Koliko je izgledna koalicija Vučić – Đilas?

Od trenutka kada su u Srbiji završeni izbori, odnosno od kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u sedištu svoje partije izgovorio rečenicu u kojoj je Dragana Đilasa nazvao “gospodinom”, političku scenu kao da je zahvatio tektonski poremećaj. Taj zemljotres je izazvao i prve spekulacije o mogućoj koaliciji ova dva protivnika. Cilj bi bio uvođenje sankcija Rusiji i ubrzavan put ka Evropskoj uniji.

Nekome ko sa strane pogleda rezultat izbora u Srbiji, očigledno je da vladajuća koalicija ima i više nego dovoljno mandata da formira stabilnu vladu. Srpska napredna stranka, sa svojim partnerima na listi, i Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića, plus stranke nacionalnih manjina, imaju više od 160 poslanika, a za većinu je potrebno 126. Ono što je, međutim, najzanimljivije, niko iz vlasti nijednom nije pomenuo kao poželjnog budućeg partnera Dačićeve socijaliste. Što, takođe, u velikoj meri podgreva ideju o “velikoj” koaliciji.

U već pomenutoj izbornoj noći, Vučić je za najpoželjnije koalicione partnere imenovao Savez vojvođanskih Mađara, ne SPS. Prema rečima predsednika Srbije, na desetine poziva svog partnera Dačića je odbio i nije mu se javio. U danima posle izbora taj broj poziva se povećao, potvrdio je Vučić. Dačića niko nije čuo niti video od tog 3. aprila. Neki od predstavnika Vučićeve vlasti su jasno stavili do znanja nema šanse da Dačić bude premijer nove vlade, da im socijalisti nisi bili lojalni partneri tokom kampanje i da su i ranije bili u vladama iako im nisu bili potrebni. Niko od njih, posle izbora, nijednu ružnu reč nije rekao o Đilasu.

Dragan Đilas postao ‘gospodin’

Koliko god to delovalo apsurdno, ali Vučić se posle izbora sastao sa svojim “krvnim neprijateljem” Draganom Đilasom, ali ne i sa više nego pouzdanim i snishodljivim Dačićem. Taj sastanak je predstavio odskočnu dasku za najezdu priča o tome kako će Đilas u vladu sa Vučićem. Ako bismo apstrakovali takvu mogućnost, ta vlada bi mogla da se nazove, primera radi, vlada nacionalnog jedinstva, ili spasa.

I to ne bi bilo ništa čudno da je Srbija normalna demokratska zemlja. Tako nešto bi čak bilo i više nego očekivano, naročito kada se zemlja nalazi pred ovako velikim izazovima. Ovako je ispalo da je bukvalno nenormalno što su za sto sela dva čoveka čije se politike dijametralno suprotstavljene, tačno koliko su i teške njihove međusobne optužbe.

Taj susret je okarakterisan kao početak smirivanja situacije u zemlji. I stvarno, za vodeće medije Vučićeve propagandne mašinerije, Đilas je postao “gospodin”, “relevantni politički faktor, ne “najveći lopov i ološ koji je ovu zemlju upropastio svojim lopovlukom”. A, upravo su godina tako nazivali onoga koga su sada prozvali za relevantnog političara.

Kada se sve to uzme u obzir, utisak je da se nešto debelo valja iza svega ovoga. Do tog susreta i otopljavanja odnosa sa strane vlasti sigurno nije došlo slučajno. Neko se dobrano potrudio da se taj sastanak desi. Mnogi sumnjaju na strani faktor, ali postoje i oni koji tvrde da je sve to proizvod slučajnosti. Bilo kako bilo, sada imamo situaciju koja nije bila zamisliva pre izbora.

Kako bi izgledala vlada Vučić – Đilas

Dok Đilas ponavlja da će biti opozicija, Vučić ćuti. Jednom je, doduše, jasno stavio svima do znanja da samo on zna kako će da izgleda nova vlada čime je samo potvrdio činjenicu da se radi o autokrati. Takva vlada, matematički i teoretski nije nemoguća. Da bi se formirala biće potrebno mnogo rada i strpljenja. Vučić bi morao da se mnogo toga odrekne, a pre svega najbližeg saborca Aleksandra Vulina. Čak bi i Vulin pre izabrao da ne bude u takvoj vladi, nego da sedi sa Đilasom. Ali, to nije najvažnije u celoj priči.

Takva vlada bi verovatno bila oročenog karaktera, ili bi trajala jako kratko. Bez neke vrste moderiranja sa strane ne bi imala šanse da preživi. Verovatno bi uvela sankcije Rusiji i pridružila se ostatku civilizacije, ali bi jasno i iz aviona bilo vidljivo da to nije uradila svojevoljno. Put ka EU bi bio ubrzan, ali pre svega zbog odluke Brisela, a ne zbog iskrene želje i namere Beograda.

Kada je reč o regionu, jasno je da bi benefit takve vlade bilo ublažavanje retorike prema susedima, barem kada je reč o tom organu vlasti. To bi svakako bila jedna od glavnih stavki u agendi takve koalicije. To nam je svima preko potrebno, naročito u vremenima koja su pred nama. Pregovori sa Kosovom bi se konačno pomerili sa mrtve tačke, a poznajući Vučića, taj vrući krompir bi sigurno “uvalio” svojim koalicionim partnerima na koje bi se kasnije ljutio i svaljivao krivicu.

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, vlada Vučić – Đilas bi sigurno imala bitno drugačiji stav i ponašanje. Ako bi se takva vlada formirala u Beogradu, teško da ta ista sila koja ju je okupila ne bi mogla da utiče na nju kada je reč o Miloradu Dodiku. Verovatno bi se u sklopu cele priče u tom “paketu” smirivanja našla i Crna Gora.

Koalicija koja djeluje kao nemoguća misija

U Srbiji postoji i deo opozicionog mišljenja koji ne bi imao ništa protiv ovakve koalicije ako bi ona dovela do upristojavanja i smirivanja političke scene. Naročito ako bi ona dovela do konačnog opredeljenja Srbije ka Evropi i modernom svetu. Mnogi su spremni da plate tu cenu, ako će rezultat toga biti članstvo Srbije u EU i demokratsko uređenje zemlje. Da li je to i kako je to moguće sa nekim poput Vučića, veliko je pitanje.

To su neki od benefita, ali postoji i druga strana priče. Vučić i Đilas bi se sreli sa ogromnim kritikama iz redova nekada sopstvenih koalicionih partnera. Vučić sa socijalistima, ali ne bi trebalo isključiti ni buntovnike u sopstvenim redovima, dok Đilas već ima velike problema u sopstvenoj koaliciji koja je već pred raspadom. Predsednik Srbije je svestan da bi koalicija sa Đilasom i uvođenje sankcija Rusiji u ogromnoj meri poljuljalo njegov rejting za prve naredne izbore, a to su lokalni 2024. godine. Socijalisti u kombinaciji sa desničarskim partijama u parlamentu su već sami po sebi katastrofa u najavi. Nije isključeno da bi i ulica dala odgovor na formiranje takve vlasti, naročito posle uvođenja sankcija Rusiji.

Posle svih ovih godina Vučićeve vlasti, ovakva koalicija deluje, blago rečeno – nemoguća misija. S druge strane, ipak su u pitanju političari, a njima je sve dozvoljeno. Takva vlast ne bi imala perspektivu, bez obzira na neke stvari koje bi uradila dobro po pitanju zemlje. U slučaju njenog formiranja, jasno bi bilo da se radi o dominantnom uticaju stranog faktora kome je očigledno dosta više igrarija na Balkanu. Tu rešenost već dokazali u nekoliko navrata i po tom pitanju ne bi trebalo da imamo ikakvu sumnju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.