dobri poznavaoci čuli. Švabo je znao da ih podučava, vaspitava, ginuli su za njega.

Bila je godina reformi Anta Markovića, punih fri šopova, video rekordera i novih televizora. Sednica i ulica. Zebnje u vazduhu.

Jugoslavija je u Italiji završila na neformalnom petom mestu, a mi, selektori, spočitavali Švabi da je  i sa 10 igrača mogao da pobedi veliku Argentinu s Maradonom. Ali, onako, blagonaklono, već je bio naš. Nije to bio Miljan [Miljanić] kome je – i danas se u Srbiji veruje u to – Ivica Šurjak bio zet.

Bio je Švabo, nije bilo nepristojno to reći, iako čoveka ne poznaješ; kao što ni one 1974. nije bilo neučtivo izgovoriti Škija (te sreće u majstorici sa Špancima u Frankfurtu) za nezaboravnog Josipa Katalinskog, zbog koga tadašnji španski golman Iribar “nije znao gde se nalazi”.

A bila je stvar opšte kulture dečaka da su o njemu čitali iz nekih požutelih novina, da se “sećaju” kako je zbog povrede u polufinalu Kupa evropskih nacija Ivica Osim morao da statira od 5. minuta (po pravilima nije bilo zamene igrača), protiv svetskih prvaka Engleza koje smo u Firenci 1968. pobedili golom Dragana Džajića četiri minuta pre kraja.

Skromni čovjek koji je dosegao vrhove

Bio je Ivica Osim skromni čovek koji je u svom poslu dosegao same vrhove, radio širom Evrope, odbio ponudu Reala. Bio je izdanak stare škole, iz vremena kada su fudbal igrali siromašni i talentovani, oni bez protekcije i milionskih ugovora. Bio je posvećenik, istinski čovek, fudbaler i trener koji ništa nije dobio na poklon. Dobijao je samo fer, jedan je Željin dugogodišnji as kazao kako im je u utakmici protiv Sarajeva Pape (Safet Sušić), “pravio malu djecu”. Onda na poluvremenu u svlačionicu ulazi Osim i naređuje “Nemoj da ga je ko…”.

Dugove smo naplatili, Piksi je u produžetku dao i drugi, iz slobodnog udarca, a Ivica Osim se nije predavao ni kad je bilo izvesno da je sve otišlo k vragu; radio je svoj posao. Do maja 1992. bio je selektor, doveo je reprezentaciju do Evropskog prvenstva, na koje nije otputovala, jer joj je učešće bilo zabranjeno Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 757. Zbog agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu, ako je neko zaboravio zašto su uvedene sankcije.

Na svojoj poslednjoj konferenciji za novinare u svojstvu selektora Ivica Osim kazaće, vidno uzbuđen, ono što milioni zaslepljenih nisu želeli da čuju: “Ostavka je, ovako, najdirektniji čin, da kaže čovjek, odlazim i to je gotovo. Opet, da vam kažem, a to sam već ponovio, da ne vjerujem da mogu da idem, niti ću ići, ni u Firencu, ni u Švedsku. Sve što mogu da napravim, ovako ljudski, i, ako me neko bude pitao, tu nema problema nikakvih, to je moj privatni gest, vi ga možete protumačiti kako hoćete. To je moja lična odluka. Ja neću da objašnjavam radi čega, vi vrlo dobro znate. Ali, ako ništa drugo, to je jedino što mogu da učinim za taj grad je da se i vi sjetite da sam iz Sarajeva, a znate šta se dešava”.

Tugujmo, ljudski je

Za čim sve žalimo dok tugujemo za Ivicom Osimom; možda nas njegov odlazak podseća na sve vrednosti koje su nam otete, a nije nam ih otela elementarna nepogoda. Na ljude koji su izgubili sve, čiji su životi okrutno bagatelisani. Na nove otimače koji su pored nas.

Tugujmo, ljudski je. Pogledajmo neku utakmicu, ili samo golove, onu, recimo, hrvatsko-slovenačko-srpsku kombinaciju iz Verone, neki intervju Ivice Osima sa porukama od kojih možda i neće biti lakše: “Ja se nadam, pošto smo bili glupi i ispali glupi u cijelom svijetu, pa ratovali, da ćemo uspjeti naći put da neki način zadržimo ovo što imamo svi zajedno. Ipak mi, kao zemlja, kao Balkan, imamo neke prednosti koje drugi nemaju. Taj talenat, nadarenost, sve to. Što si bogatiji – to je teže raditi. A fudbal je težak posao”.

Tugujmo i sećajmo se divnog čoveka od koga se imalo šta naučiti. Ne (samo) u fudbalu. Setimo se, zašto ne, možda je umesno, Arsena i njegovog stihovanog brzojava sućuti:

Odlaze sami maheri, najbolji u prednatjecanju
A naši gadovi? Odlično – hvala na pitanju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada